Piše: Isidora Cerić

U Srbiji, u oktobru 2025. godine, i dalje postoji tvrdoglava iluzija da protesti nisu ništa drugo do moralna reakcija na autoritarnu vlast i korupciju, da je u njima tek želja za „pristojnom državom“, a ne nešto dublje, klasno. Takvo tumačenje, međutim, može se posmatrati i kao ideološki trik koji zamagljuje ono što se zapravo događa – protesti su istinska forma klasne borbe, samo što ona danas ne izgleda onako kako smo navikli da je zamišljamo u starom marksističkom registru. Klasni antagonizam danas ne prebiva u fabrikama, niti se iscrpljuje u sukobu radnika i kapitalista, već se širi svuda gde se vodi borba za javna dobra – za bolnice, škole, vrtiće, univerzitete, za vodu i vazduh, za pravo na dostojanstven život.

Pad nadstrešnice u Novom Sadu bio je trenutak kada je gola egzistencija postala političko pitanje. Građani Srbije su u tom trenutku mogli da prepoznaju da između sistemske korupcije i smrti šesnaest ljudi postoji direktna uzročna veza. To je bio klasni okidač, jer je postalo jasno da pljačka odozgo nije apstraktna, već ubija. Time se otvorila mogućnost transformacije obespravljenih u političke subjekte. Protesti, a pre svega studentske blokade univerziteta, mogli bi se čitati i kao čin samoodbrane – prvi put nakon dugo vremena „obični“ ljudi nisu reagovali kao pojedinci, već kao „grupa“ u Sartrovskoj definiciji, kao političko telo koje proizvodi zajedničko mišljenje i zajednički interes.

Zato je nepravilno tvrditi da ovi protesti nemaju veze sa klasnom borbom. Naprotiv, oni jesu klasni, ali ne u jeziku devetnaestog veka, nego u stvarnosti dvadeset prvog. U pitanju je borba obespravljenih protiv uske manjine ekstremno bogatih, povezanih sa državom i partijom na vlasti. Borba se ne vodi samo protiv nasilja koje sprovodi aktuelni režim, već i protiv same logike neoliberalne preraspodele odozdo nagore, onog mehanizma koji uništava javna dobra i pretvara ih u instrumente za privatan profit.

Kriza levice i ideološke zamke

Ako protesti dokazuju da klasna borba nije nestala, onda je drugi izazov levice podjednako važan: ona ne prepoznaje samu sebe. Zbog toga se često tvrdi da ovaj pokret nije levičarski. Međutim, levica se ne meri po ikonografiji i parolama, već po suštini: da li artikuliše otpor eksploataciji i da li razume da je borba za javna dobra borba protiv kapitala.

Problem je dvostruk.

S jedne strane imamo progresivni neoliberalizam – spoj tržišnog fundamentalizma i identitetskog progresivizma. U srpskom kontekstu to znači potiskivanje klasne dimenzije protesta i njeno preusmeravanje u beskonačne kulturne ratove. Takozvana „građanska levica“ koja govori o pravima manjina, rodnoj ravnopravnosti i evropskim vrednostima, često ostaje tiha pred ekonomskom pljačkom. Na taj način ona, bez namere, može da igra ulogu posrednika zapadnih centara moći i proizvodi narativ u kojem je svaka kritika neoliberalizma ili zahtev za suverenitetom „malih naroda“ unapred diskvalifikovan kao „nacionalizam“. Umesto da pokaže kako neoliberalizam uništava živote većine, ona tu većinu označava kao „zaostalu“ jer ne deli „civilizacijske vrednosti“. Rezultat je levica koja postaje kulturna maska ekonomske desnice.

S druge strane, postoji deo dogmatske levice zarobljene u jeziku jugoslovenskog marksizma. Njena politika zvuči kao recitovanje stare pesme o proletarijatu, internacionalizmu i jugoslovenstvu. Ali politički subjekt danas više nije homogeni proletarijat: on se raspršio od prekarnih radnika, preko studenata i građanskih slojeva, do seljaka. Upravo ti slojevi danas iznose autentične levičarske zahteve – solidarnost, pravičnost, suverenitet. Kada se ta promena ne prihvati, levica ostaje slepa za stvarnost i svodi se na hermetičan, muzejski diskurs.

Rezultat je ideološka konfuzija. Jedna struja poriče klasnu borbu tako što je preusmerava u kulturne sukobe, druga je guši tako što je zatvara u jezik prošlih epoha. A istina je da protesti u Srbiji jesu i klasno i ideološki određeni, samo što se vode novim jezikom i na novim mestima.

Zbog tog dvostrukog slepila, pobuna na ulicama ostaje neartikulisana u pojmovima levice, ali upravo u toj neartikulisanoj formi krije se mogućnost novog političkog jezika. Ako levica želi da povrati političko tlo, mora da povrati i ideju suverenosti. Protesti u Srbiji već mesecima stoje na tom principu: suverenitet pripada narodu, a ne partiji, eliti ili imperijalnom centru.

Na taj način se otvara prostor za ono što Gramši naziva novim istorijskim blokom – savez ranjivih slojeva, građanske klase i seljaštva sposoban da stvori novu hegemoniju. Da bi to bilo moguće, neophodno je razračunati se i sa neoliberalnom fantazmom „dobrog Zapada“ i sa jugonostalgičnim dogmatizmom, jer oba proizvode kolonijalnu svest.

Glad, pravda i paradoks klasne borbe

„Osećanje gladi gladnog uvek je snažnije od osećanja za pravdu kod pravednika.“ Ortega i Gaset ovom rečenicom pogađa u srž našeg trenutka, iako je napisana pre gotovo jednog veka. Dok studenti, građanski sloj i deo seljaštva izlazi na ulicu zahtevajući pravdu, oni najobespravljeniji, oni koji su najviše pogođeni sistemskom pljačkom i nejednakošću, često ostaju uz vlast, ali ne zato što veruju u nju, već zato što glad preusmerava energiju sa pravde na puko preživljavanje.

To je ključni paradoks savremene klasne borbe u Srbiji: oni koji bi po logici marksističke teorije trebalo da budu nosioci promene, postaju njeno odsustvo, tihi stub režima. Vlast hrani njihovu zavisnost jednokratnim pomoćima i lažnim obećanjima, i time učvršćuje političku lojalnost koja nema nikakve veze sa ideologijom, već sa golim opstankom.

Zato klasna borba u Srbiji danas izgleda paradoksalno: na ulicama je vodi srednji sloj koji se u potpunosti urušava, dok je najsiromašniji sloj stanovništva politički vezan za vlast. To ni u kom slučaju ne umanjuje klasnu dimenziju protesta, već je potvrđuje, jer jasno pokazuje da aktuelna vlast opstaje na najprostijem obliku ucene – „hraniću te ako ćutiš“.

Budućnost levice zavisi od toga da li će znati da ovaj paradoks prevede u novu artikulaciju, da objasni da borba za javna dobra i pravdu nije luksuz privilegovanih, nego jedini način da glad više ne poništava pravdu. Tek kada se ta istina usvoji, protesti mogu postati stvarni istorijski blok, onaj koji spaja pravednike i gladne u zajedničkoj borbi, gde je budućnost zaista moguća.

Autorka je filološkinja i komunikološkinja

Peščanik.net