Kupci polovnih auta u Crnoj Gori su kao vatrogasci kojima gori kaciga, dok je hidrofor bez vode

Piše: Igor Obradović

Pojam "lešinari" odnosi se na one čudne ptice, vidno dugačkog vrata, koje se hrane otpacima hrane. U neku ruku, to su čistači prirode.

U Crnoj Gori, lešinari su posebno došli do izražaja u trgovini polovnim autima. Takva sorta ljudi je toliko uporna u marketinškom obrađivanju kupca da mu ne ostave ni sat na ruci, kako ne bi bio svjestan vremena u kom živi.

Da li ih država i društvo opravdavaju time što nam prodaju otpad, koji je prethodno sakupljen na nekom od velikih auto-placeva, kao što je onaj na Starom Aerodromu?

Jedino se naši lešinari razlikuju od onih u prirodi po našminkanim autima. Valjda su u pravu, jer niko se danas ne hrani đubretom. Sudeći po tome, jelo je dodatak začinu, a ne obrnuto. Možda takvi ljudi zaslužuju još jedan epitet.

"Mađioničari" su zabavljači narodnih masa, koji uzimaju pare na veoma fin način. Međutim, naš prodavac polovnih auta očito se ima pohvaliti time da je majstor u prikrivanju mana na autima, a ne u njihovom saniranju. On prodaje unikatnu marku automobila, pod nazivom „iluzija". Nije ni čudo da se kupac češka po glavi kad naleti na takvo auto, a pogotovu kad sazna da su ruke vezane propisima, koji regulišu tu problematiku.

Uporedo sa takvim ljudima, a kao da ih je jedna majka rodila, ističu se i auto-mehaničari, kao onaj sa servisom, nakon nadvožnjaka na Zabjelu. Njega karakteriše vaspitno obrazovanje auta, tako da nesalomivo vozilo izvede na put trnja i goleti. Knjiga njegove časti i profesionalnosti leži u logici nerohirurga, koji svojim čekićem ispituje koljeno, a posledica toga je iskakanje oka iz glave. Prema tome, veliki znak pitanja nad njegovom glavom je vidljiv, kao skiptar kod katoličkog pape.

Neko bi pomislio da je to čarobni štapić, sa kojim će naš amater da poremeti sjajnu istoriju motora tog auta. Ovome se trebaju radovati scenaristi filmova naučne fantastike, kojima je promjena prošlosti samo tema za filmska platna.

Najzad, saradnja sa serviserom je takva da će te samo finansijski istresti. Danas je svako stručnjak za dijagnostiku i ljudi i auta, a pogotovu kad vjeruje elektronici. Pa zar se sve svodi na podatke sa displeja, koji ostaju nijemi u odnosu na mehaniku pokreta? Vjerovatno i oni imaju ciljnu grupu kupaca, koji su debeli, jer im samo tako mogu opipati puls. 

Zajednička crta tim uglađenim ljudima je da legalnost svojih usluga dokazuju raznim papirima, među kojima današnji kupac sigurno neće naći garanciju za kupljeno polovno auto, a kamoli ugovore o saradnji glavnih aktera sa one strane duge. A kada dođe do havarije vozila, realno je tada reći da su kupci polovnih auta u Crnoj Gori, kao vatrogasci kojima gori kaciga, dok je hidrofor bez vode. Tada svi peru ruke, govoreći ti da si kupio što si i vidio, da su te upoznali sa činjenicom da kupuješ polovno auto i da ti garantuju samo za ispravnost papira, iza čega stoji, naravno, država.

Zaključujem da je kupovina polovnih auta kod nas ravna kupovini flaširane vode. Ako postoji nagrada za najbolji izvor, sigurno da se nagrađuje i nečista voda. Da li su kupci polovnih auta kao slatkovodne ribe, koje na nekoj plutajućoj grani prose za čistu vodu, dok im prirodno okruženje zagađuju razne fekalije? Trofeji su sigurno bitni tim stručnjacima, ali ne i piscu ovih redova.