Sto vise iz Evropske unije porucuju da duboku veruju u drzavnu zajednicu, da su besmisleni izvestaji o tome da odustaju od podrske i da oni nece razmatrati pojedinacna prikljucenja, to se sve cesce oglasavaju crnogorski zvanicnici sa svojim uverenjima da bismo se odvojeno znatno lakse i brze priblizili evropskoj porodici

Piše: Biljana Cpajak

Ustavna povelja namece manje obaveza od Evropske unije

Sto vise iz Evropske unije porucuju da duboku veruju u drzavnu zajednicu, da su besmisleni izvestaji o tome da odustaju od podrske i da oni nece razmatrati pojedinacna prikljucenja, to se sve cesce oglasavaju crnogorski zvanicnici sa svojim uverenjima da bismo se odvojeno znatno lakse i brze priblizili evropskoj porodici.

Ima, doduse, nesto u cemu se sve tri strane u „evropskoj prici”, na nas nacin, slazu: zemlja je sada u ostvarivanju te svoje namere „u ozbiljnom zastoju”. Zato je, prema uverenju mnogih posmatraca, kucnuo cas da se svi zamisle nad tom cinjenicom i da se krene ozbiljnije ka razresenju cvora u kojem smo, evo, zapetljani vec duze vremena. Pri tome je opsta saglasnost o nacinu ukljucivanja u EU prvi „kamen spoticanja”, koji je sastavljen, poput crno-belog mozaika, od argumenata „za” i „protiv”, od onog sto je za nekoga dobro i onog sto je za drugoga lose u zajednickom, odnosno odvojenom koracanju ka zacrtanom cilju.

Buduci da se iz Srbije, u poslednje vreme, probija i ravnodusniji stav prema opstanku SCG i cuju misljenja da „Srbija nece nametati politicka resenja” (da li samo sticajem okolnosti da su prvozaduzeni za evropsku integraciju upravo oni iz G17 plus?), sve je, zaista, zanimljivije pitanje sta se gubi, a sta dobija – sa SCG – na evropskom putu.

Komlikovane adrese

Odgovor, logicno, prvo zavisi od ugla iz kojeg se cela stvar posmatra. Opsta je prica da EU smatra da Srbija i Crna Gora ne mogu da napreduju u integraciji sa njom ukoliko ne napreduju u medjusobnoj integraciji, cime se, u krajnjem, doprinosi miru u regionu. Opsti stavovi su i da je drzavna zajednica Srbiji potrebna, pre svega, zbog Kosova. Crna Gora, opet, nikako ne moze do konacnog resenja svog drzavnog pitanja protiv evropskih „vetrenjaca”.

Crnogorskim politicarima ne moze se u njihovim opste poznatim zalaganjima otpisati dovitljivost. Tako je Branko Lukovac, ambasador SCG u Italiji, nedavno izjavio da bi drzavnu zajednicu trebalo „rekonstruisati, kako ne bi bila teret i smetnja”, i da joj treba „dodati elemente” koji ce omoguciti obema republikama da „u svemu budu drzave i ravnopravni medjunarodno-pravni subjekti”. Drugi, pak, iznose neke prakticnije mane zajednistva. Recimo, Predrag Boskovic, zamenik ministra spoljnih poslova SCG, smatra da kad bismo na priblizavanju EU radili kao odvojene drzave, imali bismo jednu adresu, gde bi se usvajali potrebni zakoni, a ovako postoje tri – Skupstina SCG i skupstine drzava clanica – i to je, kaze, „dosta komplikovano”.

Da u dogovaranju, posebno oko ujednacavanja trzista, zaista ima teskoca ukazuju neki i iz Srbije. Mladjan Dinkic, ministar finansija, tvrdi da usaglasavanje carinskih sistema nece moci lako da se izvede i da Budzet Srbije trpi direktnu stetu od snizavanja carina i pokusaja da se stvori zajednicki carinski sistem.

Vecina ovdasnjih teoreticara i dalje, medjutim, istrajava u uverenju da ce predstojeci put biti mnogo jednostavniji ako ga bude predvodila drzavna zajednica. Prof. dr Radovan D. Vukadinovic, direktor Centra za pravo EU, kaze da je u ovom momentu tesko videti prednosti zasebnog vodjenja pregovora u procesu stabilizacije i pridruzivanja i kasnijeg odvojenog ulaska Srbije i Crne Gore u Evropsku uniju.

Bespotrebni korak vise

– Cini mi se da razlozi koji se, u tom smislu, cesto navode vise sluze unutrasnjim politickim potrebama, jer se na taj nacin pokusava vrsiti pritisak na drugu drzavu clanicu zajednice zbog navodnog kasnjenja ili sporosti u sprovodjenju reformi koje vode ka Evropskoj uniji. Kazem navodno, jer je tesko razumeti ili dokazati zaista ozbiljnu nameru za integraciju (za sada, drzava clanica) sa EU– sto podrazumeva prihvatanje zajednickih i jedinstvenih pravila – ako se ista ili slicna pravila ne mogu ispostovati unutar dvoclane drzavne zajednice. Ovo posebno, ako se ima u vidu da Ustavna povelja drzavne zajednice, u mnogo cemu, namece manje obaveza clanicama nego sto to cini EU – istice nas sagovornik.

Sa druge strane, tesko je u ekonomskom smislu, kaze on, naci opravdanje za uporno odrzavanje razlika u resavanju nekih pitanja izmedju drzava clanica, ako zaista postoji spremnost, a kasnije i obaveza da se ta ista pravila postuju u EU.

Trece, zaokruzivanje potpune drzavne suverenosti drzava clanica drzavne zajednice, do koje bi moralo, po prirodi stvari, da dodje u postupku odvojenog ulaska u EU, moglo bi se pokazati kao bespotrebno ili kao korak visak, jer ce se, upravo, ulaskom u EU, drzave clanice odreci dela svojih suverenih ovlascenja.

– Zbog toga mi se cini, da se na ovaj nacin gubi dragoceni tempo, zbog resavanja medjusobnih pitanja, pa umesto da je drzavna zajednica postala lider medju drzavama Zapadnog Balkana, ona se u pregovorima sa EU nasla na poslednjem mestu.

U prilog jedinstvenog vodjenja pregovora, govori i iskustvo sa dosadasnjim prijemom tzv. malih, srednjih i velikih drzava u EU.

– Bez obzira na proklamovanu jednakost svih drzava clanica, EU, ipak, pokazuje da i medju jednakima postoje „jednakiji”, u Orvelovom smislu, a to su po pravilu vece drzave. Uostalom, i sama EU je Beogradskim sporazumom podrzala ovakvu zajednicu, sa svim nedostacima, pa je opravdano ocekivati i njenu dalju podrsku, kaze prof. Radovan D. Vukadinovic.