Preminuli poglavar Rimokatolicke crkve je tokom vise od 26 godina pontifikata iskazivao nesto sto nije cesto povezano sa cascu, uzvisenoscu i dostojanstvenoscu njegovog polozaja – smisao za humor

Piše: B.Nikolic/EM

Papa Jovan Pavle II je voleo da se, bez ikakvog ulagivanja sali i da se drugi nasale na njegov racun. Taj humor je bio zestok i rezak. Biskup Fred Henri od Kalgarija, koga je, po vlastitom svedocenju, papa zvao “mali kanadski biskup sa brkovima”, prisecao se da bi posle napravljene sale Jovan Pavle II “sa iskricama u ocima gledao ka okupljenima kako bi video da li su shvatili dosetku”.

Papin humor, kada se odnosio na njega, naginjao je ironiji. Jednom prilikom, posle ne bas najuspesnije operacije ugradnje kuka 1994, Dzordz Vigel, autor knjige “Svedok nade: Biografija pape Jovana Pavla II”, upitao je pontifa kako se oseca. “(Povijeno), ne tako dobro”, odgovorio je on smrknuto. “Sta su mi to uradili?”, kazali su savetnici da je papa napisao na parcetu papira posto se probudio iz anestezije posle operacije traheotomije pocetkom marta. Pre operacije, pak, dok su doktori nastojali da ga uvere da ce operacija biti mala, papa je uzvratio: “Mala! Zavisi za koga”.

Papa je i svoj mandat poceo saleci se na vlastiti racun. Zamolio je obilje vernika na Trgu Svetog Petra posle inauguracije, 22. oktobra 1978, da ga isprave ukoliko napravi gresku dok bude govorio na italijanskom jeziku. Posle papinog obracanja, okupljeni su nastavili da skandiraju i nisu se razilazili. Tada ih je Jovan Pavle poslao kuci recima: “Vreme je da svako ruca, cak i papa”.

Moj poljski greh

Jovan Pavle je takodje bio poznat po tome sto je voleo da se sali na racun svog poljskog porekla. Tokom posete domovini, godinu dana po izboru za papu, Jovan Pavle je sa odobravanjem slusao svecarske pesme u stilu folk roka. “Volim pesmu i muziku. To je moj poljski greh”, komentarisao je.

Bio je poznat i po tome sto se, mada uvek obucen u punu papsku odoru, nije ustrucavao da pokaze srdacan, seretski, cak i smisao za burlesku. Pre pet godina, kada je papa bio domacin grupi mladih vernika iz Kanade u njegovom letnjikovcu Kastelganolfo van Rima, zabavljao je goste vrteci stap u maniru Carlija Caplina. Filipinci se secaju da su 1981, tokom posete toj zemlji koja ima najveci boj katolickih vernika u Aziji, kamere uhvatile papu, jos uvek atletske gradje, kako veselo glumi da sa rukama sklopljenim u obliku dvogleda prati milione ljudi koji su u Manili izasli da ga pozdrave.
Opet, u ranim godinama pontifikata, kada su ga novinari pitali da li bi papa mogao da podnese ostavku, Jovan Pavle je odgovorio da ne zna na koju adresu bi podneo takav dokument. Kada se, pak, 1994. u bolnici oporavljao od operacije, ponovo je postavljano pitanje njegove ostavke. Tada se on u sali obratio hirurgu: “Doktore, ni vi ni ja nemamo izbor. Morate da me izlecite, jer nema mogucnosti da papa bude penzionisan”, kazao je on.

Jedne veceri posle obeda u papskoj letnjoj rezidenciji u Kastelgandolfo, pisac Vigl se prisecao da je sekretar doneo papi hrpu dokumenata koje je trebalo da potpise; neki od njih adresirani na izvesnog kralja, ili predsednika, bili su ispisani latinskim krasnopisom na pergamentu. Kada je stigao do polovine hrpe, papa je pogledao Vigela sa druge strane stola, ocigledno umoran posle napornog dana i podigavsi obrvu rekao: “Povero papa!” (“Jadni papa!”) Poceo je da se smeje, sto su ucinila i ostali gosti.

Jadni papa!

Poslednjih godina, kako su njegove slabosti, koje su ukljucivale Parkinsonovu bolest i obogaljujuca obolenja kuka i kolena postale sve ocitije, papa se cesto salio na vlastiti racun. Lindi Bogs, americki ambasador u Vatikanu od 1997. do 2001, ispicala je kako je papa, tresuci se od Parkinsonove bolesti, jednom prilikom pozdravio mladog svestenika, pruzivsi mu ruku i razbio njegovu tremu u trenutku koji je mogao da bude neprijatan. “Sta je sinko” upitao je Jovan Pavle. “Suvise si mlad da se toliko treses”.

Dzim Nikolson, ambasador SAD od 2001. do pocetka ove godine, prepricao je odgovor koji je dobio na pitanje kako se papa osecao poslednjih meseci opadajuceg zdravlja. “Jos ne znam”, odovorio je papa. “Nisam imao priliku da citam americke novine. Recite im da ja ne rukovodim Crkvom pomocu noge”.

Kardinal Kormak Marfi O”Konor, arhibiskup Vestminstera, ovih dana je napisao kako su tokom posete Velikoj Britaniji 1982. vernici u Skotskoj pevali papi pesmu “Zar on nece ponovo doci”, na sta je pontif pitao o cemu ona kazuje. Arhibiskup Glazgova je objasnio da je to tradicionalna skotska pesma kojom se prizeljkuje povratak Bonija Princa Carlsa (Carls Edvard Stjuart, rodjen u Rimu 1720, unuk zbacenog engleskog kralja Dzemsa II, koji je bio i kralj Dzems VII od Skotske). “Oh”, uzvratio je papa, mrtav hladan. “Mislim da sam njegovu majku sreo pre dva dana”.

Bonove naocare

Pevac Bono iz U2 je, pak, zajedno rokerom Bobom Geldofom, producentom Kvinsi Dzonsom i ekonomistom, profesorom Dzefrijem Saksom, posetio papu u Kastelgandolfu u septembru 1999. da bi dobili podrsku za kampanju otpisa dugova africkim zemljama “Dzubili 2000”. Dok su sedeli zajedno, Bono je primetio da papa zuri u njega.

Uznemiren da su njegove sivkasto-plave “fly shades” naocare za sunce nepikladne, Bono ih je skinuo. No, kada je Bono prisao da primi brojanice, papa je i dalje gledao u naocare. “Upitao sam ga da li ih zeli”, kazao je Bono. “On je ne samo klimnuo, vec ih je i stavio i obesenjacki se nasmejao. Bio je to veliki trenutak iz mnogo razloga, a jedan od njih je bio, pomislio sam, “Bicemo na naslovnim stranicama svih listova”. Nisam mislio na sebe, vec na stvar zbog koje smo dosli. Znao sam sta ce izazvati slika pape sa naocarima za sunce”.

Mnogo snimaka je napravljeno. No, ni jedan nije objavljen. Jer, kako je Bono zakljucio, “vatikanski udvaraci nisu imali isti smisao za humor kao papa”.

B. Nikolic
Ekonomist magazin