Citava vazdusna flota vozila je uzi Ministarski savet SCG u susret Bleru. Ti racionalni, ekonomicni ljudi koji odavno nemaju strah od letenja, lepo su pozirali ispred br.10 u Dauning stritu

Piše: Ljubodrag Stojadinovic

Citava vazdusna flota vozila je uzi Ministarski savet SCG u susret Bleru. Ti racionalni, ekonomicni ljudi koji odavno nemaju strah od letenja, lepo su pozirali ispred broja 10 u Dauning stritu. Britanski premijer se srdacno smejao, on tako cini sa svima, to je njegova poza za slikanje, to je njegov manir. Smejali su se i ovi nasi, samo nije jasno sta je to izazvalo njihovu razdraganost.

Za to vreme u Srbiji se govorilo samo o avionima. Evropa je proizvela dzinovski Erbas, u koji moze da se ugura i 850 putnika. Ali to cudo je palo u senku nasih ozarenih letaca, koji dok plove nebeskom Evropom, ne vole drustvo. Predsednik zajednice nije rad da mu resorni ministri zaklanjaju vidik. Ministri ne vole komercijalne letove. Nista ti potrfelj ne vredi, ako nisi u stanju da iskamcis specijalni avion. Samo je Davinic morao redovnom linijom, sto je za njega los znak. Ili je pri padu, ili vojne letelice nemaju kerozina.

Srpska javnost je i po vazdusnom ministarskom pitanju bila podeljena. Neki su bili ogorceni zbog arogancije, bahatosti i rasipnistva drzavnih cinovnika. Javnost, medjutim, ne ume beskonacno da pati i da se sekira, a to joj nije ni potrebno. Uglavnom se zabavljala na sopstveni racun, tako da je vazdusna invazija drzavne zajednice na ostrvo ipak bila uspesna. Davno je proslo vreme ogorcenja. Nista nas ne moze iznenaditi, citav jedan vek letenje vise nije cudo.

Delegacija, koja je stigla iz razlicitih vazdusnih pravaca, ipak se nekako konsolidovala i izasla pred britanskog premijera. Covek je bio recit i nasmejan, sto je odusevilo i naseg zajednickog predsednika. Naravno da je SCG prioritet u politici Britanije. I da se nekadasnja imperija zalaze za integraciju ostataka nase zajednice u Evropu. Ali, za to je potrebno ispuniti neke uslove. Pre svega u saradnji sa Hagom.

Predsednik Marovic je rekao da se slaze u potpunosti, sto je potvrdio i ministar inostranih poslova. Ministar odbrane je cak ponudio teritorije za baze NATO, a da mu to niko nije trazio. Ali, dobro, mi smo poznati kao narod koji voli goste i rado ih poziva. Svejedno, poseta je bila plodna, delegacija je cula ono sto je vec odavno znala. Badava leteca invazija. Svako je seo u svoj specijalni avion, pa su se rastureni vratili u podeljenu otadzbinu.

Sta ce oni uciniti da bi opravdali svoj skupi izlet? Mozda poseta Londonu ne prevazilazi okvire uctivog protokola. Ali, to veselo putovanje ipak sadrzi u sebi izvesnu simboliku probijanja sankcija ili bar njihovog ublazavanja turistickim manirom. Skok na ostrvo usledio je samo par dana posto je Vasington najavio svoj pedagoski embargo Srbiji. Model je vec poznat, preteca eskalacija je jasno nagovestena. Uskracena je tura finansijske pomoci, a JAT-u koji jedva leti, preporuceno je da ne racuna na aerodrome u SAD.

Da li su to sankcije? Ko bi ga znao. Ovde vise nema Milosevica, ali zao duh sanitarnog kordona se odnekud jasno naslucuje. Zasad, to je samo blago samaranje, nadmocno ponizavanje, i vracanje najgorih uspomena. Packe smo istrpeli po inerciji, navikli na udarce i oguglali na batine. Izgleda da jos jedne devedesete ipak ne bismo izdrzali, mada glupost tog nivoa ne manjka. Ponovo smo se nasli u ambijentu inadzijskog mazohizma, tupave samodovoljnosti i pogubnog politickog autizma.

Ministri drzavne zajednice vec su bili na putu, a clanovi srpske vlade sokirani od iznenadjenja. Zbog novih sankcija oni nisu uspevali da sakriju svoju cinovnicku nevericu. „Sta im je sad, zasto nam to rade?”

Vrlo je zanimljiv slucaj ministra pravde, Stojkovica. Njegova objasnjenja su antologijska negacija pravnih principa i apologija politickih interesa izvrsne vlasti. Moglo bi se zakljuciti da u vrednosnom sistemu ministra pravde postoje dve vrste gradjana: Masovnija grupa je „jednaka” pred zakonom, i za nju vaze izvrsne presude, sudski nalozi i imperativi primene legitimne policijske sile. Manja skupina omiljenih licnosti nalazi se izvan navedenih principa „kako ne bi bila ugrozena drzava”! I tako je drzava ugrozena razaranjem pravnog sistema usred pogubne varijante pateticnog legalizma.

Ministar je rado objasnio prirodu novih sankcija, tvrdeci da one nemaju veze sa Hagom. Mada je licno bio zacudjen, nije video nista od onoga sto su videli svi ostali. Tako smo ostali liseni pravnih principa i odgovarajuceg razuma, udaljeni od nepodmitljive logike sudskih odluka i prepusteni milosti iracionalne vlasti.

Na taj nacin se odnos drzave prema Hagu pretvorio u triler, a pravna drzava u Kolumbiju. Svaki sud ce odmah sprovesti nalog za privodjenje novinara povodom privatne tuzbe za klevetu. Ali za najteze optuzbe to nece uraditi. Ministar pravde nam tako porucuje da samo oduzimanje slobode onima koji na plecima nose hipoteku za najteza dela – moze da narusi stabilnost drzave.

Takva vladajuca pamet zaista ne mora da ima bilo kakve veze sa sankcijama. Uz takvu logiku embargo nama vise i ne treba. No svejedno, cak i ako ignorisemo cudne arsine ministra pravde, vlast ne moze da izbegne odluku koja se tice sudbine. Nije svejedno hoce li to biti samo kob jedne pihtijaste vlade, ili usud Srbije. Kabinet Vojislava Kostunice tvrdo se drzi „dobrovoljne predaje”. I zasad, samo je Sreten Lukic ostao bez volje da se nadgornjava sa Vladom. Nema snage da se opire. Njegova „dobrovoljnost” vise se ne dovodi u pitanje.

Generali iz vojske su tvrdi u odlukama da se nece predati. Iz njihovih paramilitarnih stabova cuju se i nagovestaji o najgorem raspletu. Navodno bi bilo pucnjave, otpora, mozda i mrtvih glava. Od tih pretnji labava vlast nema mira. Ne moze da spava, niti je u stanju da donese dobru odluku. Svi rokovi su odavno izmakli, a drzava je vec obznanila svoju dirljivu nemoc. Ona je silna samo prema onima koji nisu u stanju da se organizuju, i za koje je sigurna da nece pripucati.

Iz hajduckih vremena i odmetnistva laznih heroja, tesko je stici medju normalan svet. Tako treba i razumeti specijalne letove ministarskog saveta: kao pokusaj sirotinjske delegacije da se pred ostrvskom aristokratijom pokaze u posebnim aeroplanima i u najboljem svetlu. Ali, nije vredelo, ljudi su odmah videli s kim imaju posla. Kako uopste razumeti visoke cinovnike koji ne umeju da putuju zajedno. Kako im verovati da ce bilo sta uciniti po dogovoru?

Naravno nikako. Ne moze im se verovati ni ovde, ali to njih ne dotice, niti im narusava blazeni mir. Vazno je da neko leti u ime svih nas, dok i to ne zabrane.

Politika