Tradicionalno srpsko-hrvatsko / hrvatsko-srpsko nadmetanje u klasicnim duhovnim disciplinama: udaranje pesnicama u sopstvena patriotska prsa, bacanje kamena s ramena na Haski-pizda-mu-materina-tribunal..

Piše: Petar Lukovic

Tradicionalno srpsko-hrvatsko/hrvatsko-srpsko nadmetanje u klasicnim duhovnim disciplinama: udaranje pesnicama u sopstvena patriotska prsa, bacanje kamena s ramena na Haski-pizda-mu-materina-tribunal, plasiranje naucnih teorija da je Evropa, u stvari, propala ali da to jos uvijek ne zna, uz dnevno fun natjecanje – tko ce pronaci jos poremecenijeg ministra, uslo je u dramaticnu fazu kad Srbija, srecom, stice sve vecu prednost. Uprkos jakim hrvatskim adutima iz kojih isijava intelektualna nadmoc – recimo, potresne izjave nogometnog kandidata za predsednickog trenera Cire Blazevica glede Europe; mocne, dubokosmislene rijeci Anta Kovacevica o slovenackim cetnicima ili lako stivo brijunskih transkripata koje se cita kao ljubavna tv novela – surova istina govori da su u ovom mentalno-psiholosko-poremecajnom natjecanju The Serbs u sportskoj prednosti, o cemu svedoce sledeci primeri jedinstva tela & duha.

DOBROVOLJNO UHICENJE: Pre desetak dana, nicim izazvani, dozvolili smo da budemo obavesteni kako se Haskom tribunalu dobrovoljno predao pukovnik Ljubisa Beara, uz Mladica i Karadzica, najodgovorniji zlocinac za masakr Bosnjaka u Srebrenici. Tehnicke detalje predaje videli smo u specijalnom tv prilogu ciji je autor (!) TV Vlade Srbije: Beara stize na aerodrom, pozdravlja se sa zenom i sinom koje, ocigledno, nije dugo video, uz njega je srpski ministar pravde Zoran Stojkovic, obojica ulaze u lear-jet (vlasnistvo Vlade Srbije), masu prisutnima i – odlaze u Hag. Ministar je objasnio da je Beara kontaktirao s vlastima i izrazio zelju da se dobrovoljno preda, uz uslov da ga do Haga prati bas ministar pravde!

Nije proslo ni nekoliko sati da saznamo pravu istinu: Carla del Ponte je tokom svoje posete Beogradu licno dr. Vojislavu Kostunici dala podatke gde se krije Beara-dobrovoljac; kad je policija stigla u neko fucking selo u okolini Uzica, Beara se pojavio, podigao ruke i potvrdio da je u pitanju dobrovoljna predaja i da samo zeli da ode u Hag direktno, nikako preko Tuzle, kako je npr. isporucen Slobodan Milosevic. Poanta njegovog straha sadrzi se u prostoprosirenom podatku da je on, The Beara, donedavno bio drzavljanin B&H, a da je volsebno postao srpski gradjanin, sto je i logicno kad su u pitanju zlocinci s one strane Drine: svatko od njih najprijatnije se, a, bogami, i najsigurnije oseca u matici.

Onda smo iducih 48 sati morali da slusamo kako ministar Stojkovic neumoljivo laze: navodno, Beari se “javilo” da ga traze pa se on predao bas 72 sata nakon posete Carle del Ponte; navodno, rec je o dobrovoljnoj predaji, o nacinu kako “ova drzava zamislja saradnju s Hagom”, da ubedimo, razgovaramo, vidimo s optuzenima sta cemo i kako cemo, polako, bez zurbe, jer mi – kaze ministar – “necemo nikoga hapsiti”, a premijer Kostunica dodaje da je “hapsenje ljudi – golo nasilje” i da se tako “ne saradjuje sa Hagom”. Obracajuci se u Skupstini svojim politickim protivnicima, Kostunica je odvalio: “Vi biste i Bearu u bukagije”, kao da je Beara covek koji ne zasluzuje lance i lisice, kao da je rec o heroju/patrioti koji u Hagu brani sve nas, kao da u Srebrenici nije ubijeno blizu deset hiljada ljudi i kao da je rec o zajebanciji, jer ce svet – blazevicevski glup – stvarno poverovati da se Beara predao jer mu je tako doslo.

Ono sto jeste srpska prednost u ovom sportskom hrvatsko-srpskom duelu jeste nasa cvrsta pravoslavna odluka da ne isporucujemo optuzene generale, zvali se oni Pavkovic ili Lazarevic; bitno je samo da priznajemo dobrovoljnu predaju, po cenu da se u Srbiji – ima i takvih suptilnih ideja – raspise referendum na kojem cemo odluciti hocemo li Pavkovica & Comp. u Hag ili necemo. A Europu tko jebe: zar nakon svega ne shvatate koliko je Ciro B. vecito u nogometnom pravu?

THE BOOKS: Tokom samo jednog prepodneva (ponedeljak, 18.10.2004) tocak nacionalnog Vremeplova nas je zavrteo desetak godina unatrag kad su imena Mirjane Markovic, Radovana Karadzica i Dobrice Cosica – sve zlocinac do manijaka i obratno – predstavljali epohalnu ideolosku liniju koja nas razdvojila s normalnoscu. Psihijatar Radovan i dva njegova neizleciva bolesnika (Mira & Dobrica) svojim su delima – recima, izjavama, naredbama, esejima, konkretno: vlascu – trovali, ubijali, secirali, dijagnosticirali na leso, navodili, kreirali i moralno oblikovali Rat u kojem, jebi ga, Srbija nije ucestvovala ali je necasno porazena jer Sarajevo nije sruseno onako kako smo zamislili, niti je u Srebrenici ubijeno onoliko koliko smo hteli.

Danas, oktobra 2004., svako od ovih psycho-likova objavio je novu knjigu; Radovan je “odnegde” poslao double CD svom izdavacu (Miroslavu Toholju, nekadasnjem ministru za informisanje Republike Srpske, dobitniku “Andriceve nagrade” i nespornom ratnom zlocincu ranga pravoslavnog Gebelsa); Mira Markovic je iz “siroke ruske stepe” poslala materijal za novo delo, simbolicnog naslova “Sacuvajte ovu knjigu”, dok je spori ali utemeljeno nepismen Dobrica The Cosic najavio svoju kljucnu knjigu sokantnog naslova “Kosovo” u kojoj, po obrascu srpskog fasistickog trilera, Siptari & ostala zgadija nemaju sanse da prezive, sem da pristanu da postanu Dobricino roblje koje ce mu u njegovu dedinjsku vilu od 500 kvadrata unositi ugalj i drva.

Kad, kao Hrvati, budete ostvarili Mision Imposible: da vam istog dana nove knjige promoviraju Tomislav Mercep, Ante Gotovina i Vladimir Seks – javite mi se, ljudi smo, dogovoricemo se oko sledeceg klanja civila!

MINISTAR: Moguce je da je u kolektivnom hrvatskom secanju ostala uspomena na srpsku ministarku prosvete Ljiljanu Colic koja je dala ostavku jer je njena ideja glede Darwina kojeg valja izbaciti iz skolskih programa – pod originalnom tezom: da Srbi nisu postali od majmuna – naisla na raznorodne reakcije koje joj bas nisu polno prijale. Umesto Ljiljane koja je vise licila na Darwina nego na premijera Kostunicu, ovaj potonji je odlucio da mu novi ministar prosvete bude – za Hrvate, izvesni – Slobodan Vuksanovic, poznat po neprirodnoj upornosti da postane beogradski gradonacelnik da bi na nedavnim izborima zauzeo skroz poslednje mesto, s par tisuca glasova sire autisticne porodice. Nesrecni Vuksanovic koji je ocigledno bolesno ambiciozan, jer i izgleda suhokurcasto bolesno – docekao je da njegova tri poslanika u Skupstini Srbije budu odlucujuci tas na vagi; kako je jos nesrecnijem i ubedljivo sporijem Kostunici doslo do tockica mozga, koje je valjalo dobrano podmazati, da ce uz pomoc Vukse-Fukse (kako ga iz milja zovu sve one stranke kojima se oralno nudio) ostati na vlasti, zalegao je iza ideje da Vuksanovic (ciji je slogan na bgd. izborima bio “Bas nas”) postane ministar.

A zasto da ne? Ako Beara moze u Hag drzavnim lear-jetom, ako Hrvati nesto muljaju oko brijunskih traka – u koje Kostunica ne veruje, sve mu je to sumnjivo, ako raste nasa knjizevna produkcija delima takvih velicina kakve su Radovan, Mira ili Dobrica, ima li, fuck it, razloga da Vuksa ne bude ministar prosvete? Covek takvog “Bas nas” DS kapaciteta moze da bude sve: ministar privrede, ministar poljoprivrede, ministar za Hag, ministar za Ciru Blazevica, ministar nogometa, ministar Gotovine, ministar za cash, ministar svih nas.

U tome je lepota i prednost Srbije: jedan ministar – milioni presrecnih gradjana.

Uz uzgrednu napomenu: neka Darwin ipak pusi! Suck it to me, baby

Feral Tribune