Samo na prvi pogled je sve jednostavno. Marljivo raditi, biti jak, imati podrsku u porodici. Mnogi su tako pokusali, ubijali se od posla. Nisu ulagali nigde, osim u dnevni obrok

Piše: Ljubodrag Stojadinovic

Samo na prvi pogled je sve jednostavno. Marljivo raditi, biti jak, imati podrsku u porodici. Mnogi su tako pokusali, ubijali se od posla. Nisu ulagali nigde, osim u dnevni obrok. I ratovi, i sankcije, i sumnja u nas preobrazaj i poznavanje naravi srpske plutokratije – sve je to stvaralo novu generaciju proletari

Kako se ostvaruje srpski san i sta je uopste to! Nema spokoja medju sljivama, modernu istoriju Srba su obelezila kosmarna budjenja i ledeni strah od propasti. Rasturali su nas ratovi, ludi nacionalni lideri i veliki svet koji nas je surovo kaznjavao povodom njihove mahnitosti.

Jos ima nade da prebolimo svoju lakovernost. Ali, to je vec mentalna evolucija, mora se sacekati da stignu pametniji od ovih koji nas nekuda vode i od nas koji smo za njima krenuli. A za to vreme, ko gladan – ko sit. Ko prezivi, imace o cemu da govori: junacko pleme, epsko doba, oda radosti i smrti, vreme slave kad je za Srbina cast bila vaznija od zivota.

Ali, ipak, srpski san, ma kakav on bio, ostvariv je. Ljudi su, eto, zivi i zdravi, a veliki i bogati pokazuju nam kako da svi budemo takvi. Neka verzija jednakosti u raskosi, za razliku od sirotinjskog egalitarizma koji nas je i vodio u revolucije.

Prvi covek BK grupacije Bogoljub Karic je sveopsta metafora uspeha u Srbiji. Pokusao je, pevao i svirao, vredno radio, poznavao prave ljude, ulagao gde treba, pazio na svoje prijatelje, klonio se presudnih sporova sa jacima.

Samo na prvi pogled je sve jednostavno. Marljivo raditi, biti jak, imati podrsku u porodici. Mnogi su tako pokusali, ubijali se od posla. Nisu ulagali nigde, osim u dnevni obrok. I ratovi, i sankcije, i sumnja u nas preobrazaj i poznavanje naravi srpske plutokratije – sve je to stvaralo novu generaciju proletarijata, koji je cak ostao i bez ideje.

Da nije Milenka Smiljanica radnici mozda ne bi znali kako se strajkuje niti sta da traze kad se saberu na trgovima. Smiljanic im je udenuo zadocneli socijalisticki gen, cak ih vratio u romanticno vreme Pariske komune. Ako treba, pocece gerilska obuka i sukob sa nasilnim poslodavcima. Smiljanic je nekada bio izrazito los bokser, on zna kako se uveseljava arena.

Na drugoj strani od gladi stoluje srpska elita. Veruje se da oko tri odsto najbogatijih Srba u svojim sakama drzi preko sedamdeset odsto zivog kapitala. Kako je doslo do te raspodele poznato je samo u principu. To je neizbezno pravilo „tranzicione grabezi”, gde se u borbi za akumulaciju ne broje zrtve. Novi krezovi ce jos sacekati da operu svoje ruke i svoje pare, pa da jednog dana postanu fina gospoda. Znate kako je glasio prvi clan bogataskog bontona u Americi pedesetih godina: „Samo me ne pitaj kako sam zaradio prvi milion”.

Naravno da Bogoljub Karic nije deo te grupe. On je vec bio bogat kad je pocela vucja borba oko raspodele plena. On je odavno stekao svoje prve milione, kad se ovde iz laznog krstaskog pohoda vratio pljackaski krem sa rupom u mozgu. Ali, rupe u tudjim mozgovima on je umeo da vidi samo zato sto je bio dovoljno blizu.

Bio je dovoljno blizu da vidi kako se Milosevic uzdize i propada. Nasao se vodji vise puta, ali i vozd njemu. Karic je znao kako se najlakse stize do Slobinog srca, pa je uspeo da polupismenu prvu drugaricu Miru pretvori u ruskog akademika. Kad je probao da se sa svojim idolom i komsijom takmici u izboru za predsednika, blago mu je receno da se povuce. I Karic je to ucinio, mada je stigao da se sa Milosevicem posvadja na vreme.

Mira je danas ruski naucnik u ilegali, Slobi je oduzet branilac, a Bogoljub nerado govori o tom prijateljstvu. Bilo pa proslo: vlast ima svoje mecene, biznis se ne pravi ugursuzlukom i inatom protiv mocnih nego sasvim drugacije. Nekada su pili kafu na Dedinju, sada vise nije zgodno, a ni moguce.

Karic je promene docekao sa promenljivom srecom. Prvo im se iskreno radovao, pa se uplasio. U jednom trenutku je cak pokusao da se udalji iz zemlje, bojeci se za svoju bezbednost. Neka djavo nosi bogatstvo kad je takav zivot u pitanju. Drzava mu je garantovala da ga vise nece dirati, a u Vlajkovicevoj ulici je osvanuo grafit: „Pomozimo Karicima, zrtvama Milosevicevog rezima!”

U traganju za poslovnom svezinom i idejama koje ce povuci Srbiju prema spasonosnom vazduhu, DJindjic je prihvatio uspesne ljude iz bivseg sistema. Sta da im radi i gde da ih dene? Ko ume, imace uvek, sirotinja za sva vremena. Ali, badava sto je premijer pomalo zavoleo Bogoljuba, kad se na njega navrzao Mladjan Dinkic, covek koji je zapeo da svi plate porez, ma kako ih navikao bivsi gospodar.

Dosao je novi premijer, pa nova vlada, ali je Dinkic ostao. Sve se menja, Dinkic ne. Nocna mora i uzasan kosmar u slatkom srpskom snu. Zato je Karic formirao stranku. Ideja je vise nego dobra: kad osvoji vlast, u vladi nema mesta za tog Mladjana, neka ide bestraga!

Izgleda da Karic postaje uticajan politicar. Taj nivo moci mu je potreban kao kapital, bez politicke snage mogao bi da ga izgubi. Ima jos mnogo nejasnih tragova na sve strane. Pa zato iznenada, iz centra srpskog Beverli hilsa, Karic postaje novi srpski populisticki vodja.

Sve ono sto je nestalo odlaskom Seselja i Slobe, sav taj svet koji je zeljan nepouzdane harizme i velikih obecanja kao da je sebi nasao novog proroka. Karic ne ume da se igra vulgarnim humorom kao Seselj niti da svoje praznoslovlje proizvede u politicku filozofiju kao Milosevic. Naprosto, nema njihovu javnu magiju. On je ipak pronasao povrsinski majdan demagogije, a to su povrce, poljski radovi, srpsko selo zaraslo u korov i starci domacini, lanci na fabrickim kapijama, sve zajedno ziva rana Srbije.

Kao i svi drugi u kampanjama, Bogoljub obecava sve ono sto nije u stanju da ispuni. Ali, to izgleda dobro, cak i kad lose zvuci. Svoj uspeh on objasnjava buducim uspesima svih. On mozda licno ne veruje da je snaga Srbije, vazno je sta misle osokoljeni ljudi koji su ga strastveno zalepili na majicama uvezenim iz Hondurasa i koji putuju sa njegovim veselim karavanom.

Na sasvim drugoj strani od tihe proleterske pobune u Srbiji ispredaju se legende o plati Bogoljuba Karica. Negde je objavljena suma od 200.000 evra, ali je on licno rekao da za svoj rad dobija jos vise. Uspesan covek u uspesnoj zemlji. Sam svoj vlasnik, udeljuje sebi onoliko koliko smatra da vredi.

Zar ima mesta za sumnju? Covek koji toliko zaradjuje zna kako se dolazi do para. Citava porodica ih bukvalno razbacuje bez mere i pokazuje svoju bahatu moc. U sazvezdju, kao i uvek u takvim prilikama, moze se uociti prisustvo finog sveta: akademici, pisci, novinari, voditelji i glumci. Kroz srpski san prolaze zanimljiva lica, karavan neumorno ide drzavom koja ceka mesiju. I da li je bogatstvo zaista dosadno, kako tvrde oni koji nikada nisu svirali?

Politika