“Odozdo mi robijasi dobacuju, “cetnik, klacemo te”. Malo sam im vratio poslednjeg dana, dva sata pre izlaska iz zatvora. Napravim avion od papira, s jedne strane napisem “JAT airnjadzs”, s druge JNA Mig 29. Kad su videli, poludeli su; pocinju da se penju uza zid, a ja u celiji na drugom spratu. Opsta frka”

Piše: Nikola Vrzic

“Odozdo mi robijasi dobacuju, “cetnik, klacemo te”. Malo sam im vratio poslednjeg dana, dva sata pre izlaska iz zatvora. Napravim avion od papira, s jedne strane napisem “JAT airnjadzs”, s druge JNA Mig 29. Kad su videli, poludeli su; pocinju da se penju uza zid, a ja u celiji na drugom spratu. Opsta frka”

Ipak je i dalje najbolja, s osmehom govori Stevan Vranesevic dok odmotava “Krasovu” bajaderu. Suvenir iz Zagreba, gde je sa koleginicama s Arhitektonskog fakulteta Mirjanom DJerkovic i Danjom Bozanic uhapsen 20. novembra, posle fotografisanja sa slikom Draze Mihailovica na Trgu bana Jelacica. Dan kasnije osudjen je na 15 dana zatvora, kako je obrazlozeno, zato sto je takvim fotografisanjem narusio javni red i mir i povredio moralna osecanja gradjana Hrvatske. U Beograd se vratio u ponedeljak uvece.

“Drazine slike skinuo sam s Interneta, dva sata pred polazak u Zagreb, kada sam i odlucio da krenem na put. Resio sam to u trenutku, sasvim spontano”, prica Stevan Vranesevic. “Sest autobusa prevozilo je studente na izlozbu Pikasovih slika, ali meni je ta izlozba bila samo sporedni motiv za odlazak u Hrvatsku. Pravi motiv bio mi je da se na Trgu bana Jelacica slikam s Drazom, posle ovoga sto se desilo Milanu Gurovicu, da ga zbog Drazine tetovaze ne puste u zemlju. To me je jako isprovociralo, takvo mesanje politike i sporta. Uporedio sam to sa Olimpijadom u Berlinu 1936: Hitler tada nije hteo da se rukuje sa crncem, ali mu je ipak dozvolio da ucestvuje na Olimpijadi.

Osim dve Drazine slike, formata A4, njegov lik iscrtao sam i na oba ramena. Hteo sam, u stvari, da napravim majicu sa Drazinom slikom, ali sve se dogadjalo usred noci pa nije bilo vremena.

U Zagreb stizemo oko pola jedan, i pravo na trg. Zasto bas Trg bana Jelacica? Jednostavno – to je najprepoznatljivije mesto u Zagrebu. Lepo vreme, subota, trg pun ljudi. Trudio sam se da ne privucem previse paznje. Uradili smo prvi set fotografija, ali nisu dobro ispale, bile su mutne. Niko nije obratio paznju na to sto radimo. Ponovo se slikam, zamotam ona dva papira u rolnu. U tom trenutku prilazi mi neki mladic, celav, u cokulama. Pita, ko je to na slikama. Draza Mihailovic, naravno, odgovaram najnormalnije. On se odjednom zacrveneo, pocinje da me udara rukama i nogama. Meni celo lice krvavo, pocepao mi gornju usnu. Ja ga uhvatim za ruke, pitam ga “sta radis to, sto se bijes”. On ne odgovara, u katarzi je. Ne tuce me zbog Draze, nego zato sto sam Srbin.

Sve to traje dva-tri minuta, ljudi na trgu hvataju ga i razdvajaju nas. On pocinje da vice: “Vidite ljudi, srpska govna! Dosli da se slikaju sa Drazom usred Zagreba!” Pobegao je pre nego sto je dosla policija.

Policajcima sam odmah rekao sta se dogodilo, da sam se slikao s Drazom i da me je neko napao. Sve vreme, na kraj pameti mi nije da krsim neki zakon. Zato u tom momentu i nisam obratio paznju na ponasanje tih policajaca; bili su krajnje neprijatni, nisu mi dozvolili cak ni da uzmem naocare sa zemlje. Ostale su tamo. Jedan od policajaca rekao mi je i da maknem svoje smrdljive prste dalje od njega.

Nista nam nisu rekli ni kada su nas ubacili u policijski auto. Jednostavno, osecao sam se kao zrtva, nikako kao neko ko ce biti uhapsen.

U stanici nam policajci psuju srpsku majku, niko ne obraca paznju na to sto mi je lice krvavo. Atmosfera vrlo naelektrisana, ali mi jos ne znamo sta se desava sve dok nas nisu pitali da li hocemo advokata. Tada shvatamo: ozbiljno je.

Ubrzo dolazi jedna zena iz nase ambasade, prvi sekretar Ljiljana Zarubica. Donela nam je hranu, Danji i bombonjeru posto joj je te subote bio rodjendan. Posluzujemo i policajce.

Ljiljana Zarubica bila je uverena da ovo nije nista ozbiljno, kaze da nam advokat nije potreban. Bicemo negde smesteni preko noci, pa sutra kod sudije za prekrsaje a onda kuci, u Beograd. Jedan od policajaca, finiji od ostalih, kaze medjutim, bice gadno, dobices 15 dana zatvora. Ma, nema sansi, mislim. Ipak, u celiji u sudu struzem kozu s ramena, struzem Drazu.

Nedelja ujutru, sudjenje. Novinari, kamere, sudija cita optuznicu. Pita da li nam je potreban prevodilac za srpski jezik. Svaki put kad izgovori Draza Mihailovic, dodaje i cetnik, krvnik, koljac. Gleda me u oci, ja ne sklanjam pogled. Nemam cega da se stidim, nista nezakonito nisam uradio. Pricam kako nisam znao da Drazu Mihailovica u Hrvatskoj smatraju za ratnog zlocinca, ali pocinjem da shvatam: sta god rekao, svejedno je. Presuda je unapred doneta, a mi smo zrtveni jaganjci. Atmosfera je bila takva, pogotovo kada smo saznali da je tog dana bila godisnjica pada Vukovara. Dovode dva svedoka, jedan od njih laze. Kao, ja sam napao ovog tipa sto me je tukao, dok je on, eto, samo hteo da me zadrzi da ne odem sa trga. Na pitanje da li je video da su meni krvava usta, on odgovara da nije gledao da li imam karijes.

Presudu smo cekali 9 sati. Mislio sam, sudija je prekrsajni, bice novcane kazne i proterivanje. Kad ono – zatvor. Meni 15 dana. Jedan od razloga za zatvor, a ne novcano kaznjavanje, jeste i to sto nemam stalno zaposlenje, sto ne zaradjujem.

Kad sam cuo presudu, potpuno sam se oduzeo. Idem u zatvor, i to u tudjoj zemlji!? Gledam svoj pasos tamo na stolu, razmisljam, da ga zgrabim i pobegnem iz suda, a onda cu se vec nekako dokopati svoje zemlje. Umesto toga, zamolio sam sudiju za cigaretu. On uzima svoju kutiju sa stola, stavlja je u dzep i kaze – nemam. Jednu mi je, ipak, pruzio zapisnicar. A sudija nas odmah poslao u zatvor iako presuda nije postala pravosnazna, zbog zalbe koju smo odmah ulozili. Na putu do zatvora, smejemo se toj nestvarnoj situaciji. Matriks na delu.
Stizemo u zatvor u nedelju uvece. Lekarski pregled, kupanje. Jos mokrom, prilaze mi tri strazara “Jebote, sto smo mi Hrvati dobri”, govori jedan. “Cekaj da vidis”, odgovara mu drugi. Taj mi prilazi, stavlja mi lisice na ruke. “Idemo.” Gde?, pitam. “U bolnicu.” Pa, sad sam bio kod lekara. “Cuti.” Ubacuju me u kombi, cujem nekog kako pita, da upisem? Ovaj kaze – nemoj.

Voze me oko pola sata, kroz prozor razgledam Zagreb nocu. Vidim, izlazimo iz grada. Razmisljam gde me vode. Novo ispitivanje? Ne. Bolnica? Ne. Ulazimo u neku sumu. To je to, pomislim. Nisam bio los, nikog u zivotu nisam prevario. Presabiram se, oprastam.

Ulazimo u neki vojni kompleks, uvode me u jednu sobu. A tu, neverovatna scena: ulazi doktorka, najlepsa devojka koju sam video u zivotu, s ogromnim osmehom na licu. Andjeo. Proverava da li sam mentalno oboleo, suicidan – misle da sam sve ovo izveo zbog samoubilackih nagona.

Kad sam to vece preziveo, nista dalje nisam primecivao. Smestili su me posle u samicu, 6dz3 kvadrata. Tu sam proveo naredne dane. Setnja po dvadesetak minuta dnevno, posebne mere obezbedjenja zbog ostalih zatvorenika. Vreme ispunjavam crtajuci, projektujem nesto, pisem dnevnik. Borim se za svako parce papira.

Prozor celije gledao je na dvoriste, u deo zatvora za teske kriminalce. Strazar mi ne dozvoljava da pridjem prozoru, valjda da ne izazovem pobunu. Odozdo mi robijasi dobacuju, “cetnik, klacemo te”. Malo sam im vratio poslednjeg dana, dva sata pre izlaska iz zatvora. Napravim avion od papira, s jedne strane napisem “JAT airnjadzs”, s druge JNA Mig 29. Kad su videli, poludeli su; pocinju da se penju uza zid, a ja u celiji na drugom spratu. Opsta frka.

Uopste, atmosfera u zatvoru bila je na momente vrlo neprijatna. Na spratu sa mnom skoro sve Siptari, dobacuju mi. Jedan od zatvorenika, koji mi je donosio hranu i bio fin prema meni, pretucen je. Strazar mi je posle objasnio da je taj covek udario u zid. Neku utehu imao sam u vecernjim satima; pogase se svetla, i zacuje se muzika odnekle. Peva Miroslav Ilic! Neverovatno.

Koliki stres sam doziveo shvatio sam tek kada sam izasao iz zatvora, kada su mi vratili pertle. Deset minuta nisam mogao da ih uvucem u patike.

Na kraju, ne mislim da sam pogresio zato sto sam se na Trgu bana Jelacica slikao s Drazom Mihailovicem. U sebi, prosto, nosim strasan jed zato sto smo zigosani kao narod, a pogotovo sto nista ne radimo po tom pitanju. Mozda smo i nemocni, ali ipak sam morao ovo da uradim. Bio je to izraz moje gradjanske slobode, cak i duznosti. Tako sam sve ovo doziveo. Mnogi me pitaju da li cu ponovo u Zagreb. Ko zna, mozda i hocu. Ako bude trebalo nesto ponovo da slikam.”

NIN