Autor: Kenan Malik
„Anticionizam je jedan od modernih oblika antisemitizma“, rekao je francuski predsednik Emmanuel Macron 2019. godine i dobio mnogo pohvala od jevrejskih organizacija i izraelskih lidera. Prošlog meseca, Charles Kushner, američki ambasador u Francuskoj, ponovio je nešto slično u otvorenom pismu upućenom Macronu („U današnjem svetu, najkraće rečeno, anticionizam je antisemitizam“). Ali to nije bila pohvala francuskom predsedniku, već osuda zbog „javnih istupa u kojima je napadao Izrael i najavljivao priznavanja palestinske države“, uz optužbu da se tako ugrožavaju „životi Jevreja u Francuskoj“.
To pokazuje koliko je komplikovano postalo pitanje o tome šta danas znači biti antisemita. Čini se da je za prethodnu generaciju odgovor bio prilično jednostavan. Nije bilo formalnih definicija antisemitizma, ali bilo je široko prihvaćeno razumevanje da se antisemitizam odnosi na postupke kojima se izražava netrpeljivost ili praktikuje diskriminacija protiv Jevreja. Danas postoji mnogo formalnih definicija – među kojima je najpoznatija „radna definicija“ Međunarodnog udruženja za sećanje na holokaust (IHRA), koju prihvata većina država, univerziteta i građanskih institucija s obe strane Atlantika – iako nije sasvim jasno šta ona tačno znači.
I, kao što sama fraza „anticionizam je antisemitizam“ pokazuje, bitka protiv antisemitizma danas uključuje cenzuru govora o Izraelu isto koliko i borbu za zaštitu Jevreja. Kao što je u trenutku očaja izjavio Kenneth Stern, jedan od glavnih autora definicije IHRA-e, bitka protiv antisemitizma iskorišćena je kao „oružje“, kao „batina koja se može iskoristiti da se bilo ko obeleži kao antisemita“ i da se ospore „propalestinski stavovi“.
Sukobi oko toga šta danas znači biti antisemita, uz upotrebu antisemitizma kao oružja, značajno su se intenzivirali u poslednje dve godine, posle pokolja Hamasa 7. oktobra i razaranja Gaze.
U taj kovitlac sada ulazi nova i veoma korisna knjiga istoričara Marka Mazowera. Knjiga O antisemitizmu ne pokušava da definiše koncept već, što je u ovom slučaju korisnije, da prikaže kako se njegovo značenje menjalo kroz vreme. Mazowerovu hronologiju obeležavaju dva prelomna trenutka koji su udaljeni jedno stoleće.
Moderni oblici antisemitizma nastali su u drugoj polovini 19. veka kada su stare predrasude o Jevrejima prevedene na novi jezik rase. Ta rasijalizacija mržnje prema Jevrejima kulminirala je tragedijom holokausta, kada je ubijeno 6 miliona Jevreja.
U svetu posle holokausta antisemitizam je, kao i rasizam uopšte, bio potisnut na marginu. Borba protiv antisemitizma se podrazumevala. Ali značenje borbe protiv antisemitizma radikalno se promenilo od 70-ih godina naovamo.
Kako je život Jevreja postajao sekularniji i raznolikiji, naročito u Americi, gde je većina Jevreja živela, tako se, konstatuje Mazower, „sećanje na holokaust povezivalo s privrženošću Izraelu kao oznaci etničkog identiteta“. Naglašena identifikacija s Izraelom pružila je Jevrejima u dijaspori novi osećaj kolektivnog identiteta, a Izrael je postao glas globalne jevrejske populacije, čemu su se jevrejski lideri u dijaspori u prvim posleratnim decenijama žestoko opirali. Tako je Izrael dobio novo oružje za osporavanje tvrdnji da je cionizam kolonijalistički projekat koji Palestincima uskraćuje njihova prava – što je stav koji je u međuvremenu stekao popularnost, posebno među nacijama globalnog juga koje su se nedavno oslobodile kolonijalizma. Ujedinjene nacije su 1975. proglasile cionizam za „oblik rasizma“.
S druge strane, Izrael i njegovi saveznici tvrdili su da je takva kritika Izraela po sebi rasistička i da predstavlja izraz antisemitizma. Parola „cionizam je rasizam“ odbačena je i zamenjena parolom „anticionizam je rasizam“. Promena koja je počela 70-ih godina do 21. veka, zaključuje Mazower, „postala je važan faktor u globalnom političkom diskursu“. Borba protiv antisemitizma nije se više odnosila samo na suzbijanje antijevrejske bigoterije, nego i na „odbijanje napada kritičara izraelskih politika“.
Istina je da anticionizam može biti paravan za antisemitizam. Ali paušalna izjava da „anticionizam jeste antisemitizam“ koristi se kao opravdanje za izraelska razaranja. Obraćajući se parlamentarnom odboru za antisemitizam u svojstvu glavnog rabina, pokojni Jonathan Sacks je tvrdio da su optužbe upućene Izraelu za „rasizam, etničko čišćenje, pokušaj genocida i zločine protiv čovečnosti, izraz antisemitizma“. Ne zavedenosti ili neobaveštenosti, već antisemitizma. Nema sumnje da postoji znatan emocionalni naboj u pripisivanju jevrejskoj državi zlodela koja su ne tako davno učinjena jevrejskom narodu. Ali odbaciti sve takve optužbe kao apriori antisemitske znači dati Izraelu blanko ček i prava kakva nema nijedna druga zemlja na svetu.
Stapanje Izraela i jevrejskog naroda takođe je promenilo značenje jevrejskog identiteta. U 19. veku, emancipaciji Jevreja su se protivili etnonacionalisti, tvrdeći da oni ne pripadaju evropskim društvima i da se tako kvari rasna čistota nacije; pre 21. veka Izrael je svoj identitet shvatao u etnonacionalističkom smislu.
Ideja o „jevrejskoj državi” oduvek je ograničavala kapacitet Izraela da izgradi demokratsku državu ravnopravnih građana. Ta ograničenja su i formalizovana 2018. zakonom o „nacionalnoj državi“, kojim je „pravo na nacionalno samoodređenje u državi Izrael“ dato isključivo jevrejskom narodu. Izrael je, kao što kaže njegov premijer, Benjamin Netanyahu, „nacionalna država, ne svih svojih građana, već samo jevrejskog naroda“. Drugim rečima, postoje dve klase izraelskih građana.
Promena u shvatanju značenja antisemitizma šteti i Jevrejima. Jevreje i danas ubijaju, sinagoge se napadaju, šire se teorije zavere. Korišćenje antisemitizma kao batine nije od koristi u suočavanju s takvom bigoterijom. Kao što je Antony Lerman, bivši direktor londonskog Instituta za istraživanje jevrejskih politika, primetio pre 40 godina, „naša borba nema koristi od… korišćenja te reči toliko široko da u isto vreme znači sve – i ne znači ništa“.
The Observer
Preveo Đorđe Tomić
0 Comments