Zasto naucna istoriografija i nauka uopste, uglavnom cute o Josipu Brozu Titu, njegovom vremenu i njegovom delu

Piše: Slobodan Kljakic/Politika

Josip Broz Tito preminuo je na danasnji dan, 4. maja 1980. godine, na sedmom spratu Klinickog centra u Ljubljani. Sahranjen je u Beogradu 8. maja, na pogrebnoj svecanosti bez pandana u dotadasnjoj modernoj istoriji sveta. Tek je nedavni posmrtni oprostaj od pape Jovana Pavla Drugog u novom, duboko izmenjenom vremenu i u novom milenijumu, nadmasio ono sto se dogodilo povodom Titove smrti.

U ondasnjoj Palati CK SKJ, u koju je Tito usao samo jednom, 1966. godine kada je sagradjena, i rekao da ga u to zdanje nikada vise ne zovu, bio je smesten vazan obavestajni centar. Od kada je, posle doceka Nove 1980. otisao u bolnicu, u tom centru cekalo se samo na jednu poruku iz Ljubljane: „Utakmica je pocela”.

Bio je to sifrovani znak da je Tito preminuo.

Drzavni mehanizam je poceo besprekorno da radi ono sto je odavno bilo pripremljeno za takvu situaciju, mada su mnogi verovali da je Tito besmrtan.

Potpisnik ovog teksta bio je tada u prilici da se kao novinski reporter, u uslovima totalne kontrole kretanja i komunikacija, uveri da kontrola mozda i nije bila potrebna, osim iz jednog razloga – pretila je opasnost da se izmesaju narod i svetske „poglavice”.

Ispracaj drzavnika

Stotine hiljada (milioni?) ljudi, gradjana Jugoslavije, doslo je u Beograd da u Skupstini SFRJ, gde je kovceg s Titovim posmrtnim ostacima bio polozen, u mimohodu, odaju pocast preminulom; ali, dosli su i ljudi iz sveta, sefovi drzava, premijeri, kraljevi i prestolonaslednici, sefovi parlamenata, izaslanici predsednika (majka Dzimija Kartera, predsednika SAD), njih oko 130 (maltene vise nego sto je tada drzava bilo u svetu).

Pedeset svetskih televizijskih mreza u ono vreme kada nije bilo Si-En-Ena, direktno je prenosilo ispracaj Titovih posmrtnih ostataka od Skupstine SFRJ do Kuce cveca, u krugu Uzicke 15 na Dedinju, gde je sahranjen po izricitoj zelji.

Ovaj potpisnik je svedok: predstavnici svetske elite morali su da se u krugu Kuce cveca neudobno smeste na niska sedista nalik stepenicama, tako da im kolena gotovo udaraju u bradu. Posebnu teskocu su imali clanovi kraljevskih kuca, okiceni sabljama, s kojima nisu znali sta da rade.

Samo su tri osobe bile privilegovane, da tokom polaganja kovcega sede na stolicama (skolskim): Indira Gandi, Sirimavo Bandaranaike (tadasnji Cejlon, danas Sri Lanka) i Leonid Breznjev (bolesnog su ga jedva smestili i na stolicu).

Sam po sebi taj dogadjaj bi u zrelim kulturama vec bio obradjen iz najraznovrsnijih uglova, a o samom Josipu Brozu Titu i njegovom delu da i ne govorimo. U ovdasnjoj kulturi, u domacoj nauci i istoriografiji, od onda do danas, 25 godina posle Titove smrti, receno je, na zalost, vrlo malo, uprkos mnogim knjigama i nastojanjima da se osvetle njegov lik i delo, period njegove vladavine u zemlji i mesto u svetskim poslovima.

Manjak na jednoj proizvodi visak na drugoj strani – mogla bi da se sacini ogromna biblioteka pamfletske literature o Titu u kojoj se jeftino bagatelise cinjenicama, u kojoj petparacke ideoloske i politicke formule treba da budu garancija istine.

Broz bez Tita

Cak se i u naucnu literaturu uvukla formula u kojoj se uz „Josip Broz” izostavlja „Tito”, sto bi trebalo da znaci nekakvu diskvalifikaciju, cinicni komentar, sta li, uz koji onda ide „duhovitost” tipa „najveci sin nasih naroda i narodnosti”, kao nekakvo predvorje iza koga cekaju ocene o „mracnom”, „diktatorskom”, „komunistickom”, itd. rezimu onoga vremena.

A dok je bio ziv toliko je gundjanja bilo sto je u zemlji nedovoljno socijalizma, sto drustvo samoupravljanja u mnogo cemu podseca na kapitalizam.

U proteklih 15 godina Titovi spomenici i biste su sklanjani i ruseni od „Triglava do DJevdjelije”, da bi ih danas nekako stidljivo vadili iz budzaka, sto samo po sebi dovoljno kazuje.

Tito je neprekidno govorio da je „mir nase najvece bogatstvo”. Koliko je bio u prvu pokazale su godine krvavog razbijanja SFR Jugoslavije, drzave ciji je ugled u svetu daleko premasivao njene geografske, ekonomske, kulturne i ljudske potencijale.

„Tito bi bio veliki covek i da nije imao vlast”, uveren je Henri Kisindzer, iz cega se lako moze zakljuciti da je bio jos veci zato sto je vlast imao.

Izborio se za nju na talasu oslobodilackog i revolucionarnog rata, u herojskoj epopeji otpora fasizmu i nacizmu u Drugom svetskom ratu, da bi je ucvrstio odlucnim suprotstavljanjem Staljinu i staljinizmu 1948. godine, a onda neprikosnovenim liderstvom u nesvrstanom pokretu, koji se u svetskim razmerama uzdigao do nivoa vaznog faktora u svetskim poslovima.

Vlast i kontroverze

Borba protiv interesnih sfera, protiv politike velikih sila koje trguju sudbinama malih naroda i drzava, bila je jedna od sustinskih dimenzija Titove politike.

Dugi period njegove vlasti naravno da je pracen mnogim kontroverzama, ali je cinjenica da se on nije bojao vage istorije. Tvrdio je da ce i o njemu i o ucincima njegove generacije sud dati tek istorija i buduca pokolenja.

Godinu dana pred smrt, u predgovoru za svoja „Sabrana dela”, napisao je da svi dokumenti treba da budu dati izvorno, bez prepravljanja i friziranja, jer se samo tako moze doci do istorijske istine.

Odmah posle Titove smrti, bilo je isuvise onih koji su hteli da ga obogotvore, da ga pretvore u faraona, da bi i njih same malo obasjalo to faraonsko svetlo. Kako su i sta su radili pokazuje decenija koja je, na koncu, zavrsila pocetkom krvavog razbijanja Jugoslavije.

Za Tita Jugoslavija nije bila vestacka tvorevina vec izraz istorijskih, nacionalnih i oslobodilackih teznji naroda s juznoslovenskog prostora. Istovremeno, bio je duboko svestan centripetalnih sila koje su delovale na rastakanju drzave

Proslo je punih 25 godina od smrti Josipa Broza Tita, a nije se dogodilo da ijedan naucni istoriograf prodre dalje od onoga sto je Vladimir Dedijer, u „Novim prilozima za biografiju Josipa Broza Tita” uradio sa svoja tri toma, objavljena uz teske muke izmedju 1982. i 1984. godine.

Ako je neko razorio Titov kult, onda je to ucinio Dedijer, on je „istoriju izveo na stadione”, kako je to rekao jedan veliki, preminuli pisac. Dedijer je pokazao da je Tito bio veliki buntovnik, borac, drzavnik i politicar, covek od krvi i mesa, kome je istorija na pleca stavila i velike greske, ali licnost koja nije prezala od suda istorije.

Zato i danas, na 25-godisnjicu njegove smrti nije zgoreg da se postavi pitanje: zasto naucna istoriografija i nauka uopste, uglavnom cute o Josipu Brozu Titu, njegovom vremenu i njegovom delu.