Crnogorska politicka zajednica od uvodjenja visestranackog politickog sistema ne poznaje bazicni konsenzus u pogledu vitalnih pitanja drustva i drzave

Piše: Rade Bojovic

Crnogorska politicka zajednica od uvodjenja visestranackog politickog sistema ne poznaje bazicni konsenzus u pogledu vitalnih pitanja drustva i drzave. Crnogorske politicke podjele vec citavih petnaest godina imaju obiljezje destruktivnih neslaganja i pogubnih razlika koje onemogucavaju stvaranje vizionarskog, stabilnog i prosperitetnog drustva. Ovo se posebno ispoljavalo i ispoljava u okolnostima koje onemogucavaju konstituisanje nezavisne crnogorske drzave, sto direktno utice na zavisnost od spoljnih politickih faktora i kreira poziciju statiste ili zavisnika u bilo kojim relevantnim nacionalnim politickim planovima.

Oslanjajuci se na crnogorske podjele i ignorisuci tijesnu (demokratsku) izbornu vecinu Evropska unija je krajem 2001. god. pokrenula politicku inicijativu sa ciljem orocenog zamrzavanja drzavnog pitanja i konstituisanja nove srpsko – crnogorske drzavne zajednice. Motivisan razlicitim razlozima (geopoliticki, regionalni, stavovi Srbije, problem Kosova, crnogorske slabosti itd), Brisel je preko svog komesara za spoljnu politiku i bezbjednost Havijera Solane postao rodonacelnik novog ustavnog okvira za Srbiju i Crnu Goru. Potpisan je beogradski politicki sporazum koji je hibernirao crnogorske independisticke teznje na uzajamno prihvaceni rok od tri godine.

Beogradskim sporazumom su definisana osnovna ustavno-politicka i ekonomska rjesenja koja su ujedno predstavljala osnove za naknadno usvojenu Ustavnu povelju. Kljucno pitanje koje se odnosilo na zahtjev Crne Gore za pravom na drzavno samoopredijeljenje rijeseno je ugradnjom klauzule o preispitivanju drzavno-pravnog statusa.

Na osnovu beogradskog sporazuma dogovorena je i usvojena Ustavna povelja koja je u svojih 27 clanova detaljnije definisala vec usaglasena pitanja ali je donijela i neka nova rjesenja. Povelja je apostrofirala nacelo ravnopravnosti drzava- clanica i usaglasila obostrane politicke ciljeve u cilju integrisanja u strukture Evropske unije. Takodje, Poveljom je regulisan vec verifikovani nacin istupanja iz drzavne zajednice. U odnosu na beogradski sporazum Povelja je donijela i nova rjesenja koja u osnovi doprinose federalizaciji drzavne zajednice ali ipak radikalno ne mijenjaju pretezno uspostavljenu konfederalnu ustavnu strukturu. Prvenstveno je rijec o predvidjenim neposrednim izborima za Skupstinu Srbije i Crne Gore, prosirenim nadleznostima Suda drzavne zajednice, kao i nizu klasicnih drzavnih funkcija koje su povjerene zajednickim institucijama.

U medjuvremenu, u posljednjih godinu dana implementacija Ustavne povelje se pokazala kao tezak i komplikovan posao koji, bez obzira na pritisak Brisela, nije ispunio najavljena ocekivanja. Ocigledno je da u manje – vise virtuelnoj drzavnoj zajednici, ciji kljucni politicki akteri imaju divergentne politicke ciljeve, postoji nepremostivi problem u pogledu njenog iole efikasnijeg funkcionisanja. Logicno odsustvo politicke volje i komplikovani sadrzaj drzavne zajednice, pokazalo se, nijesu uspjeli da obezbijede harmonizaciju vladajucih srpskih i crnogorskih interesa niti su omogucili brze priblizavanje Evropskoj uniji. Danas su vecinska Srbija i vecinska Crna Gora u nezeljenoj i stetnoj drzavnoj vezi opterecenoj razlicitim strateskim interesima i pod neproduktivnim montorstvom Brisela. Dvije godine nakon beogradskog sporazuma postaje jasno da medjunarodna politika sprecavanja crnogorskog drzavotvornog referenduma nije eleminisala independisticku orijentaciju Podgorice niti je stvorila ambijent koji bi pospjesio evro-integracije ili ubrzao drustvene reforme.

Za Crnu Goru pitanje drzavne nezavisnosti nije samo definisanje prirodne potrebe za vlastitim suverenitetom vec i uslov za demokratski, ekonomski i kulturni razvoj. Iako aktuelne politicke okolnosti ne idu na ruku crnogorskoj nezavisnosti (medjunarodni otpor, protivljenje Srbije, snazan unutrasnji unionisticki blok, slabosti i promasaji proindependistickih vlasti itd), ocigledno je da iskusenja suverenisticke politike moraju dobiti svoj konacan epilog. Crnogorski independisticki politicari moraju iscrpiti sve demokratske i politicke mogucnosi ukoliko zele da programska opredjeljenja pretvore u realnost. Teskoce koje prate rjesenje drzavnog pitanja traze odgovornu, osmisljenu, objedinjenu i posvecenu politiku koja jedino ima sansu da dovede do povoljnog ishoda. Zato je i sasvim ocigledno da stvaranje nesporne demokratske vecine nije moguce bez kredibilnog djelovanja independistickih politicara. Pritom, suvisno je naglasiti da ce ishod drzavnog pitanja imati dugorocne (istorijske) posljedice po crnogorsku zajednicu. U najkracem, pokazace se da li crnogorsko drustvo ima kapaciteta da se ubuduce razvija kao samosvojna politicka zajednica ili ce se izabrati vec vidjeni status periferije u drzavi pod dominacijom Beograda.

(Iz opsirnijeg teksta objavljenog u posljednjem broju casopisa Matice crnogorske)