Autor: Aleksandar Radić

Putin je odavno procenio da će morati da rasturi svojih ruku delo – muzikante. Akcija je bila pripremljena i čekalo se samo da muzikanti odu sa fronta…

Prigožinov orkestar svira poslednji put. U tajnosti nedeljama je pripreman udar ministarstava sile, koji je Kremlj odoborio i podržao, protiv paravojne formacija stvorene za obavljanje tajnih zadataka za – Kremlj.

Desilo se neminovno. U jednoj državi, i to u ratu, ne može da postoji konkurencija legalnoj oružanoj sili i zato je od kako su “muzikanti” stekli ratnu slavu u Donbasu bilo pitanje vremena kada će doći do direktnog sukoba između njih i ruskog ministarstva odbrane.

Mesecima su tenzije narastale. Teatralni izleti Prigožina gladnog medijske pažnje i priznanja usmereni su svom silom na ego ministra odbrane Šojgua i njegovog načelnika Generalštaba, generala Gerasimova. Promenama krivičnog zakonika tokom rata je uvedeno da se kažnjava diskreditacija ruske vojske, ali pravila vrede samo za male ljude, za par reči izgovorenih pred nekim ruskim Ilijom Čvorovićem. Prigožin je svakodnevno slao otrovne poruke direktno u metu, ka vodećim ljudima ruskog vojnog sistema koje je verbalno ponižavao, krivio za vrlo loše vođenje rata, visoke gubitke u živoj sili, besmisleno veliki utrošak sredstava ratne tehnike.

Vrlo snažno je delovao poziv “muzikanata” iz prošle jeseni poslat preko medija vojnim obveznicima da se ne odazivaju mobilizaciji jer postoji alternativa – doći do njih i tako se poštedeti “vojnog idiotizma”. Osim uvrede za vojsku koja je izrečena kao da se radi o notornosti važna je pozadina – zaista se, ako se pristupi Prigožinovim odredima, “brisao” mobilizacijski poziv.

Pored “žive” vojske nastala je jedna paralelna organizacija koja je sebe volela da predstavlja kao novu svežu rusku vojsku u kojoj se radi pametno. Doduše, na terenu “muzikanti” nisu prikazali neki poseban talenat jer su uglavnom svoj pristup u osvajanju ukrajinskih položaja sveli na prekrivanje svakog pedlja terena artiljerijskom vatrom i zatim mesne juriše. Neverovatan utrošak čelika i žive sile tokom godinu dana rata doveli su „muzikante“ do prilike da proglase pobede u borbama za tri mala mesta, prvo Popasnu, zatim Soledar i Bahmut. To su sada mrtvi gradovi koji su postali simbol tvrdoglavosti ruskih ratnih preduzimača novog talasa.

Takvi privatno-državni poduhvati nisu viđeni od Atlantika do Urala još od Valenštajnovih plaćenika u Tridesdetgodišnjem ratu u prvoj polovini 17. veka. Ima puno sličnosti između “muzikanata” i tadašnje sile, finansirane ratnim plenom, koja je popalila nemačke prostore. Valenštajn je prikupio silnu vojsku i ratovao je za račun cara Ferdinanda Drugog, ali kada se naljutio nezadovoljan podrškom, navodno je razmišljao da promeni stranu u ratu. Odluka carska kojoj pogovora nema bila je da je Valenštajn izdajnik i vrlo bzo je likvidiran od carskih oficira. Tako završe oni koji se drznu da izazovu moć države, ako je ona snažna i odlučna.

Putin i njegovi sadruzi odavno su, čini se, procenili da će morati da rasture svojih ruku delo – muzikante. Akcija u kojoj su glavni nosioci zadataka Federalna služba bezbednosti i Rosgvardija (po naški de-be i „žandari“) pripremljena je i čekalo se na to da se muzikanti odu sa fronta. Posle završetka bahmutske klanice povučeni su i razmešteni u logore oko Rostova na Donu, dramatično osakaćeni borbenim gubicima. Formacija je prepolovljena na oko 25 hiljada boraca koji su prilično zamoreni nakon meseci i meseci stalnih borbi.

Ukabinetu ministra odbrane pripremljena je velika akcija za čišćenje konkurencije. Ukazom ministra od 8. juna određene su mere koje su trebale da dovedu u red i poredak rad privatnih vojnih doborvoljačkih organizacija. U roku od nedelju dana trebalo je da se dostave u Moskvu precizni izveštaji o brojnom sastavu, sredstvima ratne tehnike, zalihama municije koje su prema tom dokumentu predate od ruskog Ministarstva odbrane dobrovoljačkim organizacijama i podaci o tehničkim gubicima. To su sve bile pripreme za veliki posao najavljen za 1. jul – potpisivanje ugovora sa ruskim ministarstvom odbrane koje je postalo uslov za nastavak učešća u borbama u Ukrajini i jasno je to – postojanje formacija koje nisu integralni deo ruske vojske.

Zanimljivo je da su dokumenti ministarstva na tu temu dostavljeni komandantima grupacija ruske vojske na terenu – DNJEPAR, ISTOK, JUŽNA, CENTAR, ZAPAD i BAHMUT, posebnoj grupaciji zaduženoj za “pokrivanje državne granice”, komadnantu dobrovoljačkog jurišnog korpusa i – komandantima brigada Vagner, u množini jer je poruka bila da se Prigožin ne vidi kao nadređeni svim delovima te formacije.

Usledili su burni dani psihološko-propagandnog rata koji Prigožin vešto vodi. On se potrudio da zamuti vodu i njegove otvorene oštre kritike vojnog rukovodstva kulminirale su prijavom koju je predao tužilaštvu na temu veleizdaje Šojgua i Gerasimova. Njima je pripisao nameru da se ne ostvari pobeda nad ukrajinskom vojskom i odgovornost za visoke borbene gubitke i izostajanje borbenih rezultata. Prigožin je na duše dve vodeće ličnosti ruskog vojnog sistema stavio visoke gubitke „muzikanata“ i to zato što su odbili da dostave, sledujuće po materijalnoj formaciji, odgovarajuće količine naoružanja i municije. Ministru se po Prigožinu treba suditi i za elemente genocida jer su zbog njegovih postupaka ginuli Rusi. I treći greh je narušavanje teritorijalne celovitosti Ruske Federacije odlukom da se vojska novembra prošle godine povuče iz Hersona, glavnog grada oblasti prisajedinjene Rusiji.

Drama se razvila i 23. juna. Prigožin je otvoreno govorio o ratu i drznuo se u vrlo važan propagadni mit o tome ko je i kako sve počeo. Direktno je prozvao državni vrh zbog prikrivanja stvarnih političkim motiva za rat i zatim lošeg planiranja i vođenja dejstava. Prvi put neko od javnog formata kod Rusa je rekao da nisu Ukrajina i NATO pripremali agresiju na Rusiju, odnosno da invazija 24. februara nije bila preventivni odbrambeni čin.

Ruska srednja klasa ionako nije uverena da su motivi za rat oni o kojima se svaki dan priča na televiziji, ali ćutalo se o tome. Prigožin je progovorio jer on više nema šta da izgubi i očigledno je očekivao pokušaj da bude eliminisan. Uveče 23. juna obavestio je javnost da su ruska avijacija i artiljerija tukle po komandnom mestu muzikanata i čini se da se radi o njegovoj provokaciji koja je trebala da predstavlja dokaz agresivnih namera tandema Šojgu-Gerasimov. Prigožinove informacije o tome da se nešto priprema bile su tačne, jer su u ruskim medijima objavljene pripremljene izjave generala Surovikina, komandanta združenih snaga u Ukrajini, onog koga su muzikanti jedinog izdvajali iz mnoštva ruskih generala kao kvalitetnog komandnata, kao i generala Aleksejeva, prvog zamenika načenika obaveštajne službe, čoveka iz senke koji je učestvovao u stvaranju muzikanata za potrebe misija u inostranstvu po Africi i Bliskom istoku. Zadatak dvojice generala koji su do juče bili blagonakloni prema muzikantama sveo se na poruku da ništa ne preduzimaju, jer time bi išli na ruku protivniku u teškom vremenu za otadžbinu.

Završni udarac zadali su iz FSB kada su obelodanili da se Prigožin tereti po članu 279 krivičnog zakonika za organizaciju oružane pobune.

U vruće leto ledeni stav Moskve. Sa “muzikantima” je što se vlade tiče gotovo, oni su van zakona. Nisu čekali da neko dođe da im stavi lisice i prvo su krenuli od komande Južnog vojnog okruga u Rostovu. To je strategijska intervidovska grupacija u čijoj zoni odgovornosti je Donbas, odnosno mesta gde su se muzikanti do sada borili. Iz te oblasti je 8. gardijska armija koja je “nadležna” za Donbas i za sadejstvo sa Prigožinovim snagama.

Tokom noći pala je prva krv. Oboren je jedan helikopter Mi-8 koji je po Prigožinu dejstvovao po “muzikantima”. Mekan je to cilj koji posadi ne pruža neke šanse da prežive. Davno nekada, kada je počeo rat u Sloveniji bilo je teško ubiti prvog čoveka, pokrenuti lavinu. Neki slovenački političari su to znali i zato su tajno naredili 27. juna 1991. da se sve sile usredsrede na helikoptere. Ako prvi padne poginuće posada i rat je krenuo. Tako se i desilo. Prve žrtve bili su petoro članova posade jedne Gazele i jednog Mi-8. Kasnije je sve išlo brzo. Zato obaranje nekog Mi-8 nije incident već početak unutrašnjeg sukoba u Rusiji.

Umeđuvremenu na frontu rat se vodi rutinski, jer Kremlj mora da održi pritisak i zato su u kritičnoj noći (petak na subotu) poslali krstareće rakete po dubini Ukrajine kao poruku da će prevladati “unutrašnje probleme”. Ministrstvo odbrane u svežim kominikeima direktno krivi Prigožina za stvaranje atmosfere koju sada ukrajinska vojska pokušava da iskoristi – u maniru tog resora stvorili su privid preciznosti navođenjem oznaka ukrajinskih brigada koje su nešto pokušale učiniti na krilima odbrane Bahmuta i naravno – ruska vojska je slomila protivnika.

U stvarnosti ukrajinska vojska pokušava doći do daha, uvesti rezerve i nastaviti sa ofanzivom. Rusi su se branili prvih par nedelja solidno, ali zamor ljudskog materijala može da postane izazov ako Ukrajinci pošalju sveže brigade, jer puno novoformiranih jedinica do sada nisu iskoristili. Slika o ukrajinskim gubicima je tačna, ali njihove jedinice nisu uništene, drže se na liniji. Gubici na ruskoj strani takođe su visoki. Jedan desantnik piše na nekom od T-kanala da je ljutit zbog olakog prihvatanja snimaka uništene ukrajinske (Natovske) tehnike kao pobede, jer samo u jednom puku desantnika na frontu gine svaki dan 6 do 7 boraca. Dramatično su visoki gubici boraca iz zatvora (onih u ruskoj vojsci, a ne kod muzikanata) navodno je od 300 ostalo živih samo šestoro.

Ukrajinci su preduzeli i neke mere na izolaciji bojišta. Pogodili su sa nekoliko krstarećih raketa Storm šedou vrlo važan most u Čongaru koji je veza Krima i južnog fronta. Postavili su Rusi pontonski most odmah pored jednog od dva pogođena, ali ako ukrajinska avijacija uništi i taj most putovaće se puno duže i bliže ukrajinskoj vatri. Preko Čongara front je udaljen nekih 110 km, a alternativnim pravcem dolazi se na samo 50 km.

Ruska vojska sada mora da održi odbranu dok se ministar i generali bave “muzikantima”. Biće to teška bitka jer za obe strane radi se o biti ili ne biti.

Putinisti kod nas su pričali svoje bajke o tome kako Putin ima čvrstu kontrolu nad muzikantima: zna se ko tu pije ko tu vodu nosi, ne može u Rusiji neki njihov Arkan da radi šta hoće. Verovatno će ta struja i dalje da trubi kako će Rusija biti jača nego ikada, ali istina je da se Putin čini slabim, da rusko javno mnjenje nije na poziv državnih propagandnih organa, tj. državne televizije odlučilo da pokaže podršku svom vođi.

Ljudi nisu zadovoljni i postaviće se pasivno. Okolnosti ne idu u prilog Prigožinu, ali treba razmisliti o svežoj ruskoj šali koja tobože izveštava o pokretima muzikanata:

“Bahmutsko čudovište prešlo granicu Rostovske oblasti”.
“Uzurpator Prigožin ušao u Voronjež”.
“Vlasnik privatne vojne firme Vagner zauzeo Kaširu”.
“Jevgenij Viktorovič približava se Birjulevu”.
“U prestolnici se danas očekuje narodni heroj i najpopularniji političar Rusije”.

Okolnosti nisu takve da bi Prigožin mogao da se nada da će šala da se ostvari, ali prilike u ruskoj politici više neće biti iste. Autoritet Putina koji mora da se brani silom sada je zauvek narušen.

Velike Priče