O statusu Kosova treba da odluci razum, a ne mitologija i emocije

Piše: Ivan Ahel/Danas

U toku su razgovori o izgradnji strategije Srbije u vezi s konacnim statusom Kosova. Vecina politicara zastupa stav: “Kosovo je pokrajina Srbije” i u njoj ono moze da ostvari samo visoki vid samostalnosti. Medjunarodna zajednica kaze: Kosovo je samostalni deo nove drzavne zajednice i ono se u ovu drzavu ugradjuje kao republika (to je vec ostvareno stanje); oblik slozene zajednice moze da bude konfederacija, unija ili federacija. Postavlja se pitanje koristi i steta koje Srbija dobija od ovakvog slozenog povezivanja.

Kratki pregled osnovnih pokazatelja eventualne nove drzavne zajednice koju bi Srbija i Crna Gora izgradila sa Kosovom pokazuje sledecu sliku: u novoj zajednici Albanci bi cinili 20 odsto populacije, imali bi isto toliko poslanika u saveznom parlamentu; bio bi to drugi po velicini narod u drzavi i albanski bi bio drugi jezik po vaznosti u javnoj upotrebi. Zbog mladosti svoje populacije, Albanci bi ucestvovali u armijskom sastavu sa ca 30 odsto, a to znaci i u istom procentu i u komandnom sastavu vojske. Veliki broj ministarskih mesta zauzimali bi Albanci. U ovim okolnostima ime drzave bilo bi sporno: Albanci ce traziti da se i njihovo ime javi u nazivu drzave i da bude SCGK. U ovom slucaju Srbija kao drzava nestala bi sa politicke pozornice Evrope. Nesumnjivo, to je velika cena za zadovoljstvo koje donosi zajednicki zivot sa albanskom zajednicom. Svake trece ili seste godine Albanac bi bio predsednik drzave, ministar inostranih poslova itd.

Pod uslovom da je ovakva situacija za Srbe prihvatljiva (a sto je upitno) vazno je saznati sta bi Srbima doneo zajednicki zivot, kada vec placaju ovako visoku cenu. Kosovo nema ekonomski vredne resurse; eksploatacija uglja je jedva komercijalno isplativa, a eksploatacija olovo-cinkane rude isplativa je samo u rudnicima Ajvalija i Belo brdo (srpska enklava) i trajace relativno kratko (to su iscrpivi resursi).

Poljoprivreda je primitivna i jedva zadovoljava potrebe ishrane gusto naseljenih oblasti Kosova. Demografska eksplozija Albanaca preti da popuni prazne prostore centralne Srbije i to bi se dogodilo brzo u toku jedne do dve decenije. Nakon ovih promena slika centralne Srbije bila bi bitno izmenjena.

Za razjasnjenje ove dileme korisno mogu da posluze statisticki podaci vezani za zajednicki zivot srpske i albanske zajednice u okviru bivse SFRJ. Standardni medjunarodno prihvaceni kriterijum za poredjenje nivoa privreda pojedinih regiona je bruto domaci proizvod – BDP per capita. Prema dostupnoj literaturi (Petar Bjelica, Selo Srbije i njegove perspektive, Ekonomski institut Beograd, 2000), Jugoslavija je spadala u deo grupe srednje razvijenih zemalja, ciji se per capita bruto domaci proizvod 1988. godine kretao u granicama od 761 do 3.030 americkih dolara. Prema publikaciji “Sistem nacionalnih racuna” BDP SRJ u 1994. godini iznosio je 1358 americkih dolara. U 1998. godini BDP je povecan na iznos od 1742 dolara. Krajem 2004. BDP Srbije iznosio je ca 2000 dolara. Poredjenja radi, Slovenija je ostvarila BDP od ca 18.000 dolara, a Hrvatska od ca 6.000 dolara. Ocigledno je enormno zaostajanje Srbije.

U bivsoj SFRJ BDP je iznosio ca 3000 dolara, a Srbija je imala BDP od 2.560 dolara. U toj godini Vojvodina je imala BDP od 3666 dolara, a Kosovo je imalo BDP od 732 dolara. Ako se industrijska proizvodnja Srbije u 1990. godini oznaci indeksom 100 odsto, u 1993. ona pada na nivo od 40 odsto. Tek u 1997. godini ona dostize nivo od 50 odsto. Ratom na Kosovu ponovo se smanjuje na nizu vrednost od ca 37 odsto. Ako se oznaci BDP Srbije u 1990. godini sa 100, tada on u 1993. pada na iznos od 43 odsto. Proces porasta BDP je veoma spor; u 1998. godini on se podize na iznos od 54,9 odsto, s tim sto se zbog rata na Kosovu vraca 2000. godine na nivo od 47,4 odsto. Nakon oktobarskog prevrata 2000. godine oseca se lagani rast BDP; on u 2003. godini dostize nivo od 52,5 procenta u odnosu na nivo iz 1990. To su zabrinjavajuci trendovi jer je ubrzanje razvoja jako sporo. Zaostajanje Srbije u ratnim i poratnim godinama bilo je izuzetno. Istovremeno, u drustvu je carovalo razorno zagadjenje nastalo u sukobu sa albanskom zajednicom. Mrznja izmedju srpske i albanske zajednice je izuzetna, parametri njihovih sistema su enormno devastirani, nestabilnost ce biti redovni pratilac zivota nove zajednice. Posledica ce biti smanjena efektivnost Srbije i moguci skok u katastrofu.

Uporedna analiza nivoa razvijenosti pojedinih delova Srbije merenog preko BDP per capita u periodu 1980-1990 godine pokazuje da je u centralnoj Srbiji bruto nacionalni dohodak iznosio 112,1 odsto u odnosu na republicki prosek, u Vojvodini 144,1 odsto i na Kosovu i Metohiji 28,3 odsto. Odnos je 4 ili 5 prema 1 u korist Srbije. Ratne okolnosti donele su Kosovu jos nepovoljniju poziciju. U zajednickoj drzavi Vojvodina i centralna Srbija morali bi da izdrzavaju dva miliona siromasnih i proizvodno neproduktivnih ljudi albanske populacije, a takva prelivanja novca dovela bi do velikih problema Srbiji. Cetiri do pet puta siromasnije Kosovo bilo bi velika kocnica u njenom razvoju.

U ovom slucaju radi se o parametarskim karakteristikama sistema centralne Srbije i Kosova koje su konstante i sporo se menjaju u vremenu. U ratnim godinama tesko je ostecena poljoprivreda, energetika, rudarstvo i metalurgija Srbije i Kosova. S. Petrovic tvrdi da se samo u toku prve tri godine uvodjenja sankcija iz poljoprivrede odlilo oko cetiri milijarde dolara, a iz energetike i rudarstva znatno vise. To je dovelo do bankrota ovih privrednih grana koje se tesko mogu oporaviti. Bor i Trepca su potpuno devastirani i male su sanse da se u njima obnovi eksploatacija. Energetika se obnavlja uz enormno veliku cenu, posebno na Kosovu, koja usporava celokupni razvoj. Ko ce finansirati obnovu ovih sistema na Kosovu – danas je nepoznato.

Privredne grane kao sto su trgovina, masinogradnja, elektro industrija, gradjevinarstvo padaju na tako niske nivoe da postaju komercijano neprofitabilna preduzeca sa enormnim dugovima koja su veca od raspolozive imovine. Turisticki potencijali su zamrli i tesko se mogu brzo obnoviti. Ukupni gubici procenjuju se na iznos od ca 150 milijardi dolara. Po svim ovim pitanjima Kosovo je u visestruko gorem stanju od Srbije. Deagrarizacija i nekontrolisana divlja industrijalizacija postali su totalno nesinhronizovani, sto je dovelo do velike nezaposlenosti. Bez posla je vise miliona ljudi, bez ikakve perspektive da se dodje do posla.

Demografski podaci unose jos vecu zabrinutost. Statisticki podaci pokazuju da na Kosovu demografski tokovi prosto bujaju. U kosovskim opstinama naseljenim albanskim zivljem, ruralno stanovnistvo povecano je od 1948. godine do 1991. za 85 odsto, a danas prelazi 100 procenata. Urbano stanovnistvo je vise nego udesetostruceno i trazi prostor za golu egzistenciju. Suprotno ovom trendu, sela srpskog stanovnistva na Kosovu enormno brzo se prazne. Centralna Srbija ima izrazitu depopulaciju i ona se takodje prazni enormnom brzinom. Kako se Kosovo direktno oslanja na centralnu Srbiju, u zajednickoj drzavi gde bi Kosovo bilo srpska pokrajina, odnosno, u slozenoj drzavi tipa unije, ili federacije doslo bi do preplavljivanja juga centralne Srbije albanskom populacijom. Najgora solucija je da Kosovo postane Srbija; tada bi se zakonom omogucilo masovno, brzo i nesmetano zauzimanje centralne Srbije od strane Albanaca. Po zakonu spojenih sudova naglo bi doslo do praznjenja Kosova i popunjavanja centralne Srbije.

Da su demografski tokovi u periodu 1948-1991. godine, na podrucju centralne Srbije i Vojvodine bili tako eksplozivni kao na Kosovu i Metohiji, na podrucju centralne Srbije i Vojvodine zivelo bi 1991. godine 20.885.000 stanovnika. Danas bi taj broj iznosio ca 26 miliona stanovnika. Ako bi se u zajednickoj drzavi nastavili isti demografski trendovi, za narednih 40 godina u centralnoj Srbiji, Vojvodini, Kosovu i Metohiji zivelo bi ca – osam miliona Albanaca. To bi bila srpsko-albanska (ili albansko srpska) u svemu neproduktivna, civilizacijski krajnje zaostala drzava; to ocigledno nije u interesu srpskog naroda i srpske drzave.

Centralna Srbija ima intenzivnu depopulaciju; u selima ostaju da rade stara lica preko 60 godina. Mladih je svakim danom sve manje. Aktivno poljoprivredno stanovnistvo centralne Srbije smanjeno je sa 2.563.000 u 1948. godini na 1.040.699 u 1991. godini. Za 2004. nema tacnih podataka, ali su procene veoma depresivne. U centralnoj Srbiji seosko stanovnistvo je sve starije, manje obrazovano, zato je i manje ambiciozno, prakticno, nesposobno za ubrzane visokoproduktivne poljoprivrede aktivnosti. Vlasti Srbije nista ne preduzimaju da se ova demografska katastrofa spreci. Prazan prostor centralne Srbije ceka albansku populaciju da je u masovnom stampedu osvoji. O tome treba da razmisljaju, pre svega, vlasti Srbije kada se bave konacnim statusom Kosova.

Suprotno ovim tendencijama, na Kosovu traje pravi bum albanske populacije. Broj seoskih naselja sa preko 1000 stanovnika iznosio je 1948. godine 99, a 1991. godine 443; samo sedam seoskih naselja imalo je 1948. godine preko preko 2000 zitelja, a 1991. godine 115; samo dva seoska naselja imala su 1948. godine preko 3000 stanovnika, a 1991. godine bilo ih je 39. Suprotno tome, sela sa manje od 100 stanovnika locirana su u oblasti Kosovske Mitrovice i naseljena su nealbancima, uglavnom Srbima.

Na Kosovu se i gradsko stanovnistvo vrtoglavo povecava, bez elementarnih infrastrukturnih uslova. Danas se procenjuje da samo Pristina ima vise od 500.000 stanovnika, a mnogi gradovi su udvostrucili svoje stanovnistvo. U tim haoticnim gradskim aglomeracijama vlada haos. I seosko stanovnistvo pokazuje veliku prenaseljenost koja ometa egzistenciju (Kosovo je najgusce naseljena oblast Evrope bez uslova za zivot). Najpogodnije resenje za Albance je povezivanje sa Srbijom i naglo popunjavanje demografski ispraznjenog prostora centralne Srbije. Zbog svoje nacionalne zaslepljenosti oni ispustaju za njih zivotno najvazniju sansu da ostanu u sastavu Srbije. Posmatrano sa aspekta interesa Srbije, ona bi ovakvim usmerenjima bila opasno ugrozena; kod razmatranja konacnog statusa Kosova o tome srpski politicari, ali i srpski narod ne vode racuna. Boreci se za teritorije u stalnom sukobu sa nadirucom albanskom populacijom, Srbija ne bi mogla da se usmeri ka razvojnim ciljevima i tranzicionom prestrukturiranju. Posledica je sve vece udaljavanje od svog okruzenja koje napreduje, a to znaci i udaljavanje Srbije od EU. Ovo su samo neke kratke slike iz studije “Sistemski prilaz kosovskom problemu”, koju radi Forum za etnicke odnose, a koje ukazuju drugu, ruzni sliku zadrzavanja Kosova. O konacnom statusu Kosova treba da odluci razum, a ne mitologija i emocije.

Ivan Ahel
(Autor je ekspert za teoriju sistema i teoriju upravljanja)