Direktor beogradskog Centra za ljudska prava profesor dr Vojin Dimitrijevic ocijenio je da ce ravnodusnost politicke i intelektualne elite na objavljivanje video zapisa egzekucije sest mladica kod Srebrenice, od kojih su cetvorica bili maloletni, imati porazne ucinke

Piše: Dnevnik

– Necemo moci vise da se branimo da su etnicko ciscenje i genocid produkt jednog rezima s kojim smo imali malo veze, jer izgleda da, mada svesni svih cinjenica, mnogi i dalje stoje iza tih zlodela, ili uopste ne shvataju da je rec o zlodelima. Bojim se da cemo za to kolektivno odgovarati, pred Medjunarodnim sudom pravde i drugde, i da ce nam malo pomagati otuzne tvrdnje da smo se branili i da su isto cinili drugi. Ovo je ispis iz civilizacije – izjavio je profesor Dimitrijevic za “Dnevnik”.

Da li ce sada Srbija konacno ipak poceti da se suocava sa zlocinima pocinjenim u njeno ime?

– Svi narodi to odbijaju, cak i kada nije rec o unistavanju drugih naroda vec, recimo, istrebljivanju politickih neistomisljenika. Tesko je priznati da ste bili za nekoga ko je odgovoran za zlocine. Dakle, u pitanju su teski sedimenti koji se oslanjaju na zelju da se ne bude kriv. Kada tome jos dodate cinjenicu da iz odredjenih intelektualnih krugova, cak sa univerziteta, i dalje stize podrska iluziji da je to sve bilo u redu, da, zapravo, nije bilo nikakvog zlocina, kao i to da najvecu citanost imaju tabloidi s jasnom antievropskom porukom, onda je tesko od obicnih ljudi ocekivati da promene stav.

Ima li onda nade za nas?

– Petnaest godina pod Milosevicem nam je nanelo ogromnu stetu od koje, istorija nas uci, oporavak traje najmanje dva puta toliko. Kazem 15 godina, jer se cesto zaboravlja ludovanje krajem osamdesetih. Sada ce neko reci kako je sve to sto se dogadjalo bilo reakcija na Tudjmana. Medjutim, on je izabran pocetkom 1990, a po Knez Mihajlovoj su se jos 1988. i 1989. vijorile crne zastave s mrtvackim glavama. To nije bio nikakav odgovor na nekakvu aktuelnu Hrvatsku, vec povampirenje kostura koje su potpomagali razni kvazinaucnici, od kojih mnogi i danas seju svoje frustracije.

Sve cesce se prisecamo “propustenih prilika”, od 9. marta, preko protesta iz 1996, pa sve do 5. oktobra?

– U pitanju su istorijske okolnosti koje treba zgrabiti u datom trenutku. S druge strane, bolje je i kada shvatite da je prilika bilo, pa ste ih propustili, nego kada toga uopste niste svesni. Pri tome ne treba samo konstatovati da je prilika propustena, nego valja i pronaci uzroke tome. Treba, dakle, biti nacisto s tim da je nama nedostajala elita kadra da obori, ne Slobodana Milosevica, vec milosevicizam. Jer, milosevicizam, koji je kombinacija agresivnosti i nacionalizma, a ciji su nosioci bili bivsi vatreni komunisti, zapravo je stvorio Slobodana Milosevica i intelektualno ga podrzavao. Nazalost, ne samo sto nasa elita nije za to imala dovoljno vestine, nego su se jos onda mnogi zaneli vlascu. A nagon za vlascu je, pored seksualnog, najjaci.

Moze li taj nagon odrzati Vladu Srbije, kojoj na pocetku niko nije proricao dug vek, do kraja mandata?

– Moze, jer je cinjenica da su neki delovi te vlade svesni da im je ovo jedinstvena prilika da budu na vlasti, te ce se stoga svim silama truditi da ostanu tu gde jesu sto je duze moguce. Drugi razlog je sto protivnici ove vlade nisu hrabri da je gadjaju tamo gde ona pociva na tabuima, vec se, naprotiv, u tim osnovnim tabuima cak s njom i slazu. Da citiram komentar jednog hrvatskog politicara, koji je za svog kolegu rekao: “Ima 12 smrtnih bolesti, ali ne umire jer svaka bolest radi protiv one druge”. E, to mi lici na nasu vlast.

Sve je vise ocena da smo jako daleko od novog ustava?

– Novog ustava skoro nece biti. Najpre, tesko je praviti ustav necega sto ne znamo sta je. Pri tome, ne samo sto ne znamo dokle nam se drzava prostire, gde su joj granice, vec smo suoceni i sa ozbiljnim problemom nacionalnog identiteta. A onda tome treba dodati i istorijsku nesrecu da imamo los kvalitet politicke elite, koja ne moze da se otme zagrljaju racunice da li ce joj se nov ustav isplatiti na sledecim izborima.

Ocekuju li nas i na tom polju uputstva medjunarodne zajednice?

– Mislim da ce to tako na kraju i ici. Uz smanjenje uobrazenosti, koja je kod nas veoma izrazena, i zivot ce nas na to naterati. Kao sto je nase privrednike naterao da postuju poslovne obicaje nastale u nekom sasvim drugom svetu. Uostalom, Venecijanska komisija je vec komentarisala neke ovdasnje ustavne predloge. Druga je stvar sto smo mi koncentrisani na intervencije medjunarodne zajednice samo kada su na sceni traumaticna pitanja, poput Kosova.

Kada smo kod Kosova, poruka drzavnog vrha je “vise od autonomije, manje od nezavisnosti”.

– Kosovo je srpski politicki tabu. I zato svi koji se ovde bave politikom misle da ce biti sprzeni ako o tome kazu ista vise od usvojene fraze. A „vise od autonomije, manje od nezavisnosti” je upravo to – cista fraza. I studentima govorim da, kada nesto smisle, pokusaju to da prevedu na neki jezik koji se koristi u medjunarodnim organizacijama. Ako ne mogu, konsekvence su jasne – niko ih nece razumeti.

Stice se utisak da nas medjunarodna zajednica bas cesto ne razume?

– To je zato sto nemamo koherentnu spoljnu politiku, jer svako vuce na svoju stranu. Kao posledica, salju se razliciti signali, zbog cega rizikujete da neki od njih budu i pogresno shvaceni. Uzmimo kao primer proslavu na Ravnoj gori. Iako se polovina domace javnosti protivi odrzavanju takvog skupa a deo na to gleda kao na cist folklor, zemlje u okruzenju su u njemu prepoznale veoma uznemiravajucu poruku. Ili, drugi primer, izbori na Kosovu. S jednog nivoa vlasti stigao je poziv kosovskim Srbima da na izbore izadju, s drugog im je, pak, dosla zabrana. Dakle, zaista je tesko razumeti sta mi, zapravo, hocemo.

KAKVI SMO MI ITALIJANI, TAKAV NAM JE I BERLUSKONI

– Kada je rec o Bogoljubu Karicu, ne mislim da ima puno mesta panici. Sve smo to mi vec imali u svojoj istoriji – kurdzonsku politiku, placanje, kupovanje… Parafrazirajuci onu Pasicevu: “Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston”, ja bih rekao – kakvi smo mi Italijani, takav je i nas Berluskoni. U tranzicionom drustvu para vrti gde burgija nece, i zato se i pruza sansa toj novoj vrsti populizma, u cijoj osnovi su ogromna demagogija i nekoherentno povladjivanje svemu i svacemu. Ipak, treba imati u vidu i to da Karic oduzima glasove nekim drugim, mnogo opasnijim i opakijim demagozima.

CRKVA VOLI VLAST

– Crkva kod nas ne deluje pastirski. Ona ne inspirise narod, nego je vise orijentisana na ucestvovanje u vlasti, i to na najvisem nivou. Jedan crkveni velikodostojnik je nedavno cak rekao kako ce nase svestenstvo snositi istorijsku odgovornost ako ne iskoristi priliku koja mu se sada ukazala, a kakvu nije imalo jos od vremena Svetog Save. Medjutim, nase svestenstvo, uz nekoliko izuzetaka, uopste nije spremno za tu ulogu, jer nije ni dovoljno obrazovano, ni dovoljno sofisticirano.

Miroslav Stajic
“Dnevnik”