Autor: Nikolaj Patrušev

Čovečanstvo je ušlo u kritično doba, u novi period istorije sveta. Nije to samo pitanje promene svetskog poretka, formatiranja sistema međunarodnih odnosa ili evoluiranja doktrina i vrednosti koje prožimaju arhitekturu sveta. Danas se događaju duboke, istinski tektonske promene.

Pred našim očima, zapadnocentrični kolonijalni svetski poredak – koji je iznikao iz epohe krstaških ratova i oblikovao se tokom velikih geografskih otkrića – trpi poslednji lom. Upravo su tada položeni temelji zapadnog modela civilizacije, koja je po svojoj prirodi predatorska i u različitim oblicima postoji do danas.

U okvirima ovog modela, uska grupa država izgradila je piramidu, smeštajući sebe na njen vrh i dodeljujući sebi ekskluzivnu moć. Kako je ova piramida parazitizma dizajnirana i kome je svaki njen sprat dodeljen – jasno se vidi iz podele sveta na 1) razvijene države, 2) države u tranziciji i 3) države u razvoju, koja je prihvaćena u savremenoj praksi Zapada. Suština ovog sistema je jednostavna: svako ko je na nižem spratu mora bespogovorno i maltene ljubazno da preda spratu iznad sopstvene resurse: materijalne, finansijske, intelektualne i ljudske. Mi u stvari imamo posla sa višeslojnom parazitskom superstrukturom globalnog obima.

Vlast krupnog kapitala

Reč „parazit” na grčkom zapravo znači „sunđer”. U antičkoj Grčkoj, ovo je bio naziv za prevarante koji bi sticali poverenje bogatih građana, pa bi lukavošću, neretko i silom, preuzimali njihove domove. Na isti ovaj način su se ponašale i sile Zapada, ostvarujući dominaciju kroz primenu najbrutalnijih i najnehumanijih metoda.

Istorija poznaje mnoge primere. Evropsko osvajanje Novog sveta pratio je genocid domorodaca. Preko 15 miliona robova oteto je iz Afrike –kao rezultat njene podele i pljačke – i odvedeno u Ameriku, pretežno u SAD. Isisavanje resursa iz Južne i Jugoistočne Azije u ogromnim količinama, „opijumski ratovi” u Kini i druge slične operacije ostaju u sećanju.

Pri svemu tome, kolonijalno-imperijalističke projekte planirali su i implementirali pre svega nosioci privatnog kapitala: trgovci, preduzetnici, akcionarska društva i korporacije koje su bile moćnije od mnogih zemalja, i koje su posedovale sopstvene vojske i mornarice.

Američke zastave na glavnom ulazu sedišta BlekRok-a u Njujorku, 13. januar 2021. (Foto: AP Photo/Mark Lennihan)
Danas su istočno-indijske kompanije (misli se na trgovinske kompanije koje su različite evropske države formirale tokom kolonijalne ere, najpre radi uspostavljanja trgovinskih odnosa, a potom i radi uspostavljanja vojno-političke kontrole teritorija indijskog subkontinenta i Azije, prim. prev.) i kolonijalne administracije zamenjene transnacionalnim korporacijama, čiji resursi prevazilaze potencijal većine zemalja sveta.

Politiku u zemljama Zapada ne oblikuju izabrane vlasti, nego isti taj krupni kapital. Američki proizvođači oružja odavno se osećaju kao vladari Pentagona, a njihove kolege iz informacionih džinova poput Gugla, Mete (bivši Fejsbuk, prim. prev), Epla, Majkrosofta i Amazona čak ni ne pokušavaju da sakriju kako tehnologije za prikupljanje ličnih podataka koriste zarad sopstvenih ciljeva, uspostavljajući društvenu kontrolu širom sveta.

Konglomerat privatnih banaka poznat kao Federlane rezerve SAD (FED) je kreditor-zajmodavac američkoj vladi, koja zauzvrat navlači čitav svet na „dolarsku iglu”. Vašington nastavlja da svesno, premda nasilno, uvećava nacionalni dug, koji je već premašio 32,5 biliona dolara. Jedan za drugim, predsednici FED-a hvališu se kako SAD mogu da otplate bilo koju pozajmicu jer mogu da štampaju neograničenu količinu novca.

Instrumenti dominacije

Zarad globalne dominacije, Zapad koristi direktan vojni uticaj, pretnje silom, „privatizaciju” elita, „obojene revolucije”, podstiče terorizam i ekstremizam. Stoga, kontinuirana ekspanzija Severnoatlantske alijanse zapravo pruža SAD priliku da apsorbuju zemlje i liše ih njihove nezavisnosti u odbrani sopstvenih nacionalnih interesa.

Dvoličnost NATO-a ne može se sakriti bilo kojim izgovorom. Godinama su NATO članicama puna usta mira, dok istovremeno napadaju ili prete ratom bilo kojoj zemlji koja se ne slaže sa američkom politikom. Vojna moć NATO-a koristi se za očuvanje hegemonije Zapada, ekonomsko tlačenje i politički pritisak protiv države koje ne predstavljaju vojnu pretnju za alijansu. Za sedam decenija, NATO članice učestvovale su u preko 200 vojnih sukoba širom sveta.

Treba istaći i da su u praksi NATO vojske zapravo kolonijalne trupe Amerike. Ukoliko je to neophodno, Vašington će lako poslati trupe neke druge zemlje članice Alijanse u klanicu, bez rizika po živote predstavnika „izuzetnog” američkog naroda.

Međunarodni terorizam – koji je u svom sadašnjem obliku direktna alatka za promociju uticaja atlantista – na istoj je toj liniji. Gotovo sve sadašnje vodeće terorističke grupe su stvorile, opremale i finansirale obaveštajne službe Zapada, implementirajući odluke političkog rukovodstva njihovih zemalja.

Glavni uzrok današnje migrantske krize takođe su sukobi koje su izazvali zapadnjaci i njihova vekovna predatorska politika prema državama Bliskog Istoka, Azije, Afrike i Latinske Amerike.

Šeme po kojima transnacionalni organizovani kriminal funkcioniše danas takođe nisu nove. Engleska, Francuska, Španija, Portugal i SAD nikada nisu prezale od korišćenja usluga pirata i drugih bandita za ostvarenje svojih političkih i ekonomskih ciljeva. A sav plen je deponovan na Zapadu.

Ideologija superiornosti

Psihološki uticaj na stanovnike drugih zemalja i kontinenata postao je efektan ne-vojni metod jačanja zapadne dominacije. Vekovima su profesionalni propagandisti Starog sveta konstruisali argumentaciju prema kojoj ne samo da oni donose dobro drugim narodima, nego navodno to čine u dobrotvornoj formi, maltene na sopstvenu štetu.

Svi pamte redove Radjarda Kiplinga o „bremenu belog čoveka”, koje se, prema njegovim rečima, sastoji od slanja „svojih najboljih sinova u pomoć smrknutim plemenima”. Nije, međutim, tako opšte poznato da su neke od engleskih kolonija – poput Australije – izvorno korišćene samo za pročišćenje metropole od kriminalaca i marginalizovanih ljudi.

Konceptualno opravdanje kolonijalizma otelotvoreno je u tzv. naučnom rasizmu, stvorenom pri prelasku iz 19. u 20. vek u Engleskoj i SAD. Njegove teorije objašnjavale su neophodnost starateljstva „superiornih” rasa nad „inferiornim” rasama, kroz argumentaciju o fizičkoj i intelektualnoj nejednakosti ljudskih rasa.

Ideologija sopstvene superiornosti nad drugim narodima i civilizacijama negovana je u zapadnim društvima vekovima, a i dalje im je bliska. Upravo sa tih pozicija Zapad posmatra Rusiju. Uplašeni njenom veličinom i snagom, gladni njenih bogatstava, zapadnjaci su oduvek nastojali da oslabe našu zemlju i otmu njene resurse. Stoga, činjenica da je sa početkom Specijalne vojne operacije u Ukrajini Zapad pogodio talas rusofobije uopšte ne čudi.

Postoji još jedan aspekt. Zapad percipira Rusiju kao stalnu pretnju. Na kraju krajeva, demontaža kolonijalnog sistema započeta je nakon Drugog svetskog rata pod direktnim uticajem dostignuća i pobeda Sovjetskog Saveza. Tada su zapadne metropole izgubile direktnu kontrolu nad svojim posedima, a desetine zemalja širom sveta stekle su nezavisnost. Posledica toga je da su kolonizatori morali da se preorijentišu na mehanizme i metode indirektne prisile: uvlačenje novih zemalja u političke i vojne blokove, podmićivanje lokalnih elita, ekonomsko i tehnološko porobljavanje i eksploataciju resursa drugih naroda kroz skrivene šeme. Gubici su bili enormni, pa ovo nije našu zemlju učinilo voljenom na Zapadu.

Danas, čitav arsenal dostupnih sredstava koristi se protiv Rusije. To nisu samo pretnje sankcijama, nego i hiljade informacionih resursa pod njihovom kontrolom, kao i višeslojni sistem obrade javnog mnjenja, baziran na širokoj mreži inostranih PR agencija, napravljenoj tako da stvara razloge za pokretanje opakih informativnih kampanja širom sveta. U tom smislu treba napomenuti da vojne sposobnosti same po sebi, čak ni napredne nuklearne raketne sposobnosti, nisu dovoljne za odbranu protiv geopolitičke agresije Zapada. Važno je suprotstaviti joj se organizovano, u širokoj bici za umove i srca.

Kolaps SSSR-a poremetio je balans moći, a borci za dominaciju pohitali su da iskoriste ovu priliku za jačanje svog diktata nad ostatkom sveta. Danas, SAD i Evropa troše enormne resurse kako bi u specijalizovanim edukativnim centrima pronašli i obrazovali tzv. „mlade demokratske lidere”, koji će potom biti korišćeni za organizovanje državnih udara radi uspostavljanja režima zavisnih od Zapada u nekada nezavisnim državama. Postalo je opšte mesto za „lidere” obučavane na ovaj način da se pokažu kao obične lutke koje novac i uputstva dobijaju od CIA, MI6 i drugih obaveštajnih službi Zapada.

Zapadnjaci stiču dodatni uticaj uključivanjem u programe obuke i obećavajućih menadžera i predstavnika organa reda, koji potom postaju provodnici štetnih ideja koje podrivaju nacionalne interese njihovih zemalja. Poslednjih godina, stotine saradnika stranih obaveštajnih službi i drugih lica uključenih u organizovanje obaveštajnih i subverzivnih aktivnosti protiv naše zemlje i naših strateških partnera identifikovano je i neutralisano.

Kako su njihovi napadi odbijeni, SAD i njihovi saveznici okrenuli su se taktici uništavanja postojeće bezbednosne arhitekture sveta koja funkcioniše već godinama. Ignorišući ciljeve i principe Povelje UN, nastoje da zamene međunarodno pravo „poretkom zasnovanim na pravilima” koja sami definišu. U svojim neokolonijalnim aspiracijama, Zapad pokušava da uništi one najvažnije integracione asocijacije koje su izvan njegove kontrole: ASEAN, ŠOS, BRIKS, ZND, Evroazijsku ekonomsku uniju i druge, držeći se starog cilja pretvaranja nezavisnih država u svoje vazale.

Mizantropske ideje

Američki politički krugovi ubedili su sebe u navodnu mesijansku sudbinu Amerike da vlada svetom kroz nasilnu spoljnu politiku, bez osvrtanja na bilo čije interese. Aktivno se mešaju u unutrašnje procese širom Latinske Amerike, Afrike i Azije, dok grade nova savezništva za sebe. Među njima su trilateralno partnerstvo AUKUS sa Velikom Britanijom i Australijom i trougao SAD-Japan-Južna Koreja – koji su usmereni protiv Kine, Rusije, Severne Koreje i drugih zemalja regiona koje ne žele da se povinuju volji Vašingtona.

U azijsko-pacifičkoj regiji, Bela kuća je opsednuta idejom formiranja bezbednosne mreže u kojoj će Tokio imati značajno mesto. Postoje planovi da se uspostavi grana NATO za azijsko-pacifičku regiju. Saradnja sa Engleskom se intenzivira kako bi se upotrebio potencijal njenih obaveštajnih službi, tehnoloških dostignuća i integracije njenih oružanih snaga u tekuće američke operacije. Vašington ne može da se odrekne ni ideje „filijale” NATO pakta na Bliskom istoku.

Ekspanzija američke vojne mašinerije je praćena nametnutim resetovanjem mentaliteta i duhovnosti stanovništva u svim zemljama u kojim Anglosaksonci nastoje da prošire svoj uticaj. Lažne ideje i vrednosti se sistematski i kompulzivno ubacuju u javnu svest da bi se konsolidovala neokolonijalna vlast Zapada.

Pre svega, to su ideje globalizma – kompletne suprotnosti patriotizmu, koje ne uvažavaju raznovrsnost kultura i načina života, a osmišljene su tako da nateraju sve zemlje i narode da se svrstaju pod konzumeristički barjak zapadne civilizacije. Pored toga, tu je i već isprobana propaganda lažnih teorija o rodnoj raznolikosti koja izmišlja desetine rodova i sposobnost promene bioloških parametara osobe na prvi hir ili čak pod prisilom. Konačno, imamo razvoj i nametanje suludih pseudo-ekoloških doktrina osmišljenih sa ciljem pravdanja potrebe radikalnog smanjenja broja ljudi pod sloganom očuvanja prirode.

LGBT aktivista sa zastavom duginih boja ispred američkog Vrhovnog suda u Vašingtonu, 26. jun 2015. (Foto: Andrew Harrer/Bloomberg via Getty Images)
Kultiviše se pseudonaučni koncept transhumanizma, prema kome je čovek posrednička karika između biološkog i socijalnog razvoja, što podrazumeva potrebu njegovog „unapređenja”, gotovo na silu, kroz genetske modifikacije i fuziju sa tehnološkim sistemima. Istovremeno, ljudima se predstavljaju razne tehnokratske teorije koje opravdavaju zavisnost ljudi od novih tehnologija i dopuštaju veštačkoj inteligenciji da ih kontroliše.

Zalaganje za antiljudske, zapravo mizantropične ideje, odavno je obeležje zapadnoevropskih i američkih elita. Te doktrine su u stvari pokušaj Zapada da očuva svoje ranije koristi i privilegije. Prema tome, sve države i narodi koji ne žele da prate ove opake ideje, nego žele da propovedaju i brane svoj put – osveštan hiljadama godina iskustva i tradicije njihovih predaka – automatski se proglašavaju za neprijatelje podložne „re-edukaciji” svim sredstvima, uključujući i silu.

Zato je za veći deo čovečanstva, koji se ne slaže sa dodeljenom ulogom „stočnog fonda” Zapada, bitno da se ujedini i završi sa neokolonijalnom hegemonijom, da se konačno povuče iz političkih, ekonomskih, društvenih i kulturnih sistema pod uticajem tzv. zapadne civilizacije. Svedočimo premeštanju centra ekonomskih aktivnosti sa globalnog Zapada na ono što se do sada nazivalo zemljama u razvoju. One su već premašile i SAD i Evropu u pogledu obima proizvodnje, nivoa investicija, tempa tehnološkog progresa i rasta kvaliteta života stanovništva.

Poljuljana piramida

Ne čudi što su se, na početku 21. veka, u kojem je mnogo teže eksploatisati resurse, američki, britanski i evropski globalisti našli u teškoj situaciji, pa se piramida parazitizma poljuljala. Džepovi borbe za slobodu pojavili su se u različitim delovima sveta.

Nezavisne države prestale su da tolerišu sistematsku pljačku. Formirali su se novi centri moći na planeti i oni više ne žele da se povinuju hegemoniji Anglosaksonaca. Značajan deo Evroazije, Kine, Indije, Jugoistočne Azije, Latinske Amerike, Afrike i arapskog sveta – sve su to polovi budućeg svetskog poretka. U uslovima tvrde konfrontacije Rusije sa kolektivnim Zapadom, tj. „vruće” faze koju predstavlja specijalna vojna operacija u Ukrajini, proces njihovog formiranja značajno se ubrzao. Uverljiva potvrda toga dolazi u obliku odbijanja većine zemalja sveta da se pridruže antiruskim sankcijama.

Rusija je postala centar privlačenja svih onih koji su spremni na otpor parazitizmu Zapada, jer mi nudimo alternativni put. Njegove glavne parametre reflektuje i novo izdanje Koncepta spoljne politike Ruske Federacije. Otvoreni smo za saradnju sa svim konstruktivnim zemljama, javnim i političkim snagama koje su spremne da sa nama koračaju putem razvoja, udarajući temelje novog, autentično demokratskog multipolarnog svetskog poretka.

Većina zemalja je spremna na zajednički trud u tom cilju. Direktna potvrda toga je 11. međunarodni sastanak visokih predstavnika nadležnih za bezbednosna pitanja, održan u Rusiji u periodu od 23. do 25. maja ove godine. Delegacije iz 101 zemlje i šest međunarodnih organizacija učestvovale su na forumu.

Konferencija je održana u teškim međunarodnim okolnostima, u uslovima otvorenih pritisaka, u kojima su ambasadori SAD, Engleske i Francuske pokušavali da nateraju učesnike da odustanu od putovanja u Rusiju. Takve neprijateljske akcije nisu nikoga iznenadile. Zapad ne prihvata formate organizovane bez njegove vodeće uloge, kao ni bilateralne i multilateralne interakcije zasnovane na jednakosti i međunarodnom pravu.

U njihovim govorima, učesnici su istakli da je turbulentnost procesa u savremenom svetu direktna posledica žudnje kolektivnog Zapada i globalnih transnacionalnih korporacija da ponište obnovu balansa i pravde. Crvena linija bila je teza da je najvažniji princip međunarodnih odnosa uzajamno poštovanje i bezuslovno prihvatanje prava drugih da biraju svoj put razvoja i svoju socijalnu, političku i ekonomsku strukturu.

Još jedan primer. Dana 23. juna ove godine, prvi sastanak sekretara bezbednosnog saveta Rusije i Centralnoazijskih zemalja održan je u Alma-Ati. Glavni fokus sastanka bio je na zajedničkoj borbi protiv posledica neokolonijalne avanture Zapada u Avganistanu, gde su Anglosaksonci – uz direktno učešće NATO-a – proveli 20 godina pretvarajući ga u žarište terorizma, trgovine narkoticima i ekstremističkih ideologija.

Iskustvo održavanja takvih foruma pokazuje da većina zemalja sveta uviđa destruktivnu prirodu globalne politike SAD i njihovih satelita, kao i suicidnost bezumnog potčinjavanja Zapadu. U javnim govorima naših partnera, u bilateralnim pregovorima i razgovorima iza zatvorenih vrata, isti lajtmotiv se može čuti: razvoj čovečanstva direktno zavisi od jačanja multipolarnog sveta i očuvanja tradicionalnih moralnih vrednosti.

Ne treba da zaboravimo da UN ostaju mehanizam dijaloga i koordinacije država u pitanjima koja zahtevaju zajedničku akciju, a Povelja ove organizacije već sadrži principe multipolarnosti zasnovane na regionalnom predstavljanju. U tom smislu, pitanje proširenja Saveta bezbednosti UN kako bi on obuhvatio i zemlje iz Azije, Afrike i Latinske Amerike postaje sve relevantnije.

Danas je očigledno da su nastali objektivni preduslovi za tranziciju u ovakav svetski poredak, usled duboke socio-ekonomske i političke krize Zapadnog sveta i rapidnog razvoja nezapadnih društava. Postoje i subjektivni razlozi, iskazani u želji određenog broja igrača da se izgradi globalna arhitektura novog tipa – u kojoj neće biti mesta za podelu zemalja i naroda po klasama, tipovima i vrstama.

Najvažniji resurs u suprotstavljanju podmetačinama modernih kolonijalista je istorijsko pamćenje koje zapadnjaci, uprkos svojim naporima, nisu uspeli da izbrišu. Narodi svih delova sveta pamte vekove žestokog ugnjetavanja i nema te bajke o „civilizatorskoj misiji belog čoveka” koja može da izbriše užase engleskog robovlasništva, zločine Hitlerovih nacista i njihovih slugu. Niti će biti zaboravljeni Belgijanci koji su odsecali udove stanovnika Konga za kaznu, ukoliko ne proizvedu dovoljno gume, ili Francuzi i Amerikanci koji su divno ostrvao Haiti pretvorili u džinovski geto tokom dva veka nehumane pljačke.

Dobro je poznato da su uništenje Libije, dve kampanje protiv Iraka i talas arapskih „obojenih revolucija” bili direktne posledice nastojanja Vašingtona da spreči afričke zemlje i energentima bogate bliskoistočne zemlje da pobegnu od kontrole Zapada.

Evropa, koju od nedavno uzburkava žudnja za suverenitetom (poznata i kao „strateška autonomija”), takođe predstavlja sve veću pretnju za američku hegemoniju. Konflikt u Ukrajini organizovali su Vašington i London, ne samo kako bi naneli strateški poraz Rusiji, nego i kako bi oslabili Evropu u kojoj je prethodno Nemačka imala glavnu reč.

U svojim nastojanjima da očuva dominaciju, sam Zapad je uništio alate koji su mu bolje služili nego vojna mašinerija. To su sloboda kretanja roba i usluga, transportni i logistički koridori, ujedinjeni platni sistem, globalna podela rada i lanci vrednosti. Posledica je da su se zapadnjaci vrlo rapidno zatvorili i odvojili od ostatka sveta. Udeo SAD u svetskom BDP brzo opada. Ovu deceniju obeležiće slogani o smanjenju uvoza i odbacivanju dolara.

Strategija „štamparije novca”, kao i čitav finansijski sistem Zapada, održavala se tačno onoliko dugo koliko su SAD i njihovi sateliti vodili nove kolonijalne ratove. Međutim, nema finansijskih piramida koje su večne. To je nepromenjivi zakon ekonomije. Očigledno je da će u doglednoj budućnosti SAD morati da prihvate ulogu jednog od polova multipolarnog sveta, a Evropa – koja je pristala da bude američki vazal – moraće mnogo da se pomuči kako bi stekla geopolitičku nezavisnost.

 Novi Standard

Prevod: Vojislav Gavrilović/Novi Standard

Nikolaj Patrušev je sekretar Nacionalnog saveta bezbednosti Ruske Federacije. Tekst je objavljen 26. septembra 2023. godine u časopisu Razvedčik.