Sporazum je politicki akt iz koga Povelja crpe svoj legitimitet i svoju snagu i nije sasvim (politicki, ali i pravno) deplasirano pitanje da li ona ispravno odrazava, tj. pravno formulise ono sto je sadrzina (politickog) dogovora

Piše: Ekonomist magazin

Kad Crna Gora moze da raspise referendum za istupanje iz drzavne zajednice (isto pravo, razume se, ima i Srbija, ali ono je u ovom trenutku prakticno samo teorijskog znacaja)? Kad kazemo “moze” mislimo na formalno-pravno pokrice jedne takve odluke, a ne na fakticku mogucnost. Oko ovog pitanja donedavno su se zestoko lomila koplja, ali je ono kasnije, crnogorskom ponudom za razgovore o “sporazumnom razdruzivanju” skrajnuto u drugi plan a da na njega nije dat decidan odgovor ili, bar, da se dve strane nisu saglasile oko toga. Crnogorci su naime tvrdili da to pravo sticu u martu iduce, a Srbi (Srbijanci?) da je rok februar 2006. godine. Pri tome su se prvi pozivali na Beogradski sporazum (tj. dokument ciji je zvanican naziv Polazne osnove za preuredjenje odnosa Srbije i Crne Gore a koji su, da podsetimo, 14. marta 2002. potpisali Vojislav Kostunica, Miroljub Labus, Milo DJukanovic, Filip Vujanovic, Zoran DJindjic i Havijer Solana), a drugi na Ustavnu povelju usvojenu u Saveznoj Skupstini SCG 4. februara 2003. godine.

Beogradski sporazum, u Odredbi o preispitivanju, kaze: “Po isteku perioda od tri godine, drzave-clanice imaju pravo da pokrenu postupak promene drzavnog statusa, odnosno istupanja iz drzavne zajednice”. Ustavna povelja, u clanu 60 (prvi stav) sadrzi identicnu odredbu: “Po isteku perioda od tri godine, drzave clanice imaju pravo da pokrenu postupak za promenu drzavnog statusa, odnosno za istupanje iz drzavne zajednice Srbija i Crna Gora”. U oba dokumenta predvidjeno je da se to pravo ostvaruje putem referenduma.

Ni Beogradski sporazum ni Ustavna povelja ne propisuju izricito otkad pocinju teci naznaceni rokovi. U takvim situacijama uobicajena je, i razumna, pretpostavka da rokovi pocinju da teku od dana usvajanja, tj. stupanja na snagu tih dokumenata. U nasem slucaju, medjutim, takvo tumacenje izaziva malu konfuziju, jer je vremenska distanca izmedju usvajanja Sporazuma i Povelje (gotovo) godinu dana. Sto znaci, kao sto je receno, da bi, po Sporazumu, referendum mogao biti raspisan vec iduce, a po Povelji, tek 2006. godine. Sad se, naravno, postavlja pitanje koji je dokument “stariji”, tj. vazniji. Ni tu odgovor, nazalost, nije bas jednostavan i jednoznacan. Strogo formalno-pravno govoreci, nema sumnje da Povelja ima vecu snagu. Ali, s druge strane, Sporazum je politicki akt iz koga Povelja crpe svoj legitimitet i svoju snagu i nije sasvim (politicki, ali i pravno) deplasirano pitanje da li ona ispravno odrazava, tj. pravno formulise ono sto je sadrzina (politickog) dogovora koji su svojim potpisima potvrdili svi bitni cinioci koji su u njegovom postizanju i sastavljanju ucestvovali. S trece strane, pak, moze da se kaze da su Crnogorci ucestvovali (i) u sastavljanju Ustavne povelje pa je njihov zadatak bio da, ako su vec hteli, preciziraju rok u kome referendum moze biti raspisan. Mozda su mislili da je, s obzirom da se o tome nista ne govori, to vreme pocelo da tece od dana usvajanja Beogradskog sporazuma. Ni takvo tumacenje ne bi bilo bez svakog osnova i rezona. Ali onda su morali da vode racuna o tome da se u Zakonu za sprovodjenje Ustavne povelje ne “potkrade” odredba koja, regulisuci prelazni rezim iz jedne u drugu vrstu drzavne zajednice, jasno i glasno predvidja da “svi rokovi utvrdjeni Ustavnom poveljom pocinju da teku od dana stupanja na snagu Ustavne povelje”.

U medjuvremenu, doslo je vreme za neposredne izbore za Skupstinu SCG, jer je Poveljom predvidjeno da se oni odrze dve godine po njenom usvajanju. A to je, dakle, februar 2005. Crna Gora, makar ona zvanicna, smatra da prvo treba odrzati referendum pa tek onda izbore. Srbija insistira na postovanju Povelje. Izbore, pak, treba da raspise Svetozar Marovic. Da li ce to biti ostavljano njemu samome da prelomi ili ce biti postignut neki sporazum – videcemo. Videcemo, dakle, i kome ce sa Marovic “prikloniti carstvu”. Ali sta ako, ne zeleci da se, javno, prikloni ni jednom, odluci da podnese ostavku.