Piše: Han Feizi

Kaži da mi veruješ
Ne mogu da podnesem, srce će mi pući
Pogrešio sam,
Glupo sam pogrešio

Geret Gejts

Kada je čuo za otmicu i pogubljenje vojvode od Engijena zbog zavere protiv Napoleona, francuski diplomata Šarl-Moris de Taljeran, očekujući političke posledice, primetio je sledeće: „To je gore od zločina – to je greška.“

U ljudskim stvarima, greške se opraštaju, dok se zločini kažnjavaju. U stvarima države, sa druge strane, zločini se mogu oprostiti, ali greške mogu biti kobne. Mnoge države su prestale da postoje zbog grešaka. A iza mnogih velikih nacija stoji davno oprošteni zločin.

Težak je venac mudrog vladara, pravednog u ličnim stvarima, ali amoralnog u političkim. Ali šta reći o vencu glupog vladara  – razuzdanog u privatnom životu, amoralnog na svetskoj pozornici i, što je najgore, sklonog greškama? Vinston Čerčil se jednom prilikom našalio: „Amerikancima se uvek može verovati da će uraditi ispravnu stvar, ali tek nakon što iscrpe sve druge mogućnosti.“

Oto fon Bizmark je izrazio sličnu misao kazavši: „Postoji izvesna promisao koja štiti budale, pijance, decu i Sjedinjene Američke Države.“ Ista ideja se može naći i u romanu F. S. Ficdžeralda Veliki Getsbi: „Bili su to bezobzirni ljudi, Tom i Dejzi – ostavljali su stvari u haosu, a onda bi se povukli u svoj novac ili u svoju ogromnu nehajnost, ili šta god da ih je drugo držalo na okupu, i prepuštali drugima da počiste nered koji su napravili.“

Rušiteljski proces

Čerčil, Bizmark i Ficdžerald su razumeli da je Amerika imala luksuz da se ponaša grubo i nemarno. „Proviđenje“ je učinilo da domorodački narodi Amerike imaju vrlo slab imunitet na evropske bolesti, što je otvorilo put ka ogromnom kontinentu i najlakšoj ekspanziji u istoriji carstava — od mora do „sjajnoga mora“.

„Proviđenje“ je dozvolilo Franklinu Ruzveltu da uđe u Drugi svetski rat u njegovom četvrtom činu, učestvuje u „čišćenju ostataka“ i proglasi pobedu. „Proviđenje“ je dozvolilo Americi da 1980-ih u ekonomskom smislu izmakne tlo pod nogama Japanu i zatim da, u dobu interneta, iskoristi talas novih naučnika koji su dolazili iz Kine i Indije. „Proviđenje“ je dozvolilo Vol Stritu da sve pretvori u hartije od vrednosti, da ih rasparča i proda strancima, a da se za te pare kupuju čamci za ribolov očevima iz predgrađa.

Ovo je Amerika Pitera Zejhana – ogromna, slabo naseljena kontinentalna ekonomija sa pogodnim rečnim sistemima i obalama na dva okeana, blagoslovena energetskim, mineralnim i poljoprivrednim bogatstvima. Ali, u poslednje vreme, Zejhanova Amerika rasipa svoja bogatstva na skupe ratove u inostranstvu, dok kod kuće živi iznad svojih mogućnosti. I sada, pod predsednikom Donaldom Trampom, Amerika se sprema za ekonomski obračun sa onim što sigurno nije Zejhanova Kina (tj. ona koja se, po predviđanjima pomenutog autora, srušila 2022. godine).

Čerčilove moći imaginacije su gotovo neznatne u poređenju sa svim mogućim ludostima koje Tramp može izmisliti. A proviđenju koje je štitilo Ameriku sada polako ističe rok, dok Tom i Dejzi razbijaju stvari sa 37 triliona dolara duga.

Sve ove gluposti tipa „carinskog“ Dana oslobođenja, pretnje aneksijom Kanade i Grenlanda, slanje migranata u zatvor u El Salvadoru, razaranje državnih kapaciteta sa DOGE kancelarijom, opsada elitnih univerziteta i tako dalje, pokazuju da Tramp brzo isprobava sve mogućnosti jer on, kao i ostatak Amerike, zna da je ispravna stvar premala, prezakasnela, previše teška i da možda neće uspeti čak ni ako bude pokušana.

Najmudrija stvar koju Amerika može da uradi jeste da preskoči ovaj razrušiteljski proces pokušaja i pogrešaka (trial and error) i odmah pređe na pravo rešenje. Ali baš kao i sa onih 10ak kilograma koje nameravate da izgubite, sa cigaretama koje nameravate da ostavite i sajtovima koje nameravate da prestanete posećivati, tako je i za ispravnu stvar lakše reći nego je učiniti – posebno kada postoje ozbiljne sumnje da se ona uopšte može izvesti.

Amerika se suočava sa Kinom koja je „svoje drvo“ posadila u najbolje vreme – pre 30 godina. Univerziteti u Kini sada svake godine proizvode oko 1,7 miliona inženjera, što je osmostruko povećanje u odnosu na početak veka i približno 6,7 puta više od oko 250.000 inženjera koji diplomiraju na američkim univerzitetima.

Poređenje broja diplomaca u Kini i SAD (levo, Kina crveno) i poređenje broja diplomiranih inženjera i informatičara u dve zemlje (desno) (Foto: asiatimes.com)

Sva postignuća Kine su posledica obrazovanja. Šta su ljudi mislili da će se desiti kada su kineski univerziteti desetostruko povećali upis studenata? Programi za obrazovanje odraslih su četvorostruko povećali stopu pismenosti u Kini pod Maom, pripremajući radnu snagu za Dengove tržišne reforme. To je razvoj ljudskog kapitala od početka do danas.

I, naravno, Trampovo ispitivanje svih mogućih ludosti uključuje divljanje kroz dragulj u kruni američkog obrazovnog sistema – njene svetske istraživačke univerzitete. Iskorenjivanje voukizma iz visokog obrazovanja može biti opravdan politički cilj, ali činiti to držanjem finansiranja naučnih istraživanja kao „taoca“ i demonizovanjem studenata iz inostranstva je vrhunac ludila.

Oni koji poseduju državne obveznice mogu odmah prinuditi predsednika da deluje na ovaj ili onaj način. Pritisak na postdiplomske studente iz inostranstva, takođe, može naneti mnogo veću štetu dugoročnoj ekonomskoj održivosti Amerike, jer inostrani studenti čine pola američkih studentata u STEM oblastima (nauka, tehnologija, inženjerstvo i matematika; prim. NS). Sve je ovo, dakle, dokaz slabljenja američkog javnog obrazovnog sistema.

Bol usled rasta prinosa na desetogodišnje državne obveznice SAD odmah osećaju svi dužnici. Moguće da će gubitak međunarodnih doktoranata proći „ispod radara“, ali gubitak ekonomske dinamike usled propadanja američke nauke i tehnologije je prava katastrofa.

Dugoročna šteta

Kina je prestigla Sjedinjene Države u nauci i tehnologiji – i to, po svemu sudeći, sa solidnom razlikom. Za mnoge Amerikance je teško da ovo prihvate, ali činjenice su neumoljive. Od 20 najboljih istraživačkih univerziteta u svetu prema rangiranju magazina Nature, 14 su kineski, a samo četiri američka.

Najboljih 20 univerziteta u svetu prema rangiranju britanskog magazina „Nature“ (Foto: asiatimes.com)

Prema nedavno objavljenom izveštaju Korejskog tehnološkog instituta (KISTI), od deset glavnih istraživačkih oblasti, Kina vodi u sedam (hemija, poljoprivreda, životna sredina i ekologija, elektrotehnika i računarske nauke, inženjerstvo i nauka o materijalima, kao i nauka o Zemlji). Sjedinjene Države prednjače u tri oblasti (kliničke i biološke nauke, fizika i umetnost i humanističke nauke).

Prema istom izvoru, Kina sada objavljuje više radova koji spadaju u najboljih jedan odsto u svojim oblastima, i to uz manji ukupan broj objavljenih radova, nego Sjedinjene Države. Takvo je stanje danas u oblastima kao što su hemija, poljoprivreda, ekologija i elektrotehnika. Ministarstvo nauke i tehnologije Kine je tokom poslednje decenije prilagođavalo podsticaje nauci, poput postepenog ukidanja državnih isplata za naučne publikacije, radi povećanja njihove efikasnosti.

Kina munjevito napreduje i preuzima vođstvo u brojnim industrijama (npr. 5G mreže, brodogradnja, automobili, solarna energija, baterije, nuklearna energija, brze železnice), istovremeno stvarajući nove industrije (npr. komercijalni dronovi, bezgotovinska ekonomija i „super-aplikacije“).

O čemu se ovde zapravo radi? Koliko god sve izgledalo suludo, Trampovi potezi u drugom mandatu samo su apsurdno uvećanje straha od Kine koji je započeo tokom njegovog prvog mandata i nastavio se tokom Bajdenovog interregnuma. Samo što u Trampovom mandatu 2.0 ima znatno manje ograničenja za njegovu bujnu maštu.

Na koncu, sve priče se svode na Ameriku koja zna da ne može da pobedi, ali ne namerava da ode bez borbe. Nema šanse da bilo koji ekonomista, gledajući grafikone potrošnje energije i industrijske proizvodnje, može iskreno da poveruje da SAD mogu da zatvore jaz u odnosu na Kinu.

Nema šanse da stratezi Pentagona ne vide kinesku prednost (od 250 puta) u kapacitetu za izgradnju brodova i da iskreno veruju kako SAD mogu da održe svoje vojne poziciju u Aziji. Nema šanse da stručnjaci Nacionalne fondacije za nauku vide razvoj kineskog visokoobrazovnog sistema i istovremeno iskreno veruju da će SAD imati bilo koju bolju poziciju od „dalekog drugog mesta“ u nauci i tehnologiji.

Potrošnja energije u SAD i Kini (levo) i procenat proizvoda sa dodatom vrednošću za EU, SAD i Kinu (desno) u globalnom udelu, prema podacima Svetske banke (Foto: asiatimes.com)

Nažalost, postoji razlika između poraza i katastrofalnog poraza. Postoji cena koja se mora platiti ako se odbije povlačenje bez borbe. Trampov ekonomski rat sa Kinom je greška istorijskih, možda i civilizacijskih razmera.

Jer „Amerika na svetskom drugom mestu“ toliko uništava određene delove američke kolektivne svesti, da je Tramp primoran da izabere poraz na još gori način. Na nekom nivou, Amerika racionalno razume da ne može da pobedi sa kartama koje drži i zato joj je jedina opcija da ”zaljulja” igralište – odnosno da baci sve na sto – sankcije, tarife, saveze, klevetničke optužbe – i da izgubi spektakularno, iracionalno i katarzično.

Skora kapitulacija

Izvinite MAGA-entuzijasti, ali Tramp ne igra 5D šah. Amerika će uskoro kapitulirati u svom suludom ekonomskom ratu sa Kinom (Tramp je u sredu 23. aprila najavio znatno spuštanje tarifa na robu iz Kine koje je u prvoj polovini meseca podigao na 145%; prim. NS). U narednim mesecima, veliki delovi američke industrije će se zatvoriti jer će cene dobara potrebnih za njen rad porasti, a snabdevanje retkim mineralima i drugim ključnim sirovinama će presušiti. Police u prodavnicama će se prazniti, a inflacija će eksplodirati. Svako ko je verovao da ekonomije sa deficitom i nedovoljnom industrijskom bazom imaju poluge moći, moraće da proguta gorku pilulu.

Kakvu god ponudu za očuvanje obraza kineski predsednik Si Đinping uputi predsedniku Trampu, svima će biti jasno da su Sjedinjene Države predale globalno ekonomsko vođstvo Kini. Američke državne obveznice će od tada nositi trajnu „premiju za morone“, američki univerziteti će padati na rang-listama, a globalni savezi SAD će se raspadati — najpre polako, a zatim naglo.

Ovo je, da napomenemo, najbolji mogući scenario. Trajna šteta je već naneta. Najgori scenario će otići mnogo dalje od greške trgovinskog rata i uvesti nas u nešto mnogo mračnije. Svako od nas može da upotrebi maštu i da zamisli sve moguće kombinacije i varijacije najgorih ishoda.

Koliko bi bilo loše predati ekonomsko vođstvo Kini? Velikim delom, to bi samo značilo prihvatanje realnosti. Kina je već sada daleko veća ekonomija od Sjedinjenih Država (ovde). Ljudi koji tvrde suprotno upravo su uveli SAD u trgovinski rat koji se ne može dobiti.

Kina već vodi u nauci i tehnologiji. Niko ne poriče da je Amerika u prošlosti dala veći doprinos nauci, daleko veći. Ali stvar je u tome da će Kina u budućnosti doprinositi više – mnogo više.

Drugo mesto nije nešto što bi trebalo da bude sramota za bilo kog Amerikanca. Nacija i dalje ima veličanstvene prirodne prednosti koje Zejhan s pravom ističe. Problem je u tome što je narod iscrpljen decenijama ratova u inostranstvu, političkom elitom koja je potčinjena interesima kapitala i dubokim političkim podelama.

Zajhan greši u vezi sa Kinom jer odbija da prepozna zadivljujući napredak te nacije kad je u pitanju ljudski kapital. To mu je ujedno i slaba tačka kada je reč o Americi, čiji ljudski kapital je u najboljem slučaju stagnirajući.

Oslobođena tereta da bude broj jedan – što je uglavnom ionako danas samo prividno – Amerika konačno može da se prepusti velikodušnosti „proviđenja“ i uradi ispravnu stvar za svoje građane: da se vrati kući, zatvori krug, zaleči rane i najzad zasadi „drvo“ za budućnost.

Novi Standard

Prevod: Mihailo Bratić

Izvor: Asia Times