Zoran Djindjic je imao samo jedan ideal: normalan put u regularne civilizacijske tokove, “Srbiju u Evropi”

Piše: Desimir Tosic/EM

Iako se nije bavio cistom filozofijom desetak godina pre svoje pogibije, iako je izgledalo da mu je sve jasno, ipak je Zoran Djindjic, i kao filozof, postavljao neka pitanja i sebi i svima nama u srpskom narodu, ne samo u Srbiji. Pre skoro cetrnaest godina, DJindjic je postavio i sledece pitanje: “Da li je moguc postepen, evolutivan povratak sa corsokaka na normalan put, ili bi “voznja u rikverc” samo unela dodatnu pometnju u drustveni saobracaj, pa se stoga preporucuje trazenje precice, po kojoj je voznja rizicna ili nekomforna, ali obecava znatno brze ukljucivanje u regularne civilizacijske tokove?”
Sigurno je, i pored svih cestih protivurecnosti pisaca i govornika, da je Zoran Djindjic imao samo jedan ideal: normalan put u regularne civilizacijske tokove, “Srbiju u Evropi”. Na izgled, vecina naseg zivlja kao da bi htela “u Evropu”, ali u stvarnosti, ne samo u podsvesti, vladajuci ljudi, bar vecina njih, svesno zele da zaustave “normalan put”. I tu ima cuvene dvostruke arsine: formalno, kroz zakonodavstvo, mi dobijamo sve cega ima u Evropi ili sta nam buduca Evropa “trazi”, ali je opsta atmosfera i svest vladajucih sasvim jasno u pokretu u “rikverc”. Ne samo u odnosu na zlo milosevicevsko, nego i dalje, unazad, u titoisticke strukture, i jos dalje u nesto nevidjeno. Mislim da smo u pravu kad javno kazemo da nasa pravoslavna Crkva nije nikada bila u toj meri iznad drzave, cak ni u doba Srednjeg veka – kao danas!

DJindjicevo pitanje o evoluciji ili revoluciji bilo je jasno postavljeno, a i njegov odgovor je u jednom drugom trenutku bio jasan i kategorican: “…niko u ovoj zemlji ne veruje da, i uprkos izborima…, do promene vlasti moze doci mirno”. To je receno devet godina docnije od postavljenog pitanja, dakle 2000. godine. I tu sada valja da se zaustavimo i pokusamo da raspravljamo o evoluciji i revoluciji, pitanje koje se postavlja jos od prvih dana modernizacije Srbije osamdesetih godina XIX veka, pa sve do komunisticko-partizanske gerile protiv okupatora 1941. godine, i pripreme za “svetsku revoluciju”, ne samo za revoluciju u okupiranoj Jugoslaviji. Pitanja su ozbiljna, iako je bilo lako i onda i danas povesti se za talasom, ili vuci “u rikverc”, kako kaze Djindjic.

Od teorijske rasprave o evoluciji i revoluciji, valja se vratiti na nase stvarnosti. Zemlja je vec prezivela i prezivljavala jednu revoluciju koja je “tekla” od 1941. do devedesetih godina, dakle pola veka, te su njene tekovine ostale, bez obzira kakvog su kvaliteta. Tesko je bilo stariju generaciju uvuci u jednu novu revoluciju, a mladje generacije, iako nisu svesno razumevale, osecale su da je za jednu revoluciju potrebno ne samo obaranje vladajucih ljudi i uklanjanje postojecih ustanova, nego i revolucionarna disciplina, i revolucionarna ideologija, i revolucionarna vera. Toga nije bilo kod mladjih, bilo je samo ideja kontrarevolucije, ali prakticno te ideje nisu mogle da se razviju. (Uostalom, ne znamo da li je ikada igde kontrarevolucija izasla ispred istorije sa svrsenim zadacima.)

Poslednja rec u navedenom Djindjicevom stavu je: “mirno”, tj. da niko ne veruje da do promene moze doci mirno. I zato je nasoj stvarnosti, kakva je bila s dolaskom Milosevicevim i zaustavljanjem svake evolucije, najbolje odgovarao neki “srednji put”. Peti oktobar 2000. bio je, u stvari, samo prevrat i za taj prevrat niko nije vise odgovoran i zasluzan nego Zoran Djindjic i Demokratska stranka. Medjutim, u Petom oktobru ucestvovale su i druge “antimilosevicevske snage”, ali snage koje nisu zelele “regularne civilizacijske tokove”, vec poruku da “jedemo srpsku salatu” (ne makedonsku), da ne primamo za manuelne radnike Albance (iako rade po Beogradu u hiljadama, i danas), one antimilosevicevske snage u kojima izmedju ostalih postoji i ministar-cirkuzan koji nam skrece paznju da kad Patrijarh nesto politicki kaze, svi ostali treba da kusuju!

I ta cinjenica, da dobar deo naseg javnog mnjenja – i kad se uzme u obzir apstinencija – kao da ne zeli da ide “civilizacijskim tokovima”, kazuje mnogo. I to je glavni problem bio za DJindjica i za sve nas: kako da povecamo broj nasih sugradjana koji bi zeleli da podrze put u “civilizacijske tokove”. Tu ne vredi podrazavanje DJindjica kao politickog simbola, tu ne vredi pretnja DJindjicevoj stranci koja je bila i ostala na celu reformistickog pokreta u ovoj zemlji. Zoran DJindjic je bio daleko vise kriticki raspolozen, uvidjao je nase stvarnosti vise nego mozda iko drugi, u odnosu na celo nase srpsko drustvo. “Nase drustvo je bolesno na mnogo ozbiljniji nacin, i to se ne moze promeniti prostom promenom vlasti”. To i tako je rekao DJindjic za americki Los Angeles Time godine 1997. Samo da navedemo jednu vaznu pojedinost za istoriju devedesetih godina: Milosevicev rezim od 1987. do 2000. nije bio samo autoritaran, nego i autoritativan. Kao i drzavni udar kralja Aleksandra januara 1929. godine, autoritaran rezim Milosevica bio je i autoritativan. To izvesni nasi ljudi, siromasni duhom, ne uvidjaju. Ne uvidjaju da je Milosevic bio harizmaticka licnost, ili je postao posle 1987, kad je nastala kriza opstanka jugoslovenske zajednice, odnosno ratovi po Hrvatskoj i po Bosni i Hercegovini.

Za upoznavanje cina od Petog oktobra i za upoznavanje slozene licnosti neimara te borbe za reforme, promene, “normalan put”, potrebno je zamisliti se u toku procitavanja jedne knjige o kojoj nije pisano mnogo. A to je “Zoran DJindjic – Srbija u Evropi”, izdanje Tanjuga od prosle 2004. godine. U toj knjizi nisu, prirodno, skupljeni svi govori i clanci Zorana DJindjica, ali su sabrani svi koji cine okosnicu pogleda, rada i borbe Zorana DJindjica. Mislim da bi u ovom trenutku vredela ne samo secanja na dve godine od nestanka jednog takvog coveka i jedne takve politike, nego i jedne takve pogibije u kojoj je ucestvovao kao zaverenik jedan vrlo sirok krug ljudi, pocev od onih koji su izigravali da su pripadnici pokreta od Petog oktobra, pa do onih koji su kao “legalisti” ostrili nozeve u mnogim sredistima naseg drustvenog sazvezdja. Tu su okupljeni kako oni koji su na vlasti u administraciji, tako i oni pojedinci i zaverenicke grupe – pocev sa izvesnim vladikama, novinarima, ekspertima za televiziju, izvesnim opozicionim strankama, i svesnim rukovodiocima nase nekada “najpopularnije ustanove” kao sto je bila takozvana nasa “narodna odbrana”. Vrlo bi zanimljiva bila opaska da ljudi koji sede danas na vlasti, a koji su toboze pripadali tom korpusu od Petog oktobra, vec poslednje dve godine nikada i ne pomenu Peti oktobar, najmanje vizionara i rukovodioca Petog oktobra, Zorana DJindjica. A da nije bilo Petog oktobra i Zorana DJindjica, verovatno ne bismo znali danas za njih. Kao sto je rekao jednom, vrlo pametno, jedan od vodja DOS-a: DOS je ucinio izvesnim ljudima mnogo vise nego sto su oni ucinili za DOS… (Naravno, uvek ima izuzetaka. Na primer, ministar pravde nema nikakve posredne ni neposredne veze s Petim oktobrom, on dolazi iz one starije i plodnije strukture, iz “slavnih vremena” kad je Drzavnom bezbednosti komandovao poznati nas jugoslovenski i slovenacki liberal Stane Dolanc…)

Zoran DJindjic nije bio poznat kao izuzetni postkomunisticki antikomunist, iako je kao mlad vec hapsen od ondasnjih vec rashodovanih, vladajucih rukovodilaca, ali je na komunizam gledao i istorijski i socioloski na jedan poseban nacin. “Korene totalitarizma vidim u neresenim problemima, u nekakvom siromastvu naseg polururalnog, polugradjanskog drustva, gde nema ekonomski nezavisnih ljudi. Zato mislim da su veoma vazni drustveni i ekonomski razvoj, da bi ljudi postali samostalni, autonomni”. A prethodna recenica ovoj misli je sledeca: “Svoju najvazniju ulogu vidim u modernizaciji zemlje”. Ovde za trenutak treba zastati zbog orkestrirane propagande da je Zoran DJindjic bio zapadni poslusnik. U vise navrata, posebno posle dolaska na vlast, Zoran se zestoko osvrtao na stavove i akcije zapadnih sila, posebno Evropske unije, i to javno. Nije kao kukavica s dvostrukim arsinom, jedno izjavljivao pred strancima, a potom drugo izjavljivao pred nasim mnjenjem, nije “varao” zapadne predstavnike kao sto je to cinio Milosevic, a sto je doslo glave i njemu i nama, kao srpskom drustvu. (Da, ima varanja svuda, ali treba znati zakone zivota: lakse je varati kad ste jaki i vi odlucujete, nego kad ste slabi i kad se o vama odlucuje.)

Ovu storiju o odnosima izmedju Zapada i naseg sveta izuzetno je opisao sam DJindjic, i ona pokazuje vise stanje naseg duha u drustvu nego sam problem: “…a ja sam u ocima mnogih Srba nemacki spijun. Stavise, 1998. jedna seljanka u Leskovcu me je pitala: “Da li si ti stvarno Hitlerov unuk?”…” i onda u njegovom izuzetno iskrenom i grubom stilu: “Evropska unija nam je za rusenje Milosevica obecavala tri milijarde maraka u gotovom. Gde su one?” I to Zoran nije saopstio svojoj nepoznatoj tetki ili ostarelom stricu, nego je to Zoran DJindjic izjavio u intervjuu nemackom Spiglu (Der Spiegel) 16. jula 2001. godine. DJindjic je bio vezan za Evropu kao celinu, ali vise za modernizaciju u smislu evropskom, nego sto je polazio, na prvom stepeniku, bas za Evropsku uniju. I to jeste bitno: “Antimodernizam – sumnjicavost prema svemu sto je novo i nepoznato, sklonost da se u svetu traze zavere i izvori zla, sklonost izolacionizmu – ima dugu i razumljivu tradiciju u nasem narodu”, jer “Mi sebe kao zemlja i ljudi smatramo suvise znacajnim. Ovde mnogi misle da nam svet nesto duguje. Evropa nece cekati na nas, novac nece doci sâm. Moramo ozbiljno da se borimo, da se pokazemo u najboljem svetlu”.

Mnogo je pitanja pokretao Zoran DJindjic, s jednom decackom radoznaloscu i sa jednom spremnoscu da svakom odgovori, i to na pristojan nacin. Cak da odgovori i onim svestenim licima koja su s najviseg pijedestala pretila njemu kad su i Srbija, ne samo DJindjic, nego i Ustavnu sud, odlucili da nekadasnji predsednik republike i zajednice bude predat Haskom tribunalu. Pretnja je bila teska za jedno svesteno lice ma koga ranga, ali kod nas je to proslo ne samo kao nevidljivo za drzavne tuzioce, ne verujem da je i u nasem mnjenju veliki broj ljudi zapamtio te ne-hriscanske i osvetoljubive reci: “oni koji nisu izgubili vidovdansko prosvetljenje i opredeljenje, a takvih je jos mnogo, znaju sta i kako ce uraditi i uradice sve sto je moguce da sacuvaju svoj i narodni obraz i zajednicku drzavu…” (Tanjug 30. juna 2001.) Dve godine docnije nasle su se delije koje su “uradile”, usmrtile su Zorana Djindjica.

Medjutim, DJindjic je mislio na mnogo sta, i ono sto ga ocekuje, i odgovarao je bez pretnji. Odgovorio je u svakom slucaju vise hriscanski nego sto je to ucinio pravoslavni velikodostojnik: “U dugogodisnjoj izolaciji Crkve od drustva pomalo su i pojedinci iz Crkve izgubili osecaj za realnost. Nisam ja poslao u Hag Milosevicevu glavu. On nije Karadjordje koji je podigao ustanak za slobodu, vec covek koji je upropastio zivote miliona ljudi. Tumaciti to kao da je on zrtvovan i da je nekom sultanu poslata njegova glava, potpuno je pogresno. Bio je u zatvoru ovde, sad je u zatvoru tamo”. A pre toga DJindjic skrece paznju da “to sto me je jedan vladika ispisao iz istorije ne shvatam ozbiljno”. Medjutim, Zoran nije bio u pravu. Stvar je bila sasvim ozbiljna, jer je taj veliki reformator i borac izgubio glavu! Vladikina pretnja se obistinila!

Na nepune dve godine pre smrti, pita ga novinar “da li se plasite za svoj zivot, zivot svoje dece i zene?”. DJindjic stoji vrlo visoko sa svojim odgovorom, visoko prema svojim ustogljenim, neiskrenim, laznim i, dvostrukih arsina protivnicima: “Realno nismo ugrozeni od strane politickih neistomisljenika, nego od strane interesnih grupa organizovanih oko nafte i oko cigareta, a kad krenemo na drogu, kradje automobila, otmice…” Neistomisljenici nisu pucali, ali su ucestvovali u stvaranju javnog mnjenja, profesionalne ubice su izvrsile posao.

Tako je otisao jedan veliki covek reformi, “ucitelj energije” i ledolomac u jednom zaledjenom drustvu. Skoro sam siguran da se uskoro nece pojaviti covek kova Zorana DJindjica, ali mi se cini da njegov primer i njegove stavove valja cuvati za renesansu naseg drustva. Bez Zoranovih stavova i akcije ne moze Srbija u Evropu.

Desimir Tosic
Ekonomist Magazin