Ako neko nije zadovoljan ovom knjigom, neka sedne i napise novu, rekao je, u intervjuu za novosadski Dnevnik, novinar Milos Vasic, autor knjige “Atentat na Zorana”

Piše: Dnevnik

– Ako neko nije zadovoljan ovom knjigom, neka sedne i napise novu – konstatovao je novinar Milos Vasic, autor knjige “Atentat na Zorana”, i dodao da uoci dvogodisnjice od ubistva premijera “unosi red u uzvitlanu gomilu nasih utisaka o ubistvu DJindjica” rasvetljavajuci “doba kada je mafija pokusavala da dodje do drzave”.

– Ne bavim se Zoranom DJindjicem vec tim dripcima i tim sljamom, pratim ih iz minuta u minut: gde je, kada i kod koga ko otisao, ko je kome dao auto, “munuo” lovu, ko je koga smestao u “stekove”, jer mi je bilo bitno da ispratim zaverenike od pocetka zavere pa do kraja, do panike i propasti, dok nisu pohapseni ili se sami prijavili – kaze Vasic u intervjuu za “Dnevnik”.

Koja je Vasa istina, ko je ubio premijera Djindjica?

– Citirao bih Bobu Selenica da “postoje razne istine”. Ja sam pristalica kriminoloske istine zasnovane na cinjenicama, jer sam tako formiran u mladosti posto sam bio “milicajac na ulici”. Moja istina u ovoj stvari se podudara s prvobitnom optuznicom protiv njih vise od 40, kada je u dokaznom, temeljitom policijskom, tuzilackom, vestackom i drugom radu utvrdjeno da je to to. Da li ce to proci do pravosnazne presude meni je svejedno. Neka se time bave pravnici, ja sam novinar.

Kazete da niste uspeli da dodjete do nalogodavca atentata?

– Nisam. Mozda ga je bilo, ali u kriminalistici vi radite s onim sto imate, a ne onim sto nemate. Ako ga nema, onda ga nema.

Sta je s “teorijom zavere” s mnogopominjanim stranim sluzbama?

– Teorija zavere je masovna endemska umna bolest u Srba, ali i kod Hrvata i ostalih. To su muke malih naroda, kojima je najlakse da kao oni starci iz “Zlatnog teleta” sede po kafanama u Odesi i bistre belosvetsku politiku dok im revolucija grmi preko ledja. Nema nista od kojekakvih “teorija zavere”, nema indicija, nema nicega. Od DJindjicevog ubistva nikada se nece napraviti DZon Ficdzerald Kenedi varijanta, u kojoj ce citava gomila pisaca, De Lilova ili DZejmsova Ejvorija, pisati po nekoliko knjiga u kojima se oko Kenedijevog ubistva ispredaju kojekave fantasticne “teorije zavere” i budalastine. To je lako stivo za pred spavanje. Ja sam se bavio onim sto postoji, sto je mnogo teze. Imam, doduse, jednu knjigu proze za sobom, ali ova, “Atentat na Zorana”, nije to.

Konstatovano je da je premijera ubio “mafijaski kartel”?

– To je konstatacija naseg sjajnog mladog filozofa Nenada Dimitrijevica, koji zivi i radi u Budimpesti. On u jednom tekstu uvodi pojam “kartel”. Ja se u samom uvodu “Atentata na Zorana” pozivam na to, jer je sjajna kvalifikacija.

Sta se krije iza “kartela”?

– To su interesne grupe, koje su od privilegovane trgovine cigaretama, tecnim gorivom, strateskim materijalima i narkoticima napravile industriju koja je bila pod drzavnom zastitom. Tacnije, pod zastitom Savezne uprave carina, DB i Javne bezbednosti za vreme zlocinacnog rezima Slobodana Milosevica.

To znaci da oni stoje iza DJindjicevog ubistva?

– Da. Njihovi glavni eksponenti, a to su ovaj deo koji je oznacen kroz elemente DB-a i njihove paravojne formacije JSO, “zemunski klan” kao dominantna kriminalna organizacija, i to transnacionalna u ovom delu Evrope, uz podrsku podmicenih elemenata u pravosudju, tuzilastvima i medicini. Ima nekoliko lekara za koje je velika steta sto nisu u zatvorima. To su isti oni koji su potpisali lekarska opravdanja svakom od dripaca da bi im obezbedili alibi za ubistva koja su bila jasna, kao sto se sada ispostavlja iz svedocenja vestaka crnogorske policije o tome ciji su sve otisci nadjeni po Budvi, u slucaju atentata na Vuka Draskovica.

Postojala je istovremeno jedna vrlo opasna tvrdnja o povezanosti premijera DJindjica s kriminalom. Koliko je ona tacna?

– Nije tacna uopste. Sam Zoran s takvima nije imao veze. Ne moze se iz okolnosti da je Dragoljub Markovic iz Surcina bio skolski drug i komsija LJubise Cumeta Buhe izvoditi dalekosezan zakljucak da je Zoran bio povezan sa kriminalom. Djindjic tog Cumeta nije mogao da vidi ocima i njegova svaka druga-treca recenica je bila: “Hoce li neko tu dzukelu da mi skine s vrata?” Zoran je imao pametnija posla. Uostalom, danas sam doznao jedan detalj, koji je ekskluziva za vas. Bliski savetnik Milana Panica mi prica danas da nema tog politicara u Srbiji koji nije dosao kod Panica da ga “klepi za neku kintu”. Jedini koji nije dosao bio je Zoran Djindjic. Kako mi taj covek kaze, da se ne ugruvam ponovo, moram da se izvadim na to, dolazio je i Kostunica. Zoran nije jer je imao svoje linije finansiranja stranke, koje su sasvim drugacije i nemaju nikakve veze s tom bandom.

Rekli ste da ce se uvrediti i DS. Zbog cega?

– Verujem da ce se od celokupne prvobitne ekipe Zoranovih saradnika najmanje uvrediti Cedomir Jovanovic. S njime sam razgovarao satima i Jovanovic je vrlo znacajan izvor gomile stvari koje on licno zna i bio je neposredni ucesnik. Ostalima nece biti ugodno, a i cilj mi nije bio da svi budu srecni.

A zbog cega ce istina koju iznosite, kako tvrdite, “do besa dovesti” DS i Kostunicu?

– Zato sto je DS nerazdvojni deo politickog konteksta u kojem se to sve dogadja. Ta stranka mrtvih puvala je sebi dozvolila skandalozno bezocne istupe tokom predizborne kampanje, a da ne govorim o njihovim svadjama s DS-om i Zoranom Djindjicem dok je bio ziv. Cinjenica je da ih je Djindjic dosta surovo sutirao gde je stigao, za sta postoje mentalitetski, ideoloski i drugi razlozi. A i Zoran, kao sto je poznato, nije bio sklon postupanju “u rukavicama”. Drugo stvar je sto je DS u pravu u velikom delu svojih resantimana koji se ticu izbacivanja poslanika iz Skupstine i ostalog. Ali Zoran je takodje u pravu da njemu u Vladi sedi kao potpredsednik Aleksandar Pravdic i DS koji ne radi nista u Vladi koalicije DOS osim sto saplice. A onda izadju jer su uvredjeni, iako nista nisu radili. I kad Dejan Mihajlov napravi neopevano sranje citajuci Marsicaninovo saopstenje u kojem optuzi DS da je ubio DJindjica, oni ga proteraju u srpski Sibir za generalnog sekretara Vlade. Oni, jednostavno, ne mogu da priznaju da je bilo ko od njih bilo sta pogresio. Naravno da ih Zoran nije podnosio.

Iz svega sto tvrdite cini se da su bile vrlo nepravedne pojedine insinuacije da je Kostunica bio umesan u tragicni dogadjaj?

– Kostunica sigurno nije umesan, niti je bilo ko iz DS-a umesan u ubistvo Djindjica. Ali su oni stvorili jednu politicku klimu koja je mogla biti ohrabrujuca ovim pociniocima. Racunice “zemunca” i JSO-a nisu krivica DS-a i Vojislava Kostunice.

Koja je uloga “nosaca kovcega” u srpskim desavanjima?

– Moram da priznam da je sve to poteklo iz jednog mog dosta iznerviranog teksta, kada su razni, na celu s Bebom Popovicem, poceli da se siroko razmahuju teskom rukom tokom vanrednog stanja. I ja sam napisao da nece valjda svako ko se uhvatio za Zoranov kovceg sada da bude nedodirljiv. I onda je moj glavni urednik Dragoljub Zarkovic napisao uvodnik “Nosaci kovcega” zbog kojeg su oni poludeli. Na kraju se citava svadja koju smo imali s Bebom i Vladom Srbije ispeglala uz razumne razgovore, jer su percepcije u dramaticnom trenutku bile razlicite. Cinjenica je, koju sam kasnije cuo, da je kovceg bio toliko tezak da su ga morala nositi sestorica i onda je tu upao kum Miodrag Kostic – Kole, posto je zdrav i jak. To je bila zgodna metafora u jednom trenutku, ali ne bih joj vise davao politicka znacenja, jer je prica potrosena, a anegdotskog je tipa.

I Dragoljub Markovic Krmivo je bio u tom kontekstu?

– Pa i on, kao veoma blizak Zoranu. Mislim da je i on tu spadao nekako normalno, kao i ostali, bilo sto su veliki i jaki kao Dragan Sutanovac, ili sto su bili bliski Djindjicu.

A mesto Bebe Popovica?

– I Beba Popovic nije nimalo slucajno tu. To je jedna od retkih ekskluziva pod kojim se okolnostima on udaljio oktobra 2002. godine iz Srbije. U javnosti je legenda da ga je Zoran oterao jer je bio grub prema medijima. Popovic je imao “tesku ruku” uvek, ali nije to razlog, ali o tome procitajte u knjizi.

Kazete da se Popovic nije slucajno nakon ubistva pojavio u Vladi Srbije?

– Nije slucajno, jer ga je Zoran pozvao pocetkom 2003. godine da se vrati jer su desavale vrlo vazne stvari, ali nevezane za Biro za komunikacije, vec mnogo vaznije, jer se spremalo veliko finale akcije “Svedok”, koja je verovatno najznacajnija policijska akcija u ovoj zemlji koja je trajala od avgusta 2002. godine, pa do, prakticno, 12. marta. Popovic je u toj akciji, kao direktno podredjen Djindjicev covek za vezu, imao veoma znacajnu ulogu.

Kolike su sanse Srbije da se sa sudjenjem za ubistvo Djindjica oslobodi kartela?

– Mislim da smo se u akciji “Sablja” svega toga potpuno oslobodili i da je scena organizovanog kriminla, sto bi rekli kompjuterasi, “resetovana”. Znaci, bara je ispraznjena od krokodila i sada su i policija i BIA u velikoj prednosti. To se vidi i iz rezultata nakon akcije. Bez obzira na kolebanja policijskih statistika rasvetljavanja krivicnih dela, rezultati su impresivni. Ali, to moram da priznam i ministru Jocicu. Performansa policije je malo pala, ne mnogo zbog sitnicave i revansisticke politike u MUP-a. Ali, kao celina, policija radi sjajno. Tu smo stvar s tim kartelima rascistili jednom za svagda.

Sta niste rekli?

– Nekoliko stvari koje se ticu privatnosti odredjenih ljudi u koju necu da ulazim, nedokazive cinjenice i izvore, jer ljude moram da cuvam, posto poseduju dragocene informacije.

NE POSTUJU SE DOGOVORI SA SLJAMOM

Sta je s pricom koja je kolala u medijima da je Djindjic tokom petooktobarskog prevrata dao obecanja, medju njima i Legiji, pa je pokusao da ih izneveri?

– Ne verujem da je pokusao da ih izneveri. Tada je bio jasan, jednokratni dogovor: mi vas ne diramo, vi nas ne dirajte. I taj dogovor je bio ispunjen, nije bilo problema. To nije znacilo; ja cu tebe pokrivati u kriminalnim radnjama i u svemu. To sto je Legija bio sjajan takticar i veliki spletkaros, to je jedno sasvim drugo pitanje, koje nema veze sa Zoranom i nacinom na koji je Legija mahao okolo svojim navodni, prijateljstvima i dogovorima. To je sasvim druga prica. Zoranu su zamerali da je makijavelista, a ja da nije dovoljan. Makijaveli kaze u “Gledaocu” da dobro delo vise obavezuje onoga koji ga je ucinio, nego onoga kome je ucinjeno. Djindjic to nije mogao da shvati. Ne postuju se dogovori sa sljamom. Ne postuju se iznudjena obecanja. Makijaveli bi ga isamarao da je ziv. Tu bandu je trebalo likvidirati, raspustiti, rasterati najkasnije negde novembra 2001. godine, kada su pravili onaj cirkus od oruzane pobune. A to sto je Vlada DOS-a bila impresionirana Legijom i njegovom gomilom propalica, to je njihov problem, i ja im to zameram u knjizi na otvoren nacin i mnogi ce se zbog toga uvrediti.

ZASTO SU SE „SKLONILI” MIRA I SESELJ

Nakon ubistva premijera mnogi su ukazivali na cinjenicu da je Mira Markovic napustila zemlju, a Vojislav Seselj na brzinu otisao dobrovoljno u Hag?

– Tu postoji razlog. Mira Markovic je imala i potreban i dovoljan razlog da se izgubi, bez apsolutno ikakvog obzira na ono sto se dogadjalo i u to ona, jadna, nije bila upucena. Zena se, jednostavno, izvukla jer joj je pretio neposredni sudski progon zbog kojekakvih stanova i budalastina. To se zna i tu je stvar jasna i ne bih mogao nju uopste da povezem s atentatom. Ona je jedno jadno stvorenje. Voja Seselj je, s druge strane, bio vrlo dobro upucen u “zemunske” i ostale poslove. Ako izuzmemo onaj jako vazan deo njegove licnosti mahnitog, samoubilackog Hercegovca koji je uveren da moze da ode u Hag i rastera Haski tribunal ko “macke s jebista”, ja mislim da je pragmatican deo Seseljevog odlaska bio u tome sto je kao inteligentan covek shvatio da ovi smeraju nesto, i to krajnje nezgodno, da ce napraviti cudo i pokoru. I zakljucio je da je nakon atentata kod “Limesa” najpametnije da se on ispali u Hag i pre nego sto je mislio. Jer je osecao da je najbolje da ne bude tu kada se to “nesto” bude desavalo – i tu je bio potpuno u pravu. Lepse mu je tamo.

Dragan Milivojevic
Dnevnik