Sledeci logiku da onaj ko ne strepi od prinudnog slanja u Hag ima motiv vise da se dobrovoljno ne preda, jer je uveren da ga, zapravo, drzava stiti, nerealno je ocekivati da ce se do utorka, 23. novembra, ista spektakularno desiti

Piše: Ivan Torov

Munjevitom brzinom, kojoj, inace, nije cesto sklona, za svega dva radna dana (i jednu noc), Skupstina Srbije usvojila je budzet za iducu godinu. Ko je ovim povodom odahnuo – Srbija ili vladajuca koalicija? Bice da ce gradjani, ipak, vise strepeti zbog obecanog daljeg stezanja kaisa, za razliku od vlade, kojoj su, po svemu sudeci, rokovi bili veoma vazni ne toliko zbog samog budzeta koliko zbog pomalo hronicne neizvesnosti nece li joj vec naredni dan, sledeci dogadjaj, skandal ili neki drugi potres na politickoj sceni uskratiti vecinu.

Trodnevni „rat kabineta” premijera i sefa drzave zbog kontroverznog prelaska poslanika DS Dragise DJokovica u redove DS i jos kontroverznije odluke skupstinskog Administrativnog odbora da mu smesta, na osnovu blanko-ostavke, oduzme mandat, vratio je pricu o „nemoralnim trgovinama” i „lopovskim strankama”. Posle duze kohabitacione pauze, DS i DS ponovo razmenjuju ostre optuzbe. Opet je vidljiva nervoza koja kao da najavljuje nove, jos „zamrsenije” epizode u ovdasnjoj maratonskoj politickoj sapunici. Cini se da su ovog puta obe strane jedna drugoj bacile rukavicu: DS da istestira strpljenje glavnog rivala, DS, u kohabitacionom odrzavanju manjinske vlade, DS, koji je, na osnovu nezvanicnih informacija, izgleda, odlucio da (privremeno ili definitivno, znace se, verovatno, sutra) napusti parlament, izazove nove podele unutar vladajuce koalicije i tako izdejstvuje vanredne parlamentarne izbore.

Ko kome radi o glavi

I sam u delikatnoj poziciji da se ne zna tacno kad govori kao sef drzave, a kad kao lider trenutno najjace stranke, Boris Tadic je odmah po povratku iz Moskve najavio zaostravanje kursa prema vladi, njenom predsedniku i vladajucoj koaliciji. Ako je afera DJokovic bila samo neposredan povod, glavni razlog je, zapravo, odnos vlade prema Haskom tribunalu. Dakle, tema koja je, pre svega voljom vlasti, donekle gurnuta na marginu u konkurenciji sa skandaloznim desavanjima oko pogibije dvojice gardista, performansom predsednika Skupstine Markovica sa (ne)podnosenjem ostavke, obelodanjivanjem dokumenta kojim se dokazuje unistavanje arhive tajne policije nakon 5. oktobra, i jos nekim stvarnim i potencijalnim aferama.

U tako uzarenom politicko-policijsko-vojnom miljeu, naravno, proslonedeljna izjava predsednika Haskog suda za ratne zlocine Teodora Merona za govornicom Generalne skupstine UN da je Beograd jednostavno zamrznuo ispunjavanje svojih obaveza, prosla je ovde gotovo nezapazeno, kao nesto sto nije vredno da se zbog toga vladajuca koalicija uznemiruje. Vec u utorak, medjutim, kada se Meronu u Njujorku, na Savetu bezbednosti UN, bude prikljucila Karla del Ponte sa, kako sada stvari stoje, jos nepovoljnijim raportom o ponasanju Beograda, pokazace se koliko su ovdasnje igre skrivalice sa ovom medjunarodnom (UN) institucijom stvar patriotsko-nacionalne principijelnosti i brige za stabilnost drzave, a koliko svojevrsno kockanje sa sudbinom drzave i naroda. Sam Tadic istice da nesaradnja sa Hagom znaci da neko „radi o glavi drzave”, saopstavajuci da ce vladi ostaviti pristojan rok, pa ako se nista relevantno ne dogodi, „morace da upozori gradjane sta se desava”.

Sto se, pak, vlade, pre svega njenog predsednika i dela koji cini DS, tice, prave dileme, u stvari, nema. Kostunica je u vise navrata saopstavao da nece hapsiti haske optuzenike, odnosno da bi bilo najbolje da se oni dobrovoljno predaju. Sledeci logiku da onaj ko ne strepi od prinudnog slanja u Hag ima motiv vise da se dobrovoljno ne preda, jer je uveren da ga, zapravo, drzava stiti, nerealno je ocekivati da ce se do utorka ista spektakularno desiti.

Vladine racunice

Mozda ce se neko od 11 optuzenih bosanskih Srba, za koje se u Banjaluci tvrdi da se kriju u Srbiji, i prijaviti, ali, kako je rec o optuzenicima drugog ili treceg ranga, izvesno je da to nece zadovoljiti Hag, kome je prevashodno stalo do Ratka Mladica i cetvorice vojnih i policijskih generala. Ukoliko se, medjutim, i tako nesto ne dogodi, to ce biti pouzdan indikator da Kostunici, inace, velikom prijatelju vlasti u Republici Srpskoj, bas i nije preterano stalo da makar ublazi kriticnu poziciju u kojoj se srpski entitet u BiH trenutno nalazi.

Vlada Srbije, medjutim, ima svoje racunice. Ako cak u ovoj, novoj delikatnoj prilici i ne prevagne njen idekolosko-nacionalno-populisticki koncept tretmana Haskog tribunala, odnosno ukoliko, kojim cudom, u njenim redovima pretegne izvesna doza politickog realizma i pragmatizma, naci ce se pred velikim iskusenjem: uhapsi li barem jednog od optuzenih, Milosevicevi socijalisti bi je mogli oboriti. Ostane li, pak, pri sadasnjem stavu o dobrovoljnoj predaji kao jedinom resenju, okrenuce protiv sebe Tadica i njegovu stranku, a mozda i Vuka Draskovica, ako, naravno, ovaj potonji u medjuvremenu nadje odgovor na dilemu u javnosti – ko, u stvari, vlada Srpskim pokretom obnove. Draskovic, koji svojim radikalnim nastupima protiv vlade cesto dize pritisak svojim koalicionim partnerima, ili njegovi poslanici i najblizi saradnici koji redovno i efikasno amortizuju i relativiziraju iskakanja lidera stranke iz „pravila dobrog koalicionog ponasanja”. Ili je, zapravo, rec o tehnologiji stvaranja dimne zavese iza koje se lakse trguje i trazi veci deo kolaca vlasti.

Strategija ili dalje zamajavanje

Izmedju ta dva moguca izlaza, izvesnije da bi se Kostunica opredelio za treci, da jednostavno tera svoju pricu o „dvosmernoj saradnji” i „dobrovoljnoj predaji” do kraja, racunajuci da se nista radikalno nece desiti ni posle 23. novembra. Sto znaci da Srbija zbog Haga nece biti bombardovana, niti ce joj biti uvedene ostrije sankcije. Da vlada i ne mora da bude previse uznemirena ubedjuju je i njeni „nepristrasni” analiticari, koji smatraju da bi popustanje Hagu destabilizovalo Srbiju i vladu. A iz Kostunicinog okruzenja vec stizu poruke da bi bilo dobro – sada kada je Haski tribunal, reklo bi se, u zavrsnoj, izlaznoj fazi postojanja – da Srbija krene u opseznu debatu o koncipiranju neke nove drzavne strategije u odnosima sa sudom za ratne zlocine. Ako je izbacivanje Haga iz tek usvojene Strategije odbrane SCG, pod pritiskom radikala i socijalista, signal kako bi taj drzavni koncept mogao da izgleda, onda je blizi istini zakljucak ili da vlada apsolutno ne razume logiku medjunarodnih odnosa, ili svesno ide na dalje zatezanje konopca sa svetom, sto i te kako podseca na Milosevicevu taktiku vucenja djavola za rep.

Upravo takva politika, u kojoj se prica o ratnim zlocinima zamenjuje satanizacijom Haskog suda i stvaranjem populisticke antihaske psihoze, stvorila je i njoj odgovarajuci ambijent. Tako, nekako u isto vreme, Vlada Republike Srpske objavljuje svoj izvestaj da je u Srebrenici pogubljeno 7.800 ljudi i izvinjenje njihovim porodicama, jedan beogradski tirazni dnevnik pompezno saopstava „senzacionalno otkrice” nekih samozvanih inoeksperata kako nema dokaza da je ubijeno vise od stotinak Bosnjaka. Logicno je, takodje, sto se po nekim ambasadama SCG organizuju drzavno-religijske svetkovine ispod fotografija „srpskih junaka” Draze Mihailovica, Radovana Karadzica i Ratka Mladica.

Politika