Nista teze nego braniti neozbiljnu drzavu. Njeni cinovnici su dodatno oslabili “meki trbuh” otadzbine, ostavljajuci citavu vojsku i njeno imanje neizbeznoj koroziji. Strategija odbrane nije usvojena, “a ka` ce – ne zna se”

Piše: Ljubodrag Stojadinovic

Nista teze nego braniti neozbiljnu drzavu. Njeni cinovnici su dodatno oslabili “meki trbuh” otadzbine, ostavljajuci citavu vojsku i njeno imanje neizbeznoj koroziji. Strategija odbrane nije usvojena, “a ka` ce – ne zna se”

U Ministarstvu odbrane godinama rade timovi eksperata. Mnogi od tih trudbenika su ostareli, vecno ispisujuci svoju viziju nemoguceg. Iz njihovih pera izlazile su neverovatne kompilacije, u kojima je sistem ONO samo retusiran jezikom nove ideologije. Bivsi ministar Tadic je svaka dva meseca obecavao strategiju. Pa, ipak nista. Jednom je pokusao, ali je to resavsko stivo povuceno pre nego sto je narod saznao sta je unutra.

Unutra nije bilo nicega, osim plesnivih opstih uverenja, uz veselje starih majstora iz Slobine skole, koji nisu mogli da mrdnu dalje od sahranjenog vrednosnog sistema. To je bilo zalosno kalemljenje mrtvog tkiva na ideju o negaciji upravo takve osnove.

Tadic je smenio tu ekipu, koja se ipak pokazala zilavom i bioloski neunistivom. Ona je radila iz senke, trudeci se da dokaze postojanje greske, ali ne u gerijatrijskom umu odbrane. Ministar je probao sa ekspertima iz drzava koje vec davno imaju strateski okvir. Na nivou ministarstva i generalstaba radilo je najmanje pet nezavisnih timova “za reformu vojske”. Ipak je tokom duga vremena napravljen relativno dobar okvir za taj nasusni papir.

Tim za nesanicu bio je politicki saren: obe drzave su bile zastupljene u njemu. Neki od pisaca su imali na sebi staru ideolosku piljevinu, ali su se polako otresali. Nije im bilo lako da se izdignu iznad stvarnosti, koja je bila skoro depresivna. Vojska propada, a oni nikako da stignu sa pisanjem. Bilo im je tesko da se oslobode pozicionih principa i ratne klasike. Jos teze da naprave obrt u odnosu na razumevanje saveznika i protivnika. Inercija koja i te kako drzi mozgove okovane laznom tradicijom i starim mitovima sputala je pisce i one koji su ih ocenjivali.

No, kad je Tadic odlazio a stigao Davinic, novom ministru je “ostavljen cist prostor”. Strategija je navodno bila gotova, samo je nedostajala jedna sitnica: da bude usvojena. Tadic je bio skoro siguran da je novi tim bitno popravio brljotine saveta Milosevicevih staraca. Deleci takvo uverenje, Davinic je prosledio strategiju na usvajanje po hitnom postupku. Srbija je cutala: daj sta das, ionako niko nema predstavu o tome sta tamo pise. Crnogorci su ipak nasli recenicu koja im je smetala. Ona ih je podsetila na vreme silovite unitarizacije iz 1998. Na jednom mestu, neki agresivni pisar je predvideo upotrebu sile u slucaju nasilne secesije. I u zavrsnoj redakciji niko se nije setio da to precrta.

Stavu se u ratnickim drzavama nema sta zameriti, gde ima nasilja s jedne, moralo bi da bude odbrane od toga. Ali, ispalo je da nadlezno ministarstvo nije umelo da objasni taj nedelikatni gaf. U stvari, agresivna recenica je prepisana odnekud, ne moze se bas sve smisliti a da to bude pametno.

I onda su se ljudi setili i preneli javnosti istinu o poreklu greha: niko nije kriv, osim nebudne daktilografkinje. Ona je napravila operativnu, ako ne i stratesku gresku. Sama je dodala sve ono o sili i rasulu. Tako je sve stavljeno na led. Nismo upoznati sa sudbinom zlosrecne tipkacice, ali tim za kreaciju je ponovo uzeo sudbinu odbrane u svoje veste ruke.

Agresivna recenica je odmah izbacena. U stivu je trebalo naci meru. Izgledalo ja da dve sestre nece ostati zajedno beskonacno dugo, pa su stvaraoci strategije zajednicke odbrane morali da vode racuna o dinamici razlaza. Nesto kao “dva koloseka”, dakle ponovo opit koji nigde ne postoji. Ipak, iz potresne konzervativnosti, tim se uzdigao u kreatora avangardnog, mozda i neostvarivog modela. Na njih je stalno uticao general Grahovac, covek koji je nekad umeo da misli, a kasnije su njegovi stavovi postali neverovatno karikaturalno podsmevanje. Ono je bilo utoliko delotvornije jer se Grahovac silno trudio da ostane ozbiljan.

Dakle, nije fer kuditi tim za stvaranje papira, niti Ministarstvo odbrane. Sta su oni mogli da urade? Tesko je uopste naci carobnjaka koji bi uspeo da ostvari ideju o jedinstvenom odbrambenom sistemu. A evo i zasto.

Drzavna zajednica nema politicku ideju o svom trajanju. O mirnom rascepu svakako da, ali se ne zna sustina procesa. Dakle, hoce li to biti evolucija, referendum ili nesto jos nepoznato u svetu mirnog medjudrzavnog razvoda! I za cije babe zdravlje praviti sistem koji ce prestati da obitava odmah, cim stane na trosne noge! U skladu s tim, ne postoji predstava o teritoriji (akvatoriji, nebu) koje treba braniti. Ne znamo da li je Kosmet nas ili ne, ciji je i ciji ce biti. Gde su nam granice, jos je manje jasno. Gde su zajednicke medje, tek je najmanje vazno, za sve osim za statiste iz administracije drzavne zajednice. I ko tu grupu uhlebljenika uopste pita za bilo sta.

No, ipak, pisci strategije probali su da nadju nekakvu tanku nit, koja ce drzati stvar, ili je konacno obesiti. A to je svakako terorizam, kao planetarna pandemija, i “organizovani kriminal”, sintagma koja se leksicki tesko podnosi. U skladu s tim, sledi totalni raskid sa svakim poznatim modelom vojske. Za to treba para. Da bi para bilo, drzava, koja ih inace nema, mora da zna gde ih daje. To nije moguce bez temeljnog dokumenta, a on se zove strategija. Isti onaj papir koji je otisao iz procedure, zbog Srbije.

Sta sad Srbiji smeta? Verovatno osecanje da hartija ide naruku rascepu i da se tamo verovatno prejudicira “zajednicka” umesto jedinstvene vojske. To mozda znaci ukidanje jednostaresinstva i tihu podelu nadleznosti na dve vrhovne komande. Dakle, iznova paralelni svet odbrane, dva koloseka za vojnicki reli demobilisanih parnih lokomotiva.

General Grahovac predlaze da crnogorska vojna sila broji oko 1.000 boraca, a da ima sva tri vida oruzanih snaga (Kopnena vojska, Ratna mornarica i Ratno vazduhoplovstvo).

Niko jos nije pravio intervidovsku podelu medju hiljadu ljudi, ali mozda vredi probati ovako: tri aviona, dva broda, jedan bataljon.

Sta ce uciniti Srbija? Da ceka ispravke, pokusa da nadje svoje interese ili da se ponasa kao do sada: bas je briga. Vojska cuti, neguje svoje siromastvo bez glasa od sebe, i propada. I kad se rastureni sabor dve drzave saglasi o papiru, bice to strategija razlaza. Konacno odustajanje od apsurdne, skoro uzaludne ideje da se cuva integritet zajednice koja se svim politickim snagama opire tako rovitoj celovitosti.

POLITIKA