Da bi se izbegla bilo kakva mogucnost da neko oda pravi polozaj prostorija i tunela, posto je skloniste bilo velika tajna, sve se gradilo parcijalno

Piše: Vecernje novosti

Tragicna pogibija dvojice vojnika gardista, Dragana Jakovljevica i Drazena Milovanovica, koja je zestoko uzburkala domacu javnost (ali i politicki i posebno vojni vrh Srbije i Crne Gore) iznova je aktuelizovala mnogo puta pricanu i nikada do kraja ne ispricanu pricu o velikom vojnom (podzemnom) sklonistu na Topcideru – na cijem su se obezbedjivanju nalazili nesrecni mladici.

Doduse, nije prvi put da se o tom objektu javno govori u medijima. O njemu su se ispredale svakojake, gotovo neverovatne price. Sture vesti prodrle su u javnost prvi put posle smrti Josipa Broza Tita, 4. maja 1980. godine. Tada je bilo onih koji su tvrdili da je Kuca cveca, u kojoj je sahranjen Tito, podzemnim kanalom povezana sa specijalnim vojnim sklonistem. Ono se, prema tim tvrdnjama, nalazi u neposrednoj blizini rezidencije u kojoj je ziveo “sin svih jugoslovenskih majki”. Razvijena je citava teorija po kojoj je cak isticano da bi u slucaju nekog razarajuceg vojnog udara po Dedinju i blizoj okolini (tada se jos uvek racunalo s mogucnoscu da i ondasnja Jugoslavija moze da bude zahvacena nuklearnim ratom) Titovo telo “samo pritiskom na dugme” bilo izmesteno iz grobnice u to skloniste i tako sacuvano.

Kako smo se udaljavali od datuma Titove smrti ta, gotovo apsurdna prica, retko je ponavljana, ali je i zamenjena naucnofantasticnom povezanoscu ne samo Titove rezidencije, vec i vila drugih najvaznijih funkcionera ondasnje Jugoslavije.

Nas list je, iz vise pouzdanih izvora, koji su ovom prilikom zeleli da im se imena ne pominju, dobio ekskluzivnu pricu o famoznom skrovistu i skladistu, koja prvi put, posle vise decenija izlazi u istinitoj verziji na videlo.

DEDINJE, A NE TOPCIDER

– TAKAV objekat zaista postoji, a o njemu niko nikada nije zeleo da prica, jer se vodi kao drzavna tajna – pocinju pricu nasi sagovornici, koji su insistirali na anonimnosti. – Ukoliko se izuzmu ljudi koji su neposredno radili na njegovom odrzavanju, izuzetno mali broj ljudi je bio u prilici da vidi i neposredno upozna. O svakom od njih vodjena je striktna i precizna evidencija, knjiska. Ali, vrlo je zanimljivo da je daleko veci broj ljudi boravio na ulazu samog objekta i uzivao u razgledanju muzejskih i drugih eksponata, u dobrom jelu i picu, potpuno nesvestan da se samo nekoliko metara od njih, mozda bas tamo odakle se donosi poluzenje, nalazi lift koji moze odvesti, sa sprata na sprat, duboko u zemljinu utrobu.

Dakle, ulaz je na Dedinju, a ne Topcideru. To je prava lokacija tog objekta. Na Topcideru je samo izlaz iz njega, ali takodje veoma dobro i vesto maskiran. Tu je lociran obican magacin vojne opreme, kakvih ima na hiljade u Vojsci. Niko ne zna sta se skriva iza zidina tog vojnog skladista.

PUT U SREDISTE ZEMLJE

TO je, doduse, samo nadzemni deo koji sluzi kao maska ulaza i “dostupan” je za javnost. Na nekoliko podzemnih spratova, tacnije sest, stize se liftom.

Najnizi nivo je, nekoliko desetina metara pod zemljom. Tu se nalaze kancelarije, sobe i prostorije za smestaj. Pravo pravcato prostranstvo. Sve kancelarije su najnormalnije uredjene, sa enterijerom kao u svakoj drugoj, “zemaljskoj” kuci. Posto je ceo objekat bio predvidjen za visemesecni boravak i rad Vrhovne komande i pratecih sluzbi, sto ukljucuje veliki broj ljudi, moze se samo zamisliti koliki je to broj soba i kancelarija.

Odatle se penje na sprat gde se nalaze centri veze i skladisne prostorije u kojima se cuva oprema, hrana, mazut, voda.

Put dalje vodi do fascinantnog i ogromnog hola, koji je u precniku nalik najvecim svetskim metroima. To je, zapravo, nepregledni tunel velikih dimenzija u kojem je covek gotovo neprimetan. Sve to je savrseno osvetljeno. Po njemu bi mogli kamioni da se voze. Mestimicno, kako se ide tim tunelom, nailazi se na prosirenja. U njima su “pruge” ventilacionih i drugih vodova, cvorova i cevi. Ima i desetine i desetine manjih puteva koji vode u nepoznatim pravcima. Fizicki je gotovo nemoguce sve obici, a pogotvo sto je sve na dugme. I vrata se otvaraju…

Objekat je potpuno autonoman u pogledu elektricne energije, vode i grejanja. Spratovi koji dolaze iznad tunela (i to ne svom duzinom sklonista), blize zemljinoj povrsini, sluze kao nekakva “zona sigurnosti”. Tu su smesteni dodatni ventilacioni uredjaji, dodatni filteri za preciscavanje vazduha, delovi sa vodom i sve ono sto je potrebno i nuzno u slucaju nukleranog napada.

GRADILO SE PARCIJALNO

DA bi se izbegla bilo kakva mogucnost da neko oda pravi polozaj prostorija i tunela, posto je skloniste bilo velika tajna, sve se gradilo parcijalno. U gradnji su ucestvovale proverene gradjevinske firme i Vojska. Niko nije znao, medjutim, sta gradi. Radnici i izvodjaci cesto su premestani sa lokacije na lokaciju, a ponekad su dobijali da urade samo mali deo na koji su dosli da rade. Dolazile su nove ekipe, koje su takodje premestene sa neke druge lokacije. Posle takve premetacine, niko nije mogao ni da nasluti sta je gradio.

U jednom trenutku, brizljivo sve vodeci, najodgovorniji ljudi Vojske sklopili su kockice mozaika: pravi grad pod zemljom.

Skloniste je najdublje negde na pocetku. Zapravo, kad se sidje pod zemlju, stravicno je tesko orijenisati se po svim tim sobama, holovima i spratovima u samom sklonistu, a kamoli odrediti tacnu lokaciju gde bi se u tom trenutku nalazili da ste iznad.

Vreme ce zasigurno otkriti i demistifikovati tacnu i preciznu putanju tunela. Naime, u dobrom delu ona jeste pravolinijska, ali ima nekih neobicnosti. Najveca dubina, recimo, postavljena je na mestu gde je predvidjeno da se zivi i radi. Kad se popne na parter u “metro tunel” i upornim hodanjem i hodanjem, zapravo sa treceg podzemnog sprata izlazite direktno na vrh zemlje, odnosno na izlaz.

To je razumljivo, jer bi ceo, ionako basnoslovan proces izgradnje, dodatno poskupelo, da u celoj sirini i duzini sklonista postoji ista spratnost. Za to nije bilo ni potrebe, jer je predvidjeno da vrhovni komandant sa svojim saradnicima, u slucaju napada, ne napusta “nivo sest”.

U svemu je “kumovala” i konfiguracija terena (u ovom slucaju podzemna), pa se ne moze sa tacnoscu reci gde se gube tri sprata (kod izlaza). Jer dok se krece kroz tunel nema se osecaj uzbrdica – nizbrdica.

UPIS U KNJIGU

POJAVLJIVALE su se i price kako je gradnja pocela polovinom osamdesetih godina. To, medjutim, tvrde nase sagovornici, nije tacno. Nazalost, niko sa sigurnoscu ne moze da kaze kad je i zvanicno granja pocela. Gotovo sa sigurnoscu se, ipak, moze reci da je ceo podzemni kompleks radjen i uradjen u intervalu izmedju 1960. i 1970. godine. Obimnost i specificnog celog projekta, kao i etapno gradjenje, zahtevalo je nesto duzi vremenski period radova.

Do tacnijih podataka, eventualno bi moglo da se dodje kroz takozvane knjige upisa, odnosno evidenciju poseta. Da bi se uopste dobila dozvola da se sidje u skloniste, trebalo je da se ima citavo tuce vojnih pecata, koji su se dobijali na nekoliko, vojnih mesta. Tek sa takvom, pecatiranom dokumentacijom, dolazilo bi se u priliku da se neko evidentira kao posetilac. Zavisno od cina, mogle su se posetiti odredjeni nivoi.

Siroka lepeza specificnih profesija morala je da bude ukljucena zbog odrzavanja i proveravanja mnogobrojne masinerije. Sve je u svakom trenutku moralo da funkcionise. Tada bi, recimo inzenjer za veze, ulazio samo do sestog sprata, jer se tamo nalazi centar veze. On nije imao pojma da postoji jos spratova, a kamoli sta ima na njima. Slican slucaj je bio sa ljudima zaduzenim za proveravanje filtera za vazduh. Oni su ulazili samo u prva tri podzemna nivoa.

Zbog svega toga, iako nasi sagovornici navode samo ulaz i izlaz (ali ne iskljucuju ogromnu verovatnocu o drugim tajnim vratima ovog podzemnog lavirinta) i njihove pozicije, sigurno postoji jos sijaset slicnih, koje su koristili upravo ljudi iz odrzavanja. Oni jednostavno nisu imali pojma za one druge.

To se zadrzalo do danas i pripadnici gardijske brigade, takodje verovatno ne znaju sta je ispod. To nisu znali, kako pretpostavljaju nasi sagovornici, ni Mrksic i Colic, kao prvi ljudi te brigade, a kamoli obicni vojnici.

NAMENA BEZ TAJNI

OBJEKAT je trebalo da predstavlja osnovno komandno mesto Vrhovne komande ondasnjih oruzanih snaga, odnosno JNA i Teritorijalne odbrane, kao i vrhovnog komandanta Josipa Broza Tita.

Tolika dubina i debeli slojevi betona u stanju su da izdrze direktne udare, i to najvece snage, nuklearnih projektila. Ni tada, zivoti gore pomenutih ne bi bili ugrozeni.

Skloniste iako je bilo namenjeno Titu, a i nalazilo se u neposrednoj blizini njegove rezidencije u Tolstojevoj ulici, nikada nije posetio.

Prema nekim tvrdnjama, ni Slobodan Milosevic, iako mu je skloniste prakticno bilo “pred nosom”, nije bio detaljnije upoznat u njegove tajne. To navodi na zakljucak da ga ni on, kao ni Tito, nikada nije posetio.

Postoje misljenja da ovakav objekat zapravo simbolizuje dokle moze da ide ljudska glupost.

Ukoliko bi se prihvatio takav rezon, drzava bi mogla ovo skloniste da otvori za javnost. Mozda i napravi pravu pravcatu turisticku atrakciju. Jednu Skadraliju pod dedinjskom zemljom.

UPOTREBLJENO SAMO JEDNOM

JEDAN jedini put, ostalo je upisano, ali sakriveno od ociju javnosti, skloniste je upotrebljeno. To se dogodilo polovinom matra 1991. godine. Tada je odrzana sada vec cuvena sednica Predsednistva bivse SFRJ. NJom je predsedavao Borisav Jovic. Ali ni tada se nije ulazilo, vec je ona odrzana u takozvanom nadzemnom delu sklonista.
Bila je to prva i jedina sednica ondasnje Vrhovne komande koja je u njemu odrzana, a da pri tom ni sami ucesnici – Stjepan Mesic, Janez Drnovsek, Vasil Turpukovski, Bogic Bogicevic, Branko Kostic i drugi – nisu ni znali gde se zapravo nalaze.

Deo javnosti, medjutim, koji je imao prilike da u vise navrata gleda dokumentarni film sa ove istorijske sednice, seca se da je kompletna tadasnja vrhuska sedela zakopcana “do grla” – u specijalnim debelim vojnim jaknama.

Do ovog “hladjenja” je doslo, jer je u poslednji cas promenjeno mesto odrzavanja sednice. Jednostavno, nije bilo vremena da se nadzemni deo sklonista, pa cak ni pojedine prostorije, valjano zagreju ni najjacim kaloriferima.

MISTERIOZNI PROJEKTANT

KAO sto je gotovo sve oko ovog sklonista obavijeno velom tajni tako se sa sigurnoscu i ne zna ko ga je zapravo projektovao. Smatra se da je to ucinilo jedno vojno lice, arhitekta, koji je kasnije svoj zivot ziveo pod prilicno cudnim okolnostima i uslovima. Verovatno zbog straha da o kompletnom projektu ne progovori.

SADAM, GADAFI…

SMATRA se, zbog velikog broja poslova koje su nase gradjevinske firme dobijale sezdesetih i sedamdesetih godina u Iraku, da ovakav podzemni grad ima i nedavo svrgnuti Sadam Husein. Uz njega, mogao bi takvim cudom da se podici i prvi covek Libije Gadafi

Vecernje novosti