Gomilaju se dokazi da je americki rat u Iraku ubio desetine hiljada irackih civila, sto zvanicna Amerika sistematski ignorise

Piše: Dzefri D.Saks/Danas

Gomilaju se dokazi da je americki rat u Iraku ubio desetine hiljada irackih civila, a mozda i znatno vise od sto hiljada. Ipak, ovaj masakr se sistematski ignorise u Sjedinjenim Drzavama, gde mediji i vlada predstavljaju sliku rata u kojem nema smrti civila, posto nema irackih civila vec samo pobunjenika.

Americko ponasanje i samo-vidjenje otkrivaju lakocu kojom se jedna civilizovana zemlja moze angazovati u masovnom ubijanju civila bez javne rasprave. Krajem oktobra britanski medicinski zurnal “Lanset” objavio je jednu studiju smrti civila u Iraku nakon sto je pocela invazija koju su predvodile SAD. U poredjenju sa stopom smrti prethodne godine, kada je Sadam Husein bio jos na vlasti, u ovom pregledu je dokumentovan broj od dodatnih sto hiljada smrtnih slucajeva u Iraku – a ova procena cak nije uracunala izuzetan broj mrtvih u Faludzi, jer se smatralo previse opasnim da i ona bude ukljucena.

U studiji se takodje kaze da je vecina smrtnih slucajeva bila rezultat nasilja, a da je pak veliki deo ovih nasilnih smrti bio posledica americkog vazdusnog bombardovanja. Epidemiolozi su izneli sumnje oko ovih procena, ali su dali dovoljno podataka da se opravda pokretanje hitne istrage tim povodom i inicijativa da Busova administracija i americka vojska razmotre vazdusno bombardovanje urbanih oblasti u Iraku.

Americka javna reakcija bila je isto toliko izuzetna koliko i “Lansetova studija”, posto je reakcija bila da – nije bilo reakcije.

Proslavljeni “Njujork tajms” objavio je jednu jedinu pricu od 770 reci na osmoj strani lista (29. oktobra). Izvestac “Tajmsa” ocigledno nije intervjuisao ni jednog jedinog zvanicnika iz Busove administracije ili americke vojske. Nije bilo storija koje bi usledile, nije bio objavljen nijedan uvodnik i nijedan od izvestaca “Njujork tajmsa” nije proverio pricu na terenu. Tema je u drugim americkim listovima bila zastupljena podjednako trivijalno. “Vasington post” je (29. oktobra) objavio samo jednu pricu od 758 reci na 16. stranici.

Nedavno izvestavanje o bombardovanju Faludze takodje je bilo pokazna vezba u samoporicanju. “Njujork tajms” je (6. novembra) napisao da su “ratni avioni bombardovali pobunjenicke pozicije” u Faludzi, bez konstatacije da su “pobunjenicki polozaji” u stvari civilne gradske cetvrti. U jednoj drugoj prici “Njujork tajmsa” (12. novembra), u kojoj se citiraju “vojni zvanicnici”, poslusno se izvestava da je “od pocetka napada u ponedeljak ubijeno oko 600 pobunjenika, pored 18 Amerikanaca i pet irackih vojnika”. Pitanje smrti civila nije cak ni pomenuto.

Nasilje je samo jedan od razloga za povecanje broja civilnih zrtava u Iraku. Deca u urbanim ratnim zonama umiru u velikim brojevima od dijareje, respiratornih infekcija i drugih uzroka koji su posledica lose pijace vode, nedostatka namirnica cuvanih u friziderima i akutnih nestasica krvi i osnovnih lekova na klinikama i u bolnicama (to jest, ako se civili uopste usude da napuste svoje kuce zbog medicinskih razloga). Ipak, Crveni polumesec i druge agencije za pomoc nisu mogle da pruze pomoc civilnom stanovnistvu Faludze.

Naslovna stranica “Njujork tajmsa” 14. novembra otvorena je sledecim opisom: “Tenkovi armije i borna kola probili su sebi put u poslednje vazno pobunjenicko uporiste u Faludzi u subotnji sumrak, nakon sto su americki ratni avioni i artiljerija pripremili put divljom vatrom na ovu oblast. Ranije tog popodneva, deset odvojenih stubova dima podiglo se iz juzne Faludze, ocrtavajuci se na pustinjskom nebu, i verovatno oznacilo katastrofu za pobunjenike.”

Jos jednom, nema bukvalno nijedne reci o katastrofi civila koja se “ocrtava na pustinjskom nebu”. Postoji, doduse, nagovestaj, u sredini price, gde se kratko pominje jedan otac koji brine o svojim ranjenim sinovima u bolnici i kaze da “sada Amerikanci nasumce pucaju na sve sto se krece”. Nekoliko dana kasnije, jedna americka televizijska filmska ekipa bila je u jednoj bombardovanoj dzamiji zajedno s americkim trupama. Dok su kamere zujale, jedan americki marinac okrenuo se prema jednom nenaoruzanom i ranjenom Iracaninu koji je lezao na tlu i pucnjima u glavu ubio coveka. (Bilo je izvestaja o jos nekoliko takvih slucajeva direktnog ubistva.) Ali americki mediji su vise ili manje potisnuli u stranu i ovaj sokantni incident. “Vol strit dzornal” cak je napisao 18. novembra uvodnik u kome je kritikovao kriticare, primecujuci kao i obicno da sto god da rade SAD, njihovi neprijatelji u Iraku cine gore stvari, kao da to opravdava americke zlocine.

To ih ne opravdava. SAD ubijaju veliki broj irackih civila, cime podsticu ogorcenost stanovnistva i islamskog sveta i polazu temelje za eskalaciju nasilja i smrti. Nikakav broj ubijenih Iracana nece doneti mir. Americka fantazija o jednoj konacnoj bici, u Faludzi ili bilo gde drugde, ili o zarobljavanju nekakvog teroristickog genija, samo podstice ciklus prolivanja krvi koji dovodi citav svet u opasnost. Jos gore, americko javno mnjenje, mediji i izborni rezultati ucinili su da najmocnija svetska vojna sila ostane bez prakticnih ogranicenja.

Dzefri D.Saks*

*Autor je je profesor ekonomije i direktor Instituta za Zemlju na Univerzitetu Kolumbija