Deset godina po zavrsetku rata u Bosni i Hercegovini Srbija se prvi put suocila sa razmerama zlocina koji su u njeno ime tamo pocinjeni

Piše: Zarko Korac/Nezavisne Novine

Deset godina po zavrsetku rata u Bosni i Hercegovini Srbija se prvi put suocila sa razmerama zlocina koji su u njeno ime tamo pocinjeni. Povod za ovo suocavanje je snimak koji je prikazala Televizija B92, na kome se vidi surova egzekucija sestorice mladica bosnjacke nacionalnosti.

Vide se pripadnici jedinice “Skorpioni” koji, puseci i razgovarajuci medjusobno, ubijaju zarobljenike kao da rade neki uobicajeni, svakodnevni posao. Ti snimci su bili suvise potresni da bi javnost mogla da ih ignorise. I reakcije javnosti su po prvi put bile nedvosmislena osuda zlocina i zahtev za kaznjavanjem krivaca.

Upravo reakcije javnosti su naterale sadasnju vlast da odmah uhapsi vecinu osoba sa snimka i da obeca istragu i sudjenje. U Srbiji se prvi put dogodilo da je reakcija na vest o zlocinu bila brza i efikasna. Ali, nazalost, ne i pravovremena. Ceo slucaj ima svoju ruznu predistoriju koju vecina politicara i medija precutkuje.

Deli nas punih deset godina od srebrenicke tragedije. Za svih tih deset godina, pa cak i posle demokratskih promena oktobra 2000. godine, javnost se pravila da ne zna sta se dogodilo u tom gradu. Oni koji su na to opominjali bili su marginalizovani i ignorisani.

Kada je delegacija iz Sarajeva prosle godine odbila da dodje na inauguraciju novoizabranog predsednika Srbije Tadica zbog toga sto se ona vrsi na godisnjicu osvajanja Srebrenice, u Beogradu je to protumaceno kao nediplomatski potez.

Kada je na Pravnom fakultetu u Beogradu pre nepune tri nedelje organizovana tribina sa provokativnim nazivom “Deset godina od oslobodjenja Srebrenice”, koja je posle pritiska javnosti preimenovana u “Istina o Srebrenici”, svi vodeci politicari u Srbiji su cutali. Kada su pretnje i neofasisticke provokacije na tribini prikazane javnosti, ti isti politicari su tvrdili da se radi o “slobodi govora”.

Ministar prosvete je cak ocinski porucio da treba da prestanemo da se bavimo prosloscu i da treba da se okrenemo buducnosti. Sve je to pokazivalo moralnu tupost i odsustvo saosecanja sa zrtvama i njihovim porodicama. Kada su pojedine javne licnosti ukazale da se Vlada Republike Srpske izvinila zbog zlocina, to je protumaceno kao “pritisak medjunarodne zajednice”.

Kada je grupa boraca za ljudska prava organizovala tribinu na kojoj je stvarno iznesena istina o tom zlocinu, vecina medija je to samo uzgredno prikazala. I, konacno, kada je osam nevladinih organizacija napisalo predlog deklaracije o Srebrenici i preko dva poslanika je uputilo Skupstini Srbije, predsednik Skupstine je na retko cinican nacin rekao da se radi “o gradu u susednoj drzavi”, pa zato Skupstina o tome ne treba da raspravlja.

To je politicka klima u kojoj su video-snimci ubijanja u Srebrenici samo razotkrili celokupno licemerje naseg odnosa prema proslosti. Ta traka je bila kljucni dokaz lazi vecine nase politicke elite da je vodjen “pravedni rat” u kome nismo ucestvovali. Hiljade reci o zlocinima nisu mogle da postignu ono sto su ucinili snimci – oni su bili nedvosmisleno svedocanstvo uzivanja u ubijanju, koje je zbog toga jos i snimano. I zbog toga nista vise nece biti kao do sada.

Srbija ce morati da krene teskim putem suocavanja sa vlastitom odgovornoscu. Ali kljucno pitanje je da li ce tim putem moci da je vodi njena sadasnja politicka elita. Ona vec sada pokusava da minimizira pokazane snimke tvrdeci da se radi o “individualnim zlocinima”. Kao da ti ljudi nisu u uniformama i kao da ih ne blagosilja svestenik pre masakra.

Mozda je najvaznije pitanje da li ce Skupstina Srbije staviti na dnevni red deklaraciju koja joj je podneta. Ta rasprava bila bi prilika da se zaista pokaze raskid sa politikom nase neposredne proslosti. Ali za skeptike da ce se to dogoditi jedna izjava je ipak opominjujuca.

Predsednik Skupstine Markovic je, komentarisuci deklaraciju, rekao da se njom promovisu neki ljudi, a da se on “vec petnaest godina bori za demokratiju”. I to je izgovorio covek koji je vodio ruskog nacionalistu Limonova u Stab Srpske dobrovoljacke garde u Erdutu i slikao se sa Zeljkom Raznatovicem Arkanom! Sudeci po ovoj izjavi, ocigledno je da bi predstojeca rasprava u Skupstini bila mali korak za istinu, ali veliki za danasnju Srbiju.