С јесени се мала пљевaљска аутобуска станица чини малом да дочека све оне тек свршене студенте који се поносно враћају својим кућама из великих градова са до тада највећом потврдом свог знања – дипломом. Хрле кућама да обрадују своје најдраже, и дочекају оне који ће доћи јако брзо – знатижељне рођаке и комшије са свим својим питањима о будућности. Обузме ме туга када схватим да ће за само неколико мјесеци баш та аутобуска станица бити мјесто растанка тих младих људи од својих родитеља, својих пријатеља, своје домовине,… Нажалост, сличну клету судбину имају и остали црногорски градови.

Поднебље које је одњеговало толико бистрих умова, полако али непрекидно вене. Од сиромаштва, загађења и хладних ратова, све хладнији људи који грцају у сопственом страху за будућношћу, постали су слијепи за сва природна и духовна богатства која Црна Гора чува. Да ли је отварање очију младима ситих слатких, лажних обећања, који беспоговорно прихватају родитељски савјет за бијег – Сизифов посао? Чак иако јесте, чија је дужност да га обавља? Још увијек немамо одговор. Можда баш зато сваке године, све више набујала ријека блиставих младих људи отиче из земље. Куда? – Онамо гдје се труд и знање цијене пару више, гдје је ваздух чистији а мир извјеснији.

Да ли да и ја отпочнем тај живот одраслих одласком у страно, носећи са собом само наду да ме баш тамо чека оно што ми је цијелог живота ускраћивано, или би било боље да останем у земљи гдје сам рођена, надајући се да ће се опет издићи из пепела прохујалих година? Умије ли тај сурови свијет да воли, и да ли икад искрено заволи оне које није одгајио – дођоше и сањаре жељне знања а гладне новца? Двије ме дуге године дијеле од ове одлуке, али дани се каткад учине прекратким за мисли о тако важном питању, па ме оно подмукло сачека у сновима, када не могу да му утекнем. Све чешће сањам јутро свог последњег одласка из родног града у тај велики свијет препун прилика (како га сви зову), који ме чека широм отворених руку. Мучим се да затворим велики кофер препун ситница које ми неће дозволити да заборавим ко сам и одакле сам. Онда схватим да у њега нисам спаковала онај опојни мирис прве јутарње кафе коју испијам са родитељима, звук безбрижних средњошколских корака и смијеха са градског корзоа, слику последње празничне трпезе за којом се окупила цијела породица. Јасно ми је да је без ових, али и бројних других успомена тај препуни кофер ипак остаје празан. Материјално богатство које могу стећи, не може се ни поредити са духовним које морам оставити за собом.

У смог завијен град као да при последњим издисајима показује само жал што га нисмо вољели коју мрвицу више; што му узимамо сва богатства и љепоте природе, не питајући за цијену. Док сам се залијепљена за замагљено аутобуско стакло борила да упијем све пејзаже ове лијепе државе и све портрете тих храбрих људи који су одлучили да остану у њој, мисли ми одлуташе до дједа. Сјетих се приче коју сам као мала често слушала; приче о трошној сеоској кућици у којој је одрастао под раскошном Љубишњом. Путницима намјерницима, који су крај ње често пролазили, није имала да понуди много – само кору хљеба и обиље дјечје граје.  Ипак, свако би настављао своје путовање срећан, јер срце се не може заситити за богатом трпезом, нити га може угријати само распламсало огњиште, ако није окружено љубављу. Свачије срце увијек чезне за љубављу, а ње је у том малом породичном храму било на претек, јер љубав је једина ствар која дијељењем расте. Док би се дека са сјетом присјећао тих само наизглед безбрижних дана дјетињства, често би му се прикрала болна суза што је тако рано напустио мјесто које је волио највише, и људе који су га вољели исто толико. Године су му подариле мудрост, али и све већу бол за родном грудом. Можда ме је баш због тога одувијек учио да волим, поштујем, и беспоговорно браним своје коријене. Само су они довољно снажни да ми помогну у борби са надолазећом бујицом коју зову савременим животом.

У срцу ми затрепери обећање дато дједу. Сан се убрзо прекину, али одлука којој ме је довео ће без сумње истрајати. Схватила сам да је извор моје снаге у породици. Моја породица су сви људи ове земље! Научимо ли да се волимо и цијенимо онолико колико волимо своје поријекло и да се чувамо онолико колико желимо да сачувамо свој језик и културу, неће нас однијети ниједан олујни вјетар. A ових дана их је све више, и дувају све јаче.

Од данас, сањаћу и борићу се за друштво које ће радије пратити паметније него гласније, и у коме ће бити лакше бити владар својих идеала него роб туђих, друштво које ће се одважити да изађе из позлаћеног кавеза у коме је толико дуго било заточено. Проблеме од којих бјежимо не може ријешити нико осим нас самих. Можда је људски вијек прекратак да се сви снови одсањају и све жеље испуне, али ипак, у вјери и љубави, границе се бришу. Остаје нада да је пред нама неко љепше вријеме, вријеме неустрашивих, непоколебљивих људи пробуђених из дугогодишњег чамотног сна, и спремних да мијењајући себе, промијене и Црну Гору.

У захвалност свим нашим мајкама и очевима, бакама и дједовима, преткињама и прецима, исписујем ове редове у нади да ће баш они бар једном младом и несигурном путнику указати прави пут – онај који не води ван граница државе, већ ван граница храбрости и упорности, али унутар земље која има још много да нам пружи.

****************

Ovaj esej objavljujemo u okviru konkursa na temu “Otkažite kartu, ostajem”. Svaki pristigli esej objavićemo u ovoj rubrici i prenijeti u izdanjima portala PCNEN na društvenim mrežama. Eseje objavljujemo u autentičnoj formi, s tim što su prethodno lektorisani i uklonjene grube gramatičke i pravopisne greške i propusti. Eseje objavljujemo redosljedom kojim su pristizali. Tri najbolja eseja biće novčano nagrađena.