Specijalni avioni su u stalnom zaletu. Generali lete na sever, sve jedan po jedan, u visokom drustvu neumornog ministra pravde. On je u ovom slucaju neodoljiva kombinacija Eliota Nesa i Majke Tereze

Piše: Ljubodrag Stojadinovic

Specijalni avioni su u stalnom zaletu. Generali lete na sever, sve jedan po jedan, u visokom drustvu neumornog ministra pravde. On je u ovom slucaju neodoljiva kombinacija Eliota Nesa i Majke Tereze. Nesalomiv a dusevan, srdacan i odlucan

Premijer Srbije se vise ne masa svirale. Njegova usiljena dosetka o Hagu i poslednjoj rupi na duvackom srpskom instrumentu, davno je u rukama antologicara nesrecnih politickih lapsusa. Sada mu je Hag prva briga, i on je, ne napustajuci pozu osobene mrzovolje, otaljava evolucijom dobrovoljnih predaja. Verovatno je Vlada formirala tim za pritisak i „moralno-politicki rad” na terenu. Grupa upornih ljudi odlazi na poznate adrese i ubedjuje vojskovodje da se spremaju za put. Druga mogucnost ne postoji, leteti se mora.

Optuzeni su izlozeni posebnom tretmanu usiljene ljubaznosti. Izlivima vladarske neznosti, uz vesela obecanja i garancije drzave. Ne izostaju jaki izrazi postovanja za njihovo delo. Oni su branili Srbiju tacno onako kako su umeli. Drzava je sve manja, ali to nije tema uz koju se lako odlazi u zatvor. Sve sto su dali otadzbini, ona ce vratiti kako moze.

Specijalni avioni su u stalnom zaletu. Generali lete na sever, sve jedan po jedan, u visokom drustvu neumornog ministra pravde. On je u ovom slucaju neodoljiva kominacija Eliota Nesa i Majke Tereze. Nesalomiv a dusevan, srdacan i odlucan. Njegovo je da obeca, oprosti i blagoslovi, pruzi utehu i privede. Zalutali putnik ce se vec snaci medju slicnima. Sve ostalo je pitanje zdravlja i zaborava. Pravda se ukazuje kako-kad: moze da bude i spora i nedostizna.

Ova vlast (jos) ne hapsi. Pakuje samo one koji se zateknu kod kuce. Kao da je podjednako ocarana odmetnicima i krotkim penzionerima. Plasi se neprijanih scena i reprize patriotske pobune na Ceraku. Taj strah je uglavnom realan, uz overdozu policijske gluposti koja je dovela do pobunjenicke ekstaze kod hapsenja Sljivancanina. To se i ne moze ponoviti, tada je neko javno pokazivao sta sve moze da ucini plitka pamet.

Svaka dobrovoljna predaja vec je pretvorena u ritual. Menja se i premijerski protokol. Putnik za Hag je vazna stavka rasporeda druzenja sa predsednikom vlade. Uglavnom su svi nasmejani i dobro rapolozeni. Optuzeni je skinuo veliki teret sa grbace, sta je tu je, videce se vec. Glava je na svom mestu, rame ponekad pomodri od tapsanja: „Svaka ti cast, alal ti vera, to se od tebe i ocekivalo!”

Vlada armira svoju stabilnost. Svaki putnik je nova cigla u zidu. Mora se igrati, razlicitom dinamikom, na dva terena u isto vreme. Evropi se kazuje da vlada zuri i cini sve sto moze, pa i nesto vise od toga. Srbiji se porucuje da se ide polako i bez prinude. Dobra volja srpskih heroja vodi nas izbavljenju. Junaci izgubljenih ratova, brane drzavu odricanjem od svoje slobode. I to je, kako bi mozda rekao pesnik, odbrana zemlje.

Ali, citav taj ritual vec pomalo zamara javnost. Vlast nije u stanju, a mozda i ne zeli da izbegne snaznu patetiku i izvesnu zastarelu tugaljivost. Kao da ima previse likovanja pred uslovima koji su zadati a ne mogu se izbeci. Mozda se zeli utisak u javnosti koji je inace sasvim pogresan: da je ova vlast nezavisna od haskih pritisaka. Radi po svojoj volji i cuva svoje tvrde principe. Ona ne predaje srpske heroje, samo podstice u njima kult zrtvovanja. Da li za otadzbinu ili za cvrstu vlast, u nekim je glavama to svejedno.

Perisic je novi specijalni putnik, covek kome su okolnosti ispisale zaista cudesnu biografiju. On je bio oficir od ugleda kod Milosevica, godinama je nagadjao sta bi mogle da budu vodjine vojnicke ideje. One su, naravno, bile nikakve, jer Milosevic takve ideje nije imao. Kad je razumeo da su mu rezerve na vrhu vojske istekle, Perisic se blago pobunio protiv razmetljivog autoritarizma slabovidog gospodara. Bilo je kasno za profesiju, ali taman za opzicionu karijeru.

Na tom mestu general se uspinjao na bajci o mlakom neslaganju sa bivsim vrhovnim, koja je godinama prerasla u legendu. Ali, sve se srusilo u zaista stupidnoj spijunskoj aferi u jednoj drumskoj krcmi. Da li je Perisic americki spijun, ili covek koji je bio na vrhu vojske i cinio ratne zlocine? On ce otici dobrovoljno, i verovatno ce pre polaska, kao i drugi pre njega, sabrati za sebe sve pocasti koje udeljuje zahvalna vlada.

Tek sa Perisicem postaje jasna ideja tuzilastva: da pred sudom zajedno sede svi ratni nacelnici generalstabova. Osim Zivote Panica, koji vise nije ziv. I tada je mozda moguce videti ko je komandovao vojskom: vrhovna komanda (VSO) ili „vrhovni komandant” Milosevic neposredno. Isti covek kome je Pavkovic uporno nudio orden heroja za pobedu nad NATO. Ali takvo priznanje „vodja i ucitelj”iz nekog razloga nije stigao da primi. Mozda je predlog ipak bio suvise servilan. Mozda je ep o „pobedi” Milosevic u junu 2000. razumeo kao glupi generalski cinizam. Ili je ipak imao nesto stila, za razliku od ondasnje opcinjene vojnicke klike.

Svejedno, kad Perisic stigne u Hag, ostaje samo Pavkovic kao poslednji kamencic i mozaiku pobednicke vrhovne komande. Tada je moguce sudjenje Ojdanicu, koji izgleda nema nikakve veze sa hipotetickim zlocinom na Kosmetu. Ojdanic je potencijalno krupna figura koja ce mozda dobiti mnogo udobniju poziciju svedoka. On najbolje zna kako je komandovao Milosevic 1999. Da li preko nacelnika Generalstaba (Ojdanica), ili neposredno preko Pavkovica, koji je bio na celu Trece armije!

Inace je poznato da u najgora vremena Ojdanica niko nizasta nije pitao. I on je bio bezgranicno zatelebljen u vodju, ali je ovaj u medjuvremenu sebi stekao novog ljubimca – Pavkovica. U ratu je Ojdanic postao poznat kao covek koji svecano otvara pontonske djuprije. Pustio je u pogon samo jednu, kod Mijatovca. Svejedno sto je to cudesno delo odmah posle velike svecanosti odnela besna Morava.

U Hagu se ne sudi za svejkovski ili conkinovski humor, vec za zlocine.

Svi optuzeni oficiri tvrde da su nevini. Tako se osecaju. A ipak je na Kosmetu bilo mnogo stradanja i etnickog ciscenja, na sve strane. Red je da se skine hipoteka sa svih zlocina koji su pocinjeni u ime Srba. Da se, koliko je to moguce, zastiti nacionalno ratno vitestvo od vrednosne razbojnicke diktature.

Dakle, ko je proterivao, pljackao, otimao svojinu, uzimao i spaljivao dokumenta od Albanaca? Ko je njihova tela stavljao u hladnjace i dovozio taj jezivi teret u Srbiju? Ko je od zrtava sakupio milione maraka, i gde su te krvave pare! Znaju li to ratni komandanti najgoreg srpskog poraza?

To je neizbezna katarza, isto toliko vazna kao i briga za srpsku nesrecu. Podela uzasa po sovinistickoj ravni, vodice nas samo u nove pokolje. E, o tome na Vladi nema ni reci. Kao da one generale ispraca na Olimpijske igre i od njih ocekuje nove trijumfe. Ni secanja na zrtve, nimalo zaljenja za uzasom koji ostaje posle odlaska svake vojske.

Ipak je u opticaju ratni zlocin, a ne trube, talambasi i trijumfalne kapije. Neka im drzava da garancije, ali neka ih ne slavi. O zlocinu se ne peva osim u pobednickom transu, a nevinost je samo skromna vrednost obicnih.