Piše: Dmitri Trenjin*

Strateška stabilnost obično se razume kao izostanak podsticaja za nuklearno naoružanu silu da pokrene prvi masivni nuklearni napad. Prevashodno se sagledava u vojno-tehničkim pojmovima. Razlozi zbog čega bi se uopšte moglo razmišljati o napadu obično se ne uzimaju u obzir.

Ideja se pojavila polovinom prošlog veka, kada je SSSR ostvario vojno-strateški paritet sa SAD i kada je Hladni rat između njih ušao u „zrelu” fazu ograničenog sukobljavanja i izvesne predvidljivosti. Rešenje problema strateške stabilnosti je tada viđeno u stalnom održavanju kontakata između političkih lidera dve supersile. Što je dalje vodilo ka kontroli naoružanja i transparentnosti sastava njihovih arsenala. Međutim, prva četvrtina 21. veka završava se u uslovima koji se mnogo razlikuju od relativne međunarodne stabilnosti iz 1970-ih godina 20. veka.

Egzistencijalna pretnja

Amerikanocentrični svet, koji je ustanovljen nakon okončanja Hladnog rata, trpi snažne izazove a same njegove osnove su očigledno uzdrmane. Globalna hegemonija Vašingtona i položaj Kolektivnog zapada kao celine su oslabljeni, dok su ekonomska, vojna, naučna i tehnološka moć i politički značaj država koje nisu deo Zapada – prvo i nadasve Kine, ali takođe i Indije – u porastu. Ovo vodi ka opadanju odnosa između SAD i drugih centara moći.

Dve najveće nuklearne sile – Rusija i SAD – su u stanju polu-neposrednog oružanog sukoba. Ovaj sukob se zvanično u Rusiji sagledava kao egzistencijalna pretnja. Takva situacija je nastala zbog neuspeha politike (geopolitičko) strateškog odvraćanja u područjima gde su prisutni ruski vitalni interesi.

Potrebno je naznačiti da je glavni razlog sukoba vašingtonsko svesno odbacivanje – koje sada traje već tri decenije – jasnih i otvoreno izrečenih bezbednosnih interesa Moskve. Štaviše, u ukrajinskom ratu, američka vojska i političko vođstvo nisu samo artikulisali, već su i javno izrazili da je cilj korišćenja posredničkih snaga da se nanese strateški vojni poraz Rusiji, uprkos njenom nuklearnom statusu.

Video razgovor američkog predsednika Džozefa Bajdena i ruskog predsednika Vladimira Putina, 2021. (Mikhail Metzel/Sputnik/AFP via Getty Images)
Ovo je složen zadatak u kojem se integriše kolektivna ekonomska, politička, vojna, vojno-tehnička, obaveštajna i informaciona moć Zapada sa delovanjem ukrajinskih oružanih snaga u neposrednom sukobu protiv ruske vojske. Drugim rečima, SAD pokušavaju da poraze Rusiju ne samo bez pribegavanja nuklearnom oružju, već i bez formalne uključenosti u neprijateljstva.

U ovom kontekstu, objava pet nuklearnih sila 3. januara 2022. godine, da „nuklearni rat ne može biti vođen” i da u njemu „ne može biti pobednika” deluje kao prevaziđeni ostatak prošlosti. Rat preko posrednika između nuklearnih sila je već u toku. Štaviše, tokom ovog sukoba pada sve više i više ograničenja, i u pogledu oružanih sistema koji se koriste, i u pogledu učešća zapadnih trupa, kao i u pogledu geografskih ograničenja područja na kojima se vodi rat.

Aktivno odvraćanje

Moguće je pretvarati se da opstaje izvesna „strateška stabilnost”, ali samo ukoliko jedan od aktera, poput SAD, postavlja zadatak da nanese strateški poraz protivniku koristeći se klijentskom državom i očekujući da se neprijatelj neće usuditi da upotrebi nuklearno oružje. Stoga, koncept strateške stabilnosti u svom izvornom obliku – stvaranje i održavanje vojno-tehničkih uslova da bi se sprečio nagli masivni nuklearni napad – svoje značenje u sadašnjim uslovima zadržava samo delimično.

Jačanje nuklearnog odvraćanja može biti rešenje istinskog problema obnove strateške stabilnosti, koja je ozbiljno poremećena tekućim i sve snažnijim sukobom. Za početak, vredno bi bilo iznova razmisliti o konceptu odvraćanja i, usputno, promeniti mu ime.

Na primer, umesto o pasivnom, moramo razgovarati o aktivnom obliku [odvraćanja]. Neprijatelj ne bi smeo da se oseća udobno, verujući da rat koji vodi uz pomoć druge zemlje njega neće pogoditi ni na koji način. Drugim rečima, nužno je vratiti strah u umove i srca protivničkih vođa. Važno je naglasiti da se radi o korisnom obliku straha.

Takođe se mora priznati da su mogućnosti pukih verbalnih poteza u ovoj fazi ukrajinskog sukoba iscrpljene. Kanali komunikacije sve do samog vrha moraju ostati besprekidno otvoreni, ali najvažnije poruke u ovoj fazi moraju biti poslate izvođenjem konkretnih poteza:

• doktrinarnim izmenama;
•  vojnim vežbama na kojima bi se one ispitale;
•  podvodnim i vazduhoplovnim patroliranjem duž obala potencijalnog neprijatelja;
•  upozoravanjima na pripreme za nuklearna testiranja i samim testiranjem;
•  nametanjem zone zabrane leta nad delovima Crnog mora, itd.

Suština ovih akcija nije samo da se iskaže odlučnost i spremnost da se koriste dostupna sredstva u zaštiti ruskih vitalnih interesa, već – što je još važnije – da se protivnik zaustavi i podstakne na ozbiljan razgovor.

Strateški raketni sistem „Jars” u pozadini ruskih vojnika koji stražare tokom probe parade za Dan pobede u Moskvi, maj 2022. (Foto: Oleg Elkov/Getty Images)
Eskalaciona lestvica se ovde ne okončava. Posle vojno-tehničkih koraka mogu da uslede potezi na terenu, na koje je već ranije upozoravano: na primer, napadi na vazduhoplovne baze i logističke centre na teritoriji NATO država, i tome slično.

Nema potrebe da se nastavlja dalje. Jednostavno moramo da razumemo i da pomognemo našem neprijatelju da razume da strateška stabilnost u stvarnosti – ne u uskom, tehničkom smislu ovog pojma – ne može funkcionisati u uslovima oružanog sukoba između nuklearnih sila, čak i ukoliko je (za sada) priroda tog sukoba posrednička.

Malo je verovatno da će neprijatelj brzo i lako prihvatiti ovo stanje stvari. Za početak, oni će morati da shvate koje su naše pozicije, i da otuda izvuku odgovarajuće zaključke.

Vreme je da se počne sa preispitivanjem pojmovnog aparata koji koristimo u sferi bezbednosne strategije. Govorimo o međunarodnoj bezbednosti, strateškoj stabilnosti, odvraćanju, kontroli naoružanja, neširenju nuklearnog naoružanja, itd.

Ovi koncepti nastali su tokom razvoja zapadne – prevashodno američke – političke misli i našli su praktičnu primenu u oblikovanju ciljeva američke spoljne politike. Pokušali smo da prilagodimo njihovu primenu našim potrebama, ali uz mešoviti rezultat.

Vreme je da se pođemo dalje i razvijemo naše sopstvene koncepte koji odražavaju poziciju Rusije u svetu i njene potrebe.

*Dmitri Trenjin je profesor istraživač na Višoj ekonomskoj školi i viši istraživač saradnik Insttuta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose, kao i član Ruskog saveta za međunarodne odnose

Novi Standard

Prevod: Miloš Milojević/Novi Standard

Izvor: globalaffairs.ru