Pet scenarija u vezi sa izborima za zajednicki parlament * Srbija i Crna Gora broje svoje poslednje dane u zajednici

Piše: Biljana Cpajak

Srbija i Crna Gora broje svoje poslednje dane u zajednici. Nekako ce, ipak, otaljati jos preostala tri meseca, do trenutka kada ce sadasnja kriza konacno naplatiti pun „danak” drzavi, od pocetka nazivanoj atipicnim cedom Evrope i jedino mogucnim izdankom na samostalnim teznjama nepovratno razrovanom tlu nekadasnje viseclane zajednice.

Ovakav, najpesimistickiji scenario, sastavljen na temeljima pocetnog spora izmedju sadasnjih drzava clanica – da li gradimo drzavu ili nesto sto bi bilo samo nalik njoj – koji je, evo, kulminirao u nekoliko prethodnih meseci i sve je zesci sto se vise priblizava trenutak u kojem bi posredne predstavnike trebalo da zamene voljom naroda izabrani poslanici, ne mora da se dogodi. Verovatno, ni nece. Bar ne na samom pocetku sledece godine, buduci da, u ovom momentu, ima nekoliko mogucih izlaza za SCG.

S neskrivenim teznjama za sto skorijom nezavisnoscu, zvanicna Crna Gora ipak je svesna da tesko moze da srusi drzavnu zajednicu pre 2006. godine, kada joj se otvara sansa za referendum. Srbija, suocena sa stalno „zategnutim konopcem”, na drugoj strani i neretko suzdrzanim „svedokom”, mora, htela to ili ne, da se dovija, da ne bi ugrozila sopstvene nacionalne interese.

Srbija jedno, Crna Gora drugo

Sudeci prema dosadasnjim politickim signalima, ali i konkretnim koracima obe strane, jasno je da rasplet dogadjaja u drzavnoj zajednici moze da se odvija u nekoliko pravaca. Pored pomenutog (da pitanje februarskih izbora slomi SCG), tu je i varijanta da se izbori, predvidjeni Ustavnom poveljom dve godine posle konstituisanja prvog skupstinskog saziva, odrze na razlicite nacine (u Srbiji da budu neposredni, u Crnoj Gori posredni), zatim da se, kojim cudom, dogovore – da oni budu direktni (i u jednoj i u drugoj drzavi clanici, kad su vec tako potpisali), ili indirektni (kad vec vec drugacije ne moze). I peta mogucnost: ona koju je nedavno predlozio Miroljub Labus, potpredsednik Vlade Srbije, da se za godinu dana, do kada je, fakticki, orocena drzavna zajednica, produzi mandat sadasnjim poslanicima.

Trenutne prilike ovako izgledaju: Predlogom zakona o izboru poslanika Skupstine SCG, koji je Vlada Srbije vec dostavila republickom parlamentu, s predlogom da ga donese po hitnom postupku, predvidjeno je da gradjani Srbije biraju svog 91 poslanika za skupstinu drzavne zajednice na neposrednim izborima. Premijer Vojislav Kostunica porucuje da od toga nece odustati.

U Crnoj Gori od slicnog nauma nema ni pomena. Stavise, tamosnja skupstina nije prihvatila dva predloga iz redova opozicije koji su se odnosili na neposredne izbore. Umesto toga, vlast iz dana u dan uverava javnost da je EU prepustila clanicama da se dogovore oko ovih izbora, ponavljajuci da je „neracionalno u godini referenduma u Crnoj Gori da se raspisuju neposredni izbori” za parlament zajednice.

Otud dilema da li bi uopste, recimo, mogla da funkcionise skupstina, u koju bi iz Beograda stizali poslanici, a iz Podgorice delegati. Iako se analiticari u odgovoru na ovo pitanje razilaze, jasno je da bi se sve to veoma komplikovalo situaciju „na terenu”.

Ako drugacije ne moze, mozda bi, misle neki, i to trebalo oprobati, pre nego preci na drugo polje koje pazljivijim posmatracima sadasnjih prilika deluje kao puka fantazija: tvrdoglavo insistirati da izbori u obe clanice budu bas onako kako je zapisano u Povelji. Uostalom, Srbija to, ocigledno, ni ne zahteva.

Kad je rec o zvanicnoj crnogorskoj teoriji, zvuci takodje neverovatno resenje po kojem bi ona uspela da nagovori Srbiju da se, buduci da sadasnjim poslanicima skupstine drzavne zajednice istice mandat, ponovo raspisu izbori po starom, posrednom principu.

Privremeni most

Mada je jedan od potpisnika Beogradskog sporazuma, u kojem se govori o evropskim standardima za nase izbore (a koji su to nego izjasnjavanje gradjana?), ali i ocito dosledan pogledima svoje stranke na zajednicu, potpredsednik Labus ponudio je „pragmaticno resenje”, koje, pored toga sto je naislo na odobravanje crnogorskih celnika, i nekim strankama u Srbiji zvuci ako nista drugo ono kao moguci privremeni most izmedju dva suprotstavljena projekta.

Da li ce biti na ovaj nacin i podignut, pitanje je prevashodno za skupstinu Srbije, koja bi onda morala da napravi korak nazad i da „zaustavi” vec upuceni zakonski predlog. Na stranu to sto bismo u tom slucaju ponovo imali „kreativno tumacenje” najviseg zakona SCG.

Sasvim licno tome bi se, verujemo, obradovao i Svetozar Marovic, predsednik SCG, buduci da je njegova obaveza (prema Ustavnoj povelji) da na osnovu zakona drzava clanica raspise izbore za parlament drzavne zajednice. Na taj nacin, „vruc krompir”, dakle, ne bi stigao do njegovih ruku. Istovremeno, bila bi otklonjena i opasnost, o kojoj se zasad sporadicno govori, da on bude namerna zrtva crnogorske vlasti.

Koja je od svih ovih mogucnosti najizvesnija? Pouzdanog odgovora zasad nema. Ocekuje se da Evropa sugerise resenje, koje bi, sledstveno njenim dosadasnjim nastojanjima, islo u prilog stabilnosti ovog prostora, na njenim granicama. Jer, ona ne samo da je svedok, vec bi trebalo da bude i garant srpsko–crnogorskog aranzmana.