Prosle sedmice, Srbija je proslavila svoje praznike. Prvi od njih proslavljen je gotovo ilegalno

Piše: Zarko Korac/Nezavisne Novine

Prosle sedmice, Srbija je proslavila svoje praznike. Prvi od njih proslavljen je gotovo ilegalno. Neko je toga dana radio, a neko ne. Ali sigurno skoro niko nije tacno znao o kakvom prazniku se radi.

Verovatno su samo tvorci zabljackog ustava proslavili Dan drzavnosti drzave koje nema. Mozda je u Hagu bilo najsvecanije, ali poznajuci cinizam njegovog glavnog zatvorenika, sumnjam.

Ono sto se desavalo sirom Srbije mnogo je bolje odslikalo postojecu konfuziju. Buduci da je prakticno svakome ostavljeno da o nacinu proslave sam odlucuje, nije bilo pravila o tome ko i kako slavi. Cela nacija je ucestvovala u kvizu: koja prodavnica je danas otvorena? Sreo sam prijatelja sa hrpom odece koju je poneo na hemijsko ciscenje; besno je procedio da je prodavnica zatvorena. Drugi je vodio sina u kupovinu cipela; imao je vise srece, prodavnica je radila. Bilo je zanimljivije nego ucestvovati na loto lutriji, jedino nije bilo novcanih nagrada. I tako je proslavljen virtuelni praznik, virtuelne drzave – saljivo. Jedino je u drzavnim medijima pokazano malo ozbiljnosti, po inerciji valjda. Oni su jedini znali sta treba da proslavimo.

Druga dva praznika proslavili smo u nedelju. Ove godine, svet rada i crkva, bili su solidarni. Prvi maj i Uskrs su se pojavili zajedno, ali ne i jednako intenzivno obelezeni. Opste ideolosko odbacivanje proslosti, najvise su platili praznici rada. Proslava medjunarodnog praznika rada u Srbiji danas objektivno ima status proslave gulaga ili Staljinovog rodjendana. Prakticno nijedna politicka stranka koja voli da se predstavlja kao “levi centar”, ne zeli da podseti na stvarni istorijat ovog praznika, koji je inace drzavni praznik u mnogim zemljama Evrope. Tako Prvi maj ostaje praznik nekog proslog totalitarnog vremena, umesto praznik ljudske emancipacije i kako se to danas modernije kaze, zastite ljudskih prava.

Ali je zato Uskrs svecano proslavljen. Od patrijarha, preko vladika, pa sve do najskromnijeg monaha, culo se sve o carstvu Bozjem koje slavimo. Cele naslovne strane bile su tome posvecene i crkvena poslanica, izdata tim povodom, bila je citana na apsolutno svim medijima. Za trenutak, imali ste utisak da ne postoji niko u Srbiji ko sme da ne proslavi ovaj praznik. Farbanih jaja bilo je na svakom uglu; cak su i takmicenja u farbanju ozbiljno prenosena. Sve je uradjeno na nacin koji nije ostavljao ni tracak sumnje da je ovaj crkveni praznik proslavljen kao drzavni.

I tako dolazimo do sustinskih problema: sta danas u Srbiji predstavlja drzavni praznik, a sta crkveni, i kakvu drzavu mi zapravo gradimo? Jer vec i povrsno posmatranje pokazuje da javni status drzavnog i crkvenog nisu samo izjednaceni, vec da je crkveno dobilo status paradrzavnog.

Umesto porodicne proslave Uskrsa i slobodnih radnih dana, koji se upravo tome namenjeni, mi dobijamo svojevrsni drzavni praznik, koji je pracen najintenzivnijom mogucom medijskom propagandom. Oko toga izgleda vlada koncenzus u nasem drustvu. Ovde se vise ne radi o pridobijanju novih glasaca, vec o nedostatku svesti o tome da moderna, gradjanska drzava, za jedan od postulata ima podelu na sekularno i crkveno. Jedino je danas od toga do izvesne mere izuzet Bozic, ali on je davno sekularizovan u Evropi i pretvoren u praznik mira, poklona i porodicnog okupljanja.

Moguce je da nase drustvo tek prolazi kroz fazu traganja za mestom verskog u javnom zivotu, kako neki analiticari navode. Ali opasnosti od brisanja vazne granice izmedju ove dve oblasti su ocigledne. I grese neki od tih analiticara kada ne uvidjaju da dok god budemo proslavljali “zabljacki ustav”, tendencija uspostavljanja verskih praznika kao drzavnih nece prestati. Tamo gde nema konstituisane drzave (Kosovo, odnosi sa Crnom Gorom) i gde drzavni sluzbenici ne propustaju priliku da otrce na crkvene proslave, kao konacnu meru svoga legitimiteta, jedini javni legitimitet imace crkveni praznici. Samo to onda nece biti gradjansko drustvo, vec drustvo sa opasnom tendencijom da uvede diskriminaciju sekularnog i da se odrekne bitnih postignuca dva veka svoje moderne istorije.

Tamo gde vlada konfuzija vrednosti u drustvu, versko nece pomoci, jer je velika iluzija da vera nudi gotova resenja i da ce se tako izbeci sustinske rasprave o glavnim dilemama razvoja drustva. To je lekcija koju su davno naucila moderna drustva – red je da i Srbija to prihvati.