Cime placaju svoje skrivanje Radovan Karadzic i Ante Gotovina? Oreolom mistike, narodnih tribuna i uspesnih ratnika?

Piše: Miroslav Lazanski

Cime placaju svoje skrivanje Radovan Karadzic i Ante Gotovina? Oreolom mistike, narodnih tribuna i uspesnih ratnika? Naklonoscu lokalnog stanovnistva, nacionalizmom, ili inatom i prezirom prema strancima na bosanskoj zemlji? Ili sa po pet miliona evra godisnje?

Visoki predstavnik medjunarodne zajednice Pedi Esdaun pokrenuo je i stalno pokrece nove akcije protiv osoba za koje se sumnja da su finansijski pokrovitelji bivseg lidera bosanskih Srba.

Njima se blokiraju racuni u bankama, zabranjuju putovanja u inostranstvo, ti se ljudi smenjuju sa funkcija, ili otpustaju sa posla. Pogresno i uzalud, jer pare za skrivanje Karadzica i Gotovine leze negde drugde. Nije valjda da to Esdaun ne zna, ili da o tome u Hagu nista nisu culi…

Braca po oruzju

Dakle, ovo je tek deo price o kuvajtskim dinarima, koje su zarobile snage Sadama Huseina kada su Iracani 2. avgusta 1990. godine iznenada okupirali Kuvajt. Kuvajcani nisu ocekivali napad, vladajuca porodica kuvajtskih emira jedva je u ranu zoru pobegla takoreci u pidzamama iz svoje palate, a napadaci su u bankama zatekli vise stotina miliona dolara i kuvajtskih dinara u kesu.

Naravno, Sadam Husein je zadrzao dolare, dok su za kuvajtske dinare u Bagdadu ocekivali da ih izbeglicka kuvajtska vlada odmah proglasi nevazecom valutom. No, kako Kuvajcani, bezeci pred irackim tenkovima, nisu stigli da ponesu spiskove sa serijskim brojevima banknota koje su ostale u trezorima, a Kuvajt je kao drzava imao vecinu svojih dinarskih zaliha u stranim bankama sirom sveta, vlada Kuvajta jednostavno je prezalila zarobljene dinare. Nekoliko stotina miliona kuvajtskih dinara za emire su sitnica.

S druge strane, ni Iracani, koji su od 4. avgusta 1990. bili pod kompletnim ekonomskim i politickim sankcijama UN, nisu mogli, cak ni ilegalno, da na svetsko finansijsko trziste odmah iznesu i velike kolicine tih dinara, jer bi se odmah videlo da su to oni zarobljeni u Kuvajtu.

Bagdad je, dakle, odlucio da deo tih dinara „utopi” gde moze, tako da za jedan kuvajtski dinar dobije 20 odsto njegove nominalne vrednosti, a da odredjenu kolicinu jednostavno pokloni raznim islamskim humanitarnim fondacijama i organizacijama racunajuci da ce one lakse „oprati” zarobljene kuvajtske dinare. U to je vreme, naime, Sadam Husein vec poceo da koketira sa islamom, pa je i na iracku zastavu stavio slogan „Alah je najveci”.

Tako su cudnim putevima zarobljeni kuvajtski dinari, vec krajem 1993. godine, stigli u BiH kao pomoc islamskog sveta vladi Alije Izetbegovica. Smesteni su u jedno skladiste severno od Capljine, cekajuci trenutak da putevi ka Sarajevu budu sigurniji. No, braca po oruzju u mnogim delovima BiH, Srbi i Hrvati brzo su doculi za tajanstvenu posiljku i usledio je zajednicki srpsko-hrvatski juris na skladiste. Kuvajtski dinari su zarobljeni, a bilo ih je toliko da su se nalazili i na obicnim paletama. Usledila je podela plena u odnosu 60 odsto Srbima, jer ih je vise ucestvovalo u napadu, i 40 odsto “braci Hrvatima”. Zadovoljstvo opste. Koliko je bilo kuvajtskih dinara? Upuceni kazu ne manje od 200 miliona.

Samo osmeh

Od tog trenutka krece i srpsko-hrvatska operacija pranja tih para. Sa srpske strane u nju je bila ukljucena jedna banka iz Bilece, dok su Hrvati taj posao obavljali preko banaka u zapadnoj Hercegovini i preko svog lobija u inostranstvu. Srbi su svoj deo plena dugo drzali u jednom starom i nepristupacnom austrougarskom utvrdjenju iznad Trebinja.

Nedugo zatim americke obavestajne sluzbe uocile su i povecan broj putovanja nekih srpskih vladinih sluzbenika sa Pala u egzoticne zemlje i obilazak tamosnjih banaka. Istina, na Sejsele i Kajmanska ostrva putovali su „sluzbenici iz senke”, ljudi koji perfektno govore strane jezike i poznaju medjunarodne bankarske poslove. Istovremeno, americki „avaksi” iznad Jadrana registrovali su u to vreme i cudna poletanja helikoptera sa improvizovanog ratnog aerodroma Grab iznad Trebinja ka aerodromu Golubovci, kraj Podgorice. Nocima se tamo u diskreciji nesto pretovaralo i islo dalje avionima za Solun…

Cak su i dileri u Beogradu, u nekim restoranima, poceli da nude kuvajtske dinare po ceni jedan dinar za 15 americkih centi. Prica nije mogla da ostane potpuna tajna i ona je dosla i do predsednice Republike Srpske Biljane Plavsic, koja je odmah naredila vojsci Republike Srpske da se ti kuvajtski dinari pronadju i iskoriste za pomoc ugrozenim podrucjima i stanovnistvu. Generali su primili i razumeli naredjenje, ali nista nije ucinjeno. BiH se, u medjuvremenu, potpuno pretvorila u prostor za pranje para, gde je moguce gotovo svakog sluzbenika medjunarodne zajednice kupiti, pa i oficire Sfora i njihovu naklonost. Pitanje je samo cene.

Pisac ovog teksta upitao je pre vise godina nekoliko, u to vreme glavnih, generala Vojske Jugoslavije u Beogradu da li znaju za „Operaciju kuvajtski dinari” i dobio je kao odgovor samo osmeh.

Godine su prolazile, u Zagrebu su nesto naculi o podeli kuvajtskih para izmedju Hrvata i Srba u BiH, neki hrvatski generali rodom iz zapadne Hercegovine „odselili” su se u Nemacku, neki su iznenada i bez objasnjenja smenjeni i penzionisani.

Pare niko nije pronasao, kao sto ne mogu da pronadju ni Antu Gotovinu i Radovana Karadzica. Najgore je, ipak, prosao Sadam Husein – kojeg su pronasli u rupi. Sa malo para.

POLITIKA