Након вести која се појавила у медијима да је део запослених Фонда за хуманитарно право поднео тужбу за мобинг ради заштите од злостављања на раду против Наташе Кандић, уследили су њени ирационални импулси у виду бројних твитова. Некад и дуплих, конфузних и понегде неистинитих. Апологетски твитови представљају Бармесидову гозбу. Наизглед раскошну, а у ствари скромну и празну. Њеним твитовима сам био дирнут и очаран. Ти узвишени твитови су ми изазвали осмех, али и сажаљење.
Њене мотиве морамо да демаскирамо и декодирамо. Њени твитерашки разлози за питање мобинга су покушај да се проблем објасни уз помоћ новца, а што читаоца наводи на погрешан закључак. Њен циљ је преобликовати јавност. Она се представља као жртва, а жртве представља као злочинце. Познат манир? Све се прави, па и људска репутација.
Наташу тужба боли, јер је то горка и чемерна чаша у којој ће се налити истина. О њој и организацији. На суду ништа неће бити табуисано. Свако ко је читао Хегела зна да „вечне истине“ нема. Једнога дана ће све изјаве запослених и чињенице које буде суд утврдио бити незаобилазни извори за писање биографије о Наташи и организацији. Без њих ће свако дело бити пуста малограђанска романсирана прича. И не може их закључати у ковчегу својих заборава. Срамота се не може обрисати нити горка истина скрити.
Сваки пажљиви читалац је приметио бројне рупе у њеним твитовима. У претходним изјавама око сумњичења за мобинг је одговарала новинарима са „размислићу“, а онда се преко твитера активирала и тврдила да нема мобинга у организацији и да су пријаве „лажне“. Потом је на ред дошла њена ћутња. Од када је 17. јула 2023. године стигла тужба запослених у организацију, напрасно је заћутала. Нека се свако запита зашто је ћутала месец дана. А ја сам мишљења да се њен мистицизам рађа у пракси страховите злоупотребе власти у организацији. Потпуна контрола свега. Сви знамо ко је главни у организацији, а робовски менталитет вазда у земљи присутан.
Тужба за мобинг нема везе са зарадама нити са мењањем историјске прошлости како је твитовала оснивачица. Истина је да су тужиоци два пута покушавали да своја права реше унутар организације, али безуспешно. Први пут током јануара и фебруара ове године изјашњавањем скоро 2/3 запослених пред Управним одбором (УО), а потом и мајским пријавама упућеним послодавцу ради заштите од злостављања на раду против Наташе Кандић. И није истина да је бивша директорка Ивана Жанић наговорила раднике да се обрате УО, него је истина да сам се ја први обратио УО писмом и указао на бројне проблеме у организацији. Укључујући и мобинг. Пре неколико дана сам се поново обратио новом УО, а уместо одговора добио сам претећи мејл извршног директора Ненада Голчевског. У организацији за људска права је забрањено обратити се другостепеном органу. Замислите!
Како је организација игнорисала, незаконито поступала по мајским пријавама и штитила оснивачицу, тужиоцима је једино још преостало да затраже заштиту на суду. Тужиоци су затражили од суда и да се Наташа Кандић удаљи из организације до окончања судског поступка, јер од њеног повратка у организацију ствари су се додатно погоршале, па организација подсећа на „болесника у невладином сектору“. У претходном периоду Фонд више личи на гладијаторску школу него на невладину организацију. Организација се руинира, а притисак на тужиоце и даље злостављање се појачавају. Неки тужиоци су кажњени пребацивањем на друге пројекте, а осумњичена злостављачица враћена или ће бити враћена на исти. Нико не зна шта Наташа Кандић тренутно ради и да ли је координаторка пројекта. Лично сам одбио анекс Уговора о раду и не пристајем на даље кршење мојих права. Није ми до тога да сачувам плату, како то оснивачица износи у твитер постовима. Чиста замена теза.
Са друге стране, Европска комисија која финансира трогодишњи РЕКОМ пројекат у вредности од око 960.000 евра се још не оглашава. Као првотужилац нисам успео да добијем писани одговор од Европске комисије да ли они као финансијери подржавају мобинг.
Тако смо дошли у парадоксалну ситуацију. Организација која наводно брани људска права иста крши унутар организације. Организација која сваке године подсећа државе и друштва у региону на, уистину, гајење културе некажњивости ништа не чини да удаљи особу коју запослени сумњиче за мобинг. При том, Наташа се позива на подршку Тихомира Лозе, председника УО, који је убеђивао запослене да ће се проблем решити на законит начин, као и члана истог, Флоренс Хартман, која је све време „збуњена“, а која је осуђена пред Хашким трибуналом, а члан је УО организације која инсистира на поштовању пресуда Хашког трибунала? Срамотно.
На крају, тужба представља последњи покушај да запослени заштите своја права, а истовремено је и најкрхкија борба друштва. Тумарајући по тмини заборавили смо да мобинг у једној организацији представља исто оно што и киселина у очима. Наташа Кандић ће на суду бити обавезна да усагласи своје речи и своја дела.
Др Бојан Ђокић, историчар
истраживач и аналитичар у Фонду за хуманитарно право
0 Comments