Guslari se od silnog opevavanja haskih junaka, Tare nisu setili

Piše: Danas

Usvajanje Deklaracije o zastiti reke Tare prva je velika pobeda nevladinog sektora na podrucju sadasnje drzavne zajednice. I, verovatno jedan od retkih razloga za postizanje gotovo unisonog stava medju po mnogim savovima razdeljenoj Crnoj Gori – za Deklaraciju su bile obe crkve (i priznata SPC i nepriznata CPC), obe akademije (CANU i Dukljanska akademija nauka i umjetnosti), opozicija i deo vlasti (Socijaldemokratska partija), gradjani potpisnici peticije “Necu baru, hocu Taru”.

Konacni stav jedino je razocarao one koji su vec “pukli” novce na projekat i “proguravanje” ideje, ali nije lako ni onima koji ce morati da brinu o tome da pomire ekologiju i ekonomiju. Ostaje cinjenica da Crna Gora i dalje ima veliki energetski deficit s kojim ce vlasti morati da se izbore.

Ipak, struja se moze uvesti i praviti na drugacije nacine, dok se “stariji i lepsi kanjon Tare” ne moze ni uvesti, niti proizvesti. Ekoloska svest pobedila je u zvanicno jedinoj ekoloskoj drzavi. Da se desilo ono sto je srecom izbegnuto, buducnost bi izgledala kao u naucnofantasticnim filmovima: “Pre nekoliko godina, ovde gde je sada bara, bio je jedan od najlepsih evropskih kanjona”, govorile bi starine uzalud objasnjavajuci da uzrok unistenja nije prirodna katastrofa.

Crnoj Gori, kao uostalom i Srbiji, mnogo nedostaje da bi postala prava “ekoloska drzava” – ali nakon prve pobede, verovatno ce krenuti boj protiv masakra motornom testerom.

U borbu nevladinog sektora u Crnoj Gori za ocuvanje kanjona koji je pod dvostrukom zastitom i Unescoa i nacionalnog parka Durmitor ukljucili su se mnogi “zeleni”. Srbija je, uglavnom, cutala. Kao da je Tara na drugoj planeti i kao da je se to ne tice. Kao da diranje u jedan segment eko-sistema ne utice na ceo sistem. Jer dok se u svetu muzicari ne libe da zavape nad brazilskim sumama, sudbinom delfina ili kakvih ugrozenih vrsta, guslari se od silnog opevavanja haskih junaka, Tare nisu setili.