Japanci shvate da im je rodjak depresivan tek kada postane neuredan, Portugalci kada pocne da se svadja, a Havajci kada vise nece da peva sa njima

Piše: Norman Sartorijus

Japanci shvate da im je rodjak depresivan tek kada postane neuredan, Portugalci kada pocne da se svadja, a Havajci kada vise nece da peva sa njima.

Bez obzira na tacku sveta na kojoj se nalaze, svi ljudi koji pate od depresije dolaze sa istim siptomima kod lekara. U mnogim kulturama njihovo okruzenje jednostavno ne shvata ozbiljno simptome kao sto su povucenost, tuga, nedostatak apetita, sumanute misli… Zabrinu se tek onda kada se u ponasanju njihovog rodjaka pojavi nesto sto u njihovoj kulturi nije uobicajeno.

– U jednom drustvu je nedopustivo biti u depresiji, dok je u drugom to dozvoljeno – kaze Norman Sartorijus, savetnik za psihijatriju Svetske zdravstvene organizacije.

Na predavanju „Depresivni poremecaji u kontekstu kulture” u Zavodu za zdravstvenu zastitu radnika zeleznice, Sartorijus je naveo da u nekim kulturama ljudi tesko primecuju da je neko u depresiji. Navodi slucaj svoje pacijentkinje koja je imala 22 epizode depresije i jednu manije pre nego sto je njena okolina primetila da sa njom nesto nije u redu.

– Kada je plakala, ljudi su komentarisali: „Pa sta, zene su histericne!” Kada je malo jela, svi su govorili: „Pa stara je, zato slabo jede!” Ali kada se skinula gola, izasla na trg i pocela da vice, shvatili su da nesto nije u redu sa njom – prica Sartorijus.

Kultura nacije, odnosno drustvena sredina, kako kaze, utice na pojavu depresije, oblik bolesti, nacin trazenja pomoci, izbor leka, granicu izlecenja, ali i ocenu uspeha lecenja. Drustvo, bolesnik i medicina razlicito definisu depresiju, a Sartorijus kaze da je istina negde u sredini, gde se sve tri definicije poklapaju.

Psihijatrijska bolest, uglavnom, u svim drustvima dovodi do slanja pacijenta psihijatru i izopstavanja iz drustva. Polovina obolelih od depresije nikada je ne prepozna. Retko se iza reci kao sto su „deca mi ne napreduju” ili „muz (zena) mi se promenio (promenila)” prepoznaje depresija. Gotovo se niko od onih koji ih izgovaraju ne obraca lekaru za pomoc.

– Kulturna sredina odlucuje na osnovu simptoma da li je kod depresivnog coveka u pitanju bolest kada kazu: „Moras kod psihijatra”, ili moralna slabost: „Saberi se, sta ti je”, posledica starosti: „Star je, ne treba ga leciti”, ili necega sto mu se dogodilo: „Ma nista, to je sigurno zbog…”. Cesto se moze cuti: „Ma pusti ga, zabusant!” – istice Sartorijus.

Kultura utice i na oblik lecenja. – Ideja o tome sta pomaze veoma je vazna. Kod nekih naroda iskljucivo injekcije „rade posao”. Sve sto nije ustrcano, ne valja – kaze Sartorijus.

Znacenje nuspojava kod uzimanja lekova je takodje veoma bitno. U Maliju, na primer, kad se muskarcu tresu ruke, to je znak velike seksualne moci. Tako da je ova nuspojava kod njih i pozeljna. Veoma je vazno voditi racuna i o tome koliko drustvo ocekuje da ce proci vremena izmedju davanja leka i njegovog dejstva. U Japanu je nemoguce izmeriti to vreme, jer ako lek ne pocne odmah da deluje, oni odmah traze drugi. U Africi ljudi ocekuju da ce lek spreciti neku bolest ili je momentalno zaustaviti. Tako, na primer, ako neko dobije napad epilepsije, oni od doktora ocekuju lek koji ce im odmah pomoci. Ako im date lek posle napada kako bi sprecio drugi, oni to ne razumeju vec ga bace govoreci: „Sta ce mi kad je napad prosao!” – prica prof. Sartorijus.

Pacijent smatra da je izlecen na osnovu toga da li je terapijom postignuto ono sto je on ocekivao (na primer da nije stalno tuzan). To, medjutim, moze biti daleko od onoga sto lekar ili porodica pacijenta smatra da je izlecenje.

Jedna Sartorijusova pacijentkinja imala je visestruke halucinacije.

– Prvo je halucinirala da djavo dolazi kod nje, pri cemu je dozivljavala orgazme. A zatim bi joj dolazio na rame mali crni pop koji ju je stalno korio zbog toga. Ona me je zamolila da, ako vec ne mogu skroz da je izlecim, da joj bar sklonim onog popa – prica profesor.

U Indiji, na primer, ljudi ne ocekuju mnogo sto se tice uspeha lecenja. Oni ocekuju samo da pacijent ne napada nikoga. Za depresivnog coveka je veoma vazno da bude prihvacen u drustvu, a to zavisi i od toga do koje mere ce ono dobro u coveku kompenzovati ono sto je lose.

Bolesnik ocekuje da ce mu lecenjem biti uklonjeni simptomi bolesti, da ce ga zajednica prihvatiti iako ne funkcionise kako se ocekuje, a najteze od svega je sto ocekuje da ce ga lecenje vratiti u bolje psihicko stanje.

Blic