Ceh se ponosi sto je iz Ceske. Francuskinja se ne stidi sto je iz Francuske. Naprotiv. Gradjani SiCG ne dice se svojom zemljom. I ne mogu da to sakriju. Kako ovde, tako i pred svetom

Piše: Mihal Ramac

Kad se nesto ne razglasava na sva zvona, prodje neprimetno. Poput vesti da ministri i jos nekih hiljadu visokih duznosnika podnose ostavke na clanstvo u upravnim odborima. U skladu sa odgovarajucim zakonom, koji je takodje usvojen bez mnogo buke. Mali korak za politicare mogao bi da postane veliki za drzavu. Ako nova praksa zazivi, kako bi se reklo samoupravljackim jezikom.
Pre cetiri godine u ovo vreme DOS je obecavao da ce pocistiti smece iz drzavnih nadlestava i da ce se javnim poslovima moci baviti samo ljudi cistih ruku. Kad je doslo da se nacini prvi korak i da novoustolicene licnosti objave imovno stanje, vecina se pravila blesava. Bajka o cistim rukama uskoro je izasla iz mode. Ispostavilo se da su dosovci mahom bili grabezljivi skorojevici. Kad je odlazila Zivkoviceva vlada, niko se nije setio da obnaroduje da li je nesto stekao dok je bio na vlasti. I kako je stekao to sto jeste. Po mnogima se golim okom videlo da im je prijalo. Nisu se bas namucili, a obilno je priticalo.

Kad je dosla Kostunicina vlada, imovno stanje nije pominjano. Cinilo se da ce sve ici po starom i da na vlast opet dolaze lica namerna da zestoko naplate odricanja na koja su bila primorana dok su bila u opoziciji. Posto se smatra da onaj ko nije na vlasti zivi od svog rada. A ko zivi od posteno zaradjenog novca, nema ga za bacanje. Zakon o sukobu interesa mogao bi da postane ona granica iza koje se makar nesto menja. Uz uslov da se ne primenjuju samo rupe u njegovim paragrafima.

Vecina ljudi uverena je da se politikom bave kokosari, protuve i lencuge zeljne maznjavanja. Ljudi gledaju i slusaju. Vidi se svasta. Cuje se i prepricava jos vise. Likovi sa politicke scene bas se i ne trude da opovrgnu ono o cemu se suska. Zato sto nemaju sta da pobiju. Ili zato sto veruju da im niko nista ne moze, jer im je sve dozvoljeno.

Uverenje da drzavu vode lopovi skodi i drzavi i gradjanima. Ljudi ne veruju takvoj drzavi, ma bila i njihova. Ne veruju joj ni druge drzave. Ko je makar jednom stajao u redu za vizu ili bar jedared video gadjenje s kojim strani policajci listaju vazeci i uredno viziran pasos SRJ, taj nije zeljan prica o ugledu domovine. A taj ugled stvara se iskljucivo ovde. I srozava se samo tu.

Gradjani SCG putuju u svet s pasosem SRJ. Vec tu nesto ne stima. Kad kazu odakle su, obavezno sledi dodatno pitanje o poreklu: iz Srbije ili iz Crne Gore? Drzavnu zajednicu ne postuju cak ni oni koji se zalazu za njeno ocuvanje. Vecina njih pod ocuvanjem podrazumeva ozvanicenje cinjenice da je Srbija veci, sto ce reci – vazniji clan zajednice. Odnosno, da Crna Gora dodje kao neko smetalo. Vecina politicara o SCG govori s nipodastavanjem. Ili uz podsecanje da su joj dani odbrojani. Sto strance, u najmanju ruku, zacudjuje. Pa pitaju zasto smo uopste pravili nesto sto ne mislimo da ocuvamo. Ili zasto nismo odmah napravili ono sto tek smeramo da nacinimo.

Ceh se ponosi sto je iz Ceske. Francuskinja se ne stidi sto je iz Francuske. Naprotiv. Gradjani SCG ne dice se svojom zemljom. I ne mogu da to sakriju. Kako ovde, tako i pred svetom. Zvizdanje himni pred ocima celog sveta rasteglo se na vise od deset godina. Bruka je zasmetala tek sadasnjim vlastima. Predlog nove himne docekan je masovnim zvizducima. Sto je sasvim normalno: spojiti dve tako razlicite pesme isto je sto i spojiti evro i dinar. SCG je toliko neprirodna zajednica koliko je to bila i SRJ pa nikakva himna ne moze da je ulepsa i poboljsa. Sto ne znaci da zajednica dve republike ne bi bila moguca. Ako bi one prethodno sredile stvari kod kuce i rascistile same sa sobom sta hoce i kako hoce.

Vojvodjanska vlast za sve sto ne valja optuzuje Beograd. Malo ovde, mnogo vise pred svetom. Posle cetiri godine mlacenja prazne slame, vladajuca koalicija se setila da dolaze izbori. Pa mesec dana uoci glasanja promenila izborna pravila. Sto se ne radi bas nigde u pristojnom, to jest demokratskom svetu. Pravila su prekrajana toboze zarad manjina, mada se svode na to da stranke vladajuce koalicije obezbede sto vise mesta za sebe. U normalnom svetu to se postize radom na korist zajednice. Ko mudro i cestito radi cetiri godine, uoci izbora spava mirnije od onih koji su te godine slatko prespavali. A vlast u Vojvodini je sladja nego drugde. Ni na sta ne obavezuje, jer pokrajina navodno nema nikakvih ovlascenja, ali donosi izuzetno mnogo. Za vojvodjanske rukovodioce, uz to, kanda ne vazi ni beogradski zakon o sukobu interesa.

Zanimljiviji od pokrajinskih bice gradonacelnicki izbori. Zato sto se u svakoj varosi zna ko je ko. I sta je cija dedovina a sta DOSOVINA. Dobiti glasove u svojoj varosi teze je nego na stranackoj listi. Sudeci po broju budalastina koje su dosad izrecene, vecina kandidata dolazi iz proslosti. Na zalost, iz blize. U onoj daljoj se znalo, bar u Vojvodini, da gradonacelnik mora da da bude iz dobre porodice. Da ima najvise skole. Da bude vaspitan. Da u dusu poznaje svoju varos. I ona njega.
Posto su se, zajedno s gradovima, menjali i njihovi stanovnici, bice zanimljivo videti imaju li danas sanse proverene vrednosti. Ako nemaju, ostaje da se svaki put u svemu polazi od nule. I da tudje kuce uredjuju oni koji ne umeju da naprave reda u svojoj avliji.

DANAS