Piše: Svetlana Slapšak

Pobuna mladih danas podseća na pobunu mladih ’68. pre svega po reakciji sredine, naročito one kontrolisane: vaše je deco da studirate i učite, a ne da se bunite. No tada je to bio kontrolisani odgovor jednog stabilnog društva sa jasnom hijerarhijom moći, a danas je to kontrolisani odgovor društva u rasulu sa haotičnom, kapilarnom moći koja nema nikakvog autoriteta – sem nasilja. Po školama i fakultetima većini je jasno da je njihovo da se bune, jer više nema nijedne druge linije odbrane. Vi ste, deco, jedini koji još nešto možete da uradite. I upravo zato treba se nekih stvari podsetiti, da nijedno sletanje ne bude pad.

Kalendar je uvek neprijatelj revolucije: te praznici, te raspusti, te zimovanje, te letovanje, te upisi, te ispiti, te matura, te diploma… Poštovati kalendar je veština koja se u mnogim pobunama razvila, mogućna su prilagođavanja, kompromisi, pa i prisila, ako je potrebna. Masovna pauza u pobuni može biti odlična strategija, igra sa kalendarom može biti iskorišćena za najviši cilj – promenu školskog sistema u okviru promene društva, a na osnovu prakse isprobane za vreme pobune. I ništa nije bolje od proveravanja sopstvenih ciljeva na novim preprekama. Šta bi u današnjim okolnostima zapravo bila revolucija? Na osnovu mnogih izjava, usmenih i napisanih, realni povod bio je kap preko ruba, a ciljevi su opštedruštveni: normalizacija života, pravna država u svim granama vlasti, istrebljivanje korupcije – bar na državnom nivou, više jednakosti u svemu, posebno u zdravstvu i školstvu, zabrana govora mržnje i kliničke ludosti u javnosti (sa ukidanjem infektivnih medija), socijalna zaštita, zaštita svih manjina, razumna spoljna politika. Otprilike polovina su zahtevi istorijskih revolucija prethodna dva veka, druga polovina su zahtevi koji su sasvim nerevolucionarni – pre svega oni najvažniji, koji zahtevaju normalizaciju: ta znači i efikasnu birokratiju, i stabilne državne službe, i građanske, ako ne i malograđanske vrednosti: mir, udobnost, zadovoljenje osnovnih potreba. Društvo je toliko utonulo u blato da minimalni standardi izgledaju kao utopija. Revolucija, ruku na srce, izgleda sumnjivo konzervativna… No zabrinutost je suvišna: u normalizovanom društvu kultura će se već pobrinuti da niko ne zaspi u novoj udobnosti. Utopija na globalnom nivou nešto je neuporedivo opasnije.

Zato se vratimo domaćem, možda mogućnom mehuriću, društvu koje se zahteva. Na pobunu ne reaguje samo pobesnela vlast: tu su i pristalice! Jedni, ljubitelji i ljubljeni sadašnjeg sistema, daju izjave koje ne znače ništa, i samo najzaljubljeniji mogu da ih tumače kao podršku; drugi, koji su se suviše uživeli u šarenu lažu, kleče ili čuče; popovi, kao i obično, tu su da teološki objasne nužnost vlasti koja god je, dok je; i konačno, eto nam i očeva naroda, da donesu konačnu odluku o tome šta je srpstvu i njima u škripcu najpotrebnije. Najozbiljniji primer je izvesno lik koji se rado pojavljuje sa tradicionalnom srpskom kapom Šerloka Holmsa, Matija Bećković. Prvo je u nekadašnje društvo književnika uveo muške autore koji su znali skoro sva slova azbuke i skoro sve padeže, onda je po sličnom kriterijumu punio SANU. Pred rat i tokom rata snabdevao je borbenim izjavama svakoga ko je onako iskreno zaželeo da zakolje komšiju, siluje mu ženu i odveze sve električne aparate. Tokom rata izrekao je mnoge jake i skupe reči na Novom groblju, ali samo uglednim nacionalistima, od kojih nijedan nije pao na bojnom polju. Davne ’68. zalazio je u dvorište Filozofskog fakulteta da prodaje viceve, ali javno nije govorio. A i zašto bi, to su ionako bili studenti-idealisti, koji su hteli jednakost, blagostanje za sve i slobodu izražavanja, čuvao se za bolje prilike i bolju nadoknadu za pravu stvar, nacional-patriotizam. I dočekao ih je – rascvetao se kao smrdljevak u junu na prozoru junaka koji je uveo nacionalizam kao jedinu ideologiju. Nekadašnji ratni huškač se uspešno provukao kroz kraj Miloševića, bio je bogme i protiv njega, a i sad je krajnji trenutak da se oslobodi od Vučića i da nacionalizam povede u novu fazu. Bilo bi sasvim zadovoljavajuće da na tom putu zastane, ali ne među đacima i studentima.

Revolucija proizvodi nove mlade voditelje, kreativce, diplomate i savesne službenike, ali uvek se deo šljama provuče sa njom. Uvek su tu i mladi karijeristi. Jedini način odbrane je očuvanje kriterijuma, kada se jedanput uspostave. I podsećanje, kada se učini da je pobeda na dohvat ruke. No ništa nije dragocenije od pobune same, od sreće/vremena zajedničkog razumevanja.

Peščanik.net