Bilo bi dobro da jos jednom cujemo Dusana Mihajlovica. I to povodom likvidacije Duska Jovanovica u Podgorici. Kao moderni inspektor Kluzo u srpskom podzemlju, taj covek nas je, namerno ili ne, beskonacno udaljio od mnogih vaznih saznanja

Piše: Ljubodrag Stojadinovic

Mnogi koji pisu od kapitala imaju samo svoj stav. I nista vise. Dakle imaju najvise sto se moze steci. Inace, zasto bi neko pucao na njih u drzavi gde je sve osim u borbi za profit nevredno metka

Bilo bi dobro da jos jednom cujemo Dusana Mihajlovica. I to povodom likvidacije Duska Jovanovica u Podgorici. Teorije bivseg ministra o zlocinu su ipak nenadmasne. Kao moderni inspektor Kluzo u srpskom podzemlju, taj covek nas je, namerno ili ne, beskonacno udaljio od mnogih vaznih saznanja. A ona, ponekad i na sasvim neposredan nacin odredjuju odnos prema zivotu i smrti. I sada smo jako daleko od strukture srpskih eskadrona smrti i od umnih glava na vrhu te piramide. Mozda i zato sto je Mihajlovic u jednom casu znao sve, ali nije smeo da kaze nista.

Zasto se inace ovde bavimo licnoscu bivseg ministra policije, kad i novi obiluje osobinama literarnog junaka? Verovatno i zbog toga sto je Mihajlovic ostavio dubok trag u materiji gde je realizovao svoju sarenu politicku karijeru. Ona je zasad zavrsena neslavnom ministarskom avanturom, i to u zlocinackom klimaksu srpskog politickog podzemlja.

Seciranje njegove koloritne licnosti, sazdane od politicke prilagodljivosti, uvezbane ezopovske konfuzije, sumnjive poslovne svestranosti i tragikomicne policijske karijere, uglavnom je uzaludan posao. Tu se nista ne moze promeniti, a i zasto bi!? Sve sto je taj covek uradio lose, pretvorio je u svoj licni uspeh. Za ovaj deo basne o vukovima i ljudima vazan je Mihajlovic, kao krupna stetna figura u misteriji oko likvidacije Slavka Curuvije.

Ako je autor ovih redova dobro belezio, Mihajlovic se „slucajem Curuvija”, javno bavio 18 puta. Uglavnom na razlicite nacine, uz neopisivo mnogo kontroverzi, uz zabune koje je izazivao, a zatim ih objasnjavao, izazivajuci jos vece. Bilo bi mnogo dosadno navoditi sve te prazne oglede, koji u svojoj biti i nisu bili policijski.

To je bila i serija neumivenih, cak ordinarnih carsijskih prica, zacinjenih neobuzdanim i priglupim teorijama svakojakih zavera. Ili svestranom legendom o svemoci „obavestajnih sluzbi”, ali uz dobro sakrivanje pravih tragova. Da li je to ministar „Sablje” radio namerno? Da li je morao da cuva velike tajne ili svoju glavu, ili je samo radio ono sto je najbolje umeo: da unosi zabunu.

To danas moze da bude od male pomoci novoj politicko-policijskoj garnituri, ako je, naravno, ova spremna da se odrekne svog ilegalnog, tj. podzemnog dela. Svejedno, Mihajlovic je cetiri puta (a peti put kao „crna ovca”) najavio razresenje tajni oko ubistva novinara Curuvije i Pantica. O Dadi Vujasinovic se tada nije govorilo, ali u arhivama tajnih sluzbi (vojne i SDB) svakako postoje jasni dokazi o njenoj likvidaciji. I taj slucaj mora da stigne na red, makar i sa velikim zakasnjenjem.

U slucaju Curuvija bivsi ministar se bukvalno igrao politikom i strukom. Zamarao je logiku, potcenjivao zdrav razum javnosti, iskazao neosetljivost prema osecanjima ljudi koji su bili bliski sa ubijenim Slavkom. Posle tri lazna obecanja da ce uskoro saopstiti imena ubica, davao je odgovore koji su antologijski bezvezni, dostojni najapsurdnijih policijskih parodija. Tvrdio je da on licno zna imena ubica, ali nema dovoljno dokaza. Luj de Fines je ipak bio mnogo ozbiljniji u „Zandarmu iz sen Tropea”.

Ko bi mogao da sabere dokaze za ministra unutrasnjih poslova kako bi on bio siguran u ono sto govori? Mozda je kesa za glavu bas tada postala krunski adut srpske policije, koja je dokaze najlakse skupljala tamo gde ih nema. Na tom nivou resorni ministar prestaje sa ozbiljnom funkcijom i postaje igracka u nekim jacim rukama. Ako ne zna druge stvari, morao je da zna od cega se toliko prepao! Mora da je nesto strasno, nesto, dakle, sto je bilo opasno blizu, dovelo do ministarskog uzasa i sveopste zanatske paralize. I u takvom stanju, on je kao deo sistema radio samo ono sto je pomagalo skalameriji da opstane. Kakav je to, u stvari, sistem?

On se ne menja promenom rezima ili oligarhije na vlasti. Ako u „eliti” zavlada rasulo i trazenje sklonista posle ispadanja iz fotelja, podzemlje je uvek spremno da doceka takav pad. Puna je Srbija bivsih ala, koje nervozno traze sebi oslonac. Zato valja uvek sedeti bar na dva mesta, imati spremne basamake za nadole, kojima se moze privremeno strcati do sluzavih ponornica metropole.

Tako je zlocin, kao opste mesto vladanja u „donjem i gornjem svetu”, nastavljen ubistvom novinara. To je metafora odnosa prema javnosti, koju nekontrolisana moc ipak vrednuje kao protivnika. Dakle, samo ako svi zacute, javna rec moze biti slobodna.

Inace se ubistva novinara redovno dogadjaju na kraju jedne etape akumulacije ilegalnog odijuma prema medijima. To je kazna za jednoga i brutalna opomena svima. Surovo prepricavanje basne o hrabrosti, i zustar sukob novinara od imena sa svojim integritetom. Mnogi ce sebi postaviti pitanje: „Ima li svrhe, cemu sve to, sta cu ja tu!?” A ipak, nece odoleti. Mnogi koji pisu od kapitala imaju samo svoj stav. I nista vise. Dakle imaju najvise sto se moze steci. Inace, zasto bi neko pucao na njih u drzavi gde je sve osim u borbi za profit nevredno metka.

Godinama je Dusko Jovanovic dzarao po osinjim i zmijskim gnezdima, tragao za repovima afera u kojima su bili srpski i crnogorski oligarsi. Prenosio iz drugih novina ono sto njima nije moglo da se dopadne. Pisao o erotskim nastranostima, budalastinama, vlastoljubivosti i narcizmu i nedovoljnim rezervama cojstva. Nova generacija crnogorskih silnika ne cita Marka Miljanova, nego Marija Puza, odakle sebi pecali odabrana iskustva.

Ali, bilo bi suvise jednostrano tragati za zlocincima pravolinijski, bacajuci anateme samo na kabinete velikasa po beogradskim, cetinjskim i podgorickim dvorovima. Jedino jos zlocin drzi dve drzave zajedno. Nije tesko ubiti, tesko je sakriti. Ovde se i to moze.

Da je Mihajlovic imao nesto sumadijske petlje pa kazao imena ubica Slavka Curuvije, mozda bi Jovanovic preziveo svoju rizicnu misiju. Ali, ministar je imao u vidu ne samo svoj golemi strah nego i njegovu latentnu vladavinu medju novinskim radnicima koji javno potpisuju svoje redove.

Savrsena ubistva novinara mogu za dugo da paralisu tragalacki nerv u profesiji. I tu bi mogao da bude kraj svake price o metafizickoj novinarskoj hrabrosti. Kakva crna hrabrost, to je ionako obican mit! Samo se ludi ne boje ubica i ministara koji znaju njihova imena a uporno cute. Ali, novine moraju da izlaze, a novinar koji od straha zacuti, ionako je mrtav.

POLITIKA