Autor: Nemanja Drobnjak

Trećeg aprila tekuće godine srpske građane u zemlji i rasejanju očekuje novi izlazak na birališta. Kako se datum izbora približava i predizborna kampanja polako zahuktava, javnost je prirodno usmerena ka tumačenju šansi različitih kandidata, stranaka, pokreta i koalicija koje najavljuju učešće na različitim nivoima izbora. Otuda nije zgoreg pažnju usmeriti na sve, ili većinu značajnijih političkih aktera koji/e su najavili/e da će uzeti učešća u nadolazećim izborima. I uz to,  uočiti određene nedostatke koji se tiču više izborne ponude, nego izborne tražnje.

Tražnja je u današnjem kontekstu političkih i izbornih uslova prilično teško razumljiva. Zapravo, pitanje je šta traže oni koji biraju. Ili šta većina njih uopšte traži od političkih aktera? Čini se da građani Srbije, barem onaj deo koji redovno izlazi na izbore, unapred zna kome će dati svoj glas i da za to imaju određene razloge. Ali se isto tako čini da razlog za davanje glasa baš toj opciji nije apsolutno slaganje sa politikom tog pojedinca ili te stranke, niti kompatibilni ideološki svetonazori, koliko glasanje za „najmanje najgore, jer svi su loši, ali neki bi mi mogli u nečemu pomoći“. Setimo se one šaljive rečenice meštanina iz Kotraže kojom je opisao Aleksandra Vučića: „Boljeg nemamo, goreg nećemo naći“. Oni koji na izbore ne izlaze, tek ne znaju šta politički žele. Za njih su svi isti. Ili znaju, ali adekvatne političke ponude za njih nema. Što se i može razumeti.

Na strani političke ponude situacija je vrlo siromašna. Daleko je Srbija od uravnoteženosti  partija i pokreta na ideološkom spektru. Da se razumemo, ne samo Srbija. Ali ukoliko se osvrnemo na predstojeće izbore, vrlo zabrinjava trend koji vidimo na političkoj sceni Srbije, kako u vlasti, tako i u opoziciji.

Posmatramo li vladajuću strukturu, sasvim je izvesno da će predsednički kandidat biti sadašnji predsednik Srbije i najmasovnije stranke u zemlji, Aleksandar Vučić. Kandidat za gradonačelnika Beograda najverovatnije će biti daleko slavniji vaterpolista, no političar, Aleksandar Šapić.  Najveći koalicioni partner SPS, neće imati svog predsedničkog kandidata, već je najavljena podrška kandidatu SNS-a.

Svakome ko barem malo prati političku scenu u Srbiji, jasno je da je Aleksandar Vučić oduvek bio blizak desnici. U mladosti krajnjoj desnici, a od pre skoro 14 godina katkad konzervativnoj, a katkad se ne libeći da se vrati na pozicije krajnje desnice, u zavisnosti od okolnosti i aktuelnih političkih pitanja. Koketiranje na desnom ideološkom spektru i faze centripetalnih i centrifugalnih sila, ali koje vuku samo na desno i ka centru, zapravo su obeležile poslednju deceniju Vučićevog političkog delovanja. Naravno, kako je oko sebe okružen različitim ljudima, spreman je da se vešto sakrije iza svake njihove rečenice. I to mu za sada vrlo dobro ide, uz pokudu onih koji izgovore ono što i on sam verovatno misli kada to proceni, a u svrhu prikupljanja političkih poena. Ipak, svako ko pamti Aleksandra Vučića iz mladosti, vrlo dobro zna da je imao nacionalističke, šovinističke, pa i islamofobne izjave. A ako vuk dlaku menja a ćud nikako, to možemo pretpostaviti i za Vučića.

Aleksandar Šapić je doskora bio na čelu stranke SPAS, što je skraćenica od  Srpski patriotski savez. Sam atribut „patriotski“ u nazivu ukazuje na to da se stranka odlikuje konzervativizmom, tradicionalizmom, slobodno se može reći i desnim populizmom. Ako se uz to dodaju i istaknuti članovi, sada već bivšeg saveza, utopljenog u SNS prošle godine, jasno je da se radi o još jednoj stranci na desnici. Tako je recimo Radovan Tvrdišić do 2015. bio član Starešinstva Srpskog sabora Dveri, sadašnji ministar za demografiju Ratko Dmitrović poznat je još iz devedesetih godina po prilično konzervativnim, nacionalističkim i tradicionalističkim stavovima, ali i po tome da je danas urednik Večernjih novosti i kolumnista nedeljnika Pečat, poznatom po desnom ideološkom usmerenju. Svetozar Andrić je bivši general Vojske Republike Srpske, dok je Marina Raguš od 2008. bila poslanica Narodne skupštine ispred Srpske radikalne stranke i članica tima za odbranu Vojislava Šešelja u Hagu.

Iako se vladajuća koalicija sastoji od širokog broja pokreta i partija, od kojih neke u svojim imenima imaju i pridev „socijalistički“, vrlo je jasno da u njima nema niti „S“ od socijalizma. U najboljem slučaju to je socijalizam na rečima, pokušaj koketiranja sa levim narativima i ponavljanje ispraznih floskula koje imaju za cilj prikupljanje podrške udaranjem na nostalgiju starijih birača za prošlim vremenima. Tu se pre svega misli na SPS, Pokret socijalista i PUPS.

Međutim, ako pogledamo opoziciju i sve njene blokove, saveze i koalicije, dolazimo do pomalo zastrašujućeg uvida. Već odranije, kandidature za predsednika najavljene su od strane pojedinaca koji su javnosti već manje-više prezentovani. Miloš Jovanović, profesor prava i predavač na Pravnom fakultetu u Beogradu biće kandidat koalicije NADA, koja je iznikla iz DSS-a, a najznačajniji koalicioni partner im je POKS. Jasno je da se radi o još jednoj koaliciji konzervativaca i monarhista, dakle još jednoj desnoj koaliciji. Boško Obradović iz Dveri takođe će trčati izbornu trku. O njemu nije potrebno trošiti reči. Svakako je to još jedan radikalni desničar koji je svojim desničarskim stavovima dosledan još od 1998 i osnivanja Dveri.

Srđan Škoro, novinar i za sad jedini ideološki nepoznat javnosti, takođe je najavio predsedničku kandidaturu i to pomalo nespecifično, u Jutarnjem programu televizije N1. Očigledno će igrati na kartu žrtve sadašnjeg režima koji krivi za sklanjanje iz redakcije Večernjih novosti (sklonio ga gorepomenuti Ratko Dmitrović lično), ali i na verovatnim neslaganjima sa širom opozicionom koalicijom oko nekih političkih pitanja. Ipak, indikativno je to da je predsedničku kampanju započeo na Kosovu i Metohiji, što potencijalno može imati za cilj privlačenje birača na desnici. Osim njih, potencijalnu kandidaturu najavljuje dr. Branimir Nestorović, poznat po svojim antivakserskim stavovima, Boris Tadić koji se još uvek premišlja, Milica Stamenkovski, liderka Zavetnika, takođe krajnje desnog pokreta i Miša Vacić, lider Srpske desnice.

Isto tako, treba očekivati i da najavljena koalicija Suverenista i Zdrave Srbije odredi svoje kandidate. Ne treba uopšte imati dilemu kom bloku partija i pokreta pripadaju. Saša Radulović je već nekoliko godina okrenut desnim politikama, tokom krize je pokazivao jake antivakserske stavove, uz prisustvo teorija zavere, dok je zajedno sa liderom Zdrave Srbije, Milanom Stamatovićem, pokrenuo kampanju protiv izmene Ustava pod nazivom, „Soroševa promena Ustava“.

Šira opoziciona koalicija, koju predvode SSP, NP, DS, PSG i Pokret za preokret, takođe je izabrala svoje predstavnike. Iako se, osim Narodne partije Vuka Jeremića strogo ne može govoriti o desnim i konzervativnim partijama, već partijama koje su bliže građanskom centru, zanimljiv je izbor kandidata za gradonačelnika Beograda i predsedničkog kandidata. Kandidat za gradonačelnika Beograda biće profesor Filološkog fakulteta, Vladeta Janković, dok će predsednički kandidat biti penzionisani general Zdravko Ponoš.

Vladeta Janković, jedan od osnivača DS, ali i DSS, nesumnjivo ima kapacitete da politički upravlja Beogradom s obzirom na političko i diplomatsko iskustvo. Kao teoretičaru antičke komedije i teorije humora, sigurno mu fali stručnosti za upravljanje komunalnim politikama. Međutim, to i nije toliko veliki problem ukoliko se okruži stručnjacima za razne gradske politike. Veći problem je u tome, što i u takvoj koaliciji koja je šira i ideološki jedva nešto raznorodnija, za kandidata biva izabran čovek nesumnjivo konzervativnih, tradicionalističkih svetonazora, što je pokazala i njegova politička karijera, a pritom je i sam za sebe govorio da je konzervativni nacionalista.

S druge strane, bivši general Zdravko Ponoš, kao izdanak Narodne stranke koja je kao i njen lider, takođe konzervativna stranka, za sada ne iskazuje svoje ideološke stavove. Ipak, bez bilo kakve namere za etiketiranjem, uz pripadanje takvoj stranci, ukoliko je neko radio u sistemu vojske, ukoliko je bio general i uz to potiče iz okoline Knina, odnosno krajiški je Srbin, moglo bi se pretpostaviti, uz veliku orgadu, da je i on blizak nekim tradicionalističkim, konzervativnim, pa i nacionalističkim ideološkim svetonazorima.

Drugi nešto veći opozicioni blok jeste okupljen u koaliciju pod nazivom Moramo. Koalicija je formirana od tri stožerna pokreta: Ne davimo Beograd, Ekološki ustanak na čelu sa Aleksandrom Jovanovićem Ćutom i Zelenovićev pokret, Akcija. Uz njih tu ima i nekoliko manjih pokreta, poput pokreta Solidarnost, te se još kolokvijalno nazivaju i zeleno-leva koalicija.

Ipak čini se da od te dve boje zelena daleko dominira nad crvenom. Ekološke teme jesu vrlo aktuelne poslednjih godina, naročito u globalnom kontekstu pandemije korona virusa, ali i dolaska Zelenih na vlast u Nemačkoj i lokalnom kontekstu otpora eksploataciji  litijuma od strane kompanije Rio Tinto. Međutim, teško da se od ekologije i ekoloških tema može oblikovati specifičan ideološki narativ, u širem smislu. Borba za ekologiju jeste praktična borba u želji za očuvanjem životne sredine. Ali to nije dovoljno jak narativ da se na tome gradi zasebna ideologija. Uostalom, zar nam to ne govori i sama činjenica ideoloških raznorodnosti svih onih koji su učestvovali u Ekološkom ustanku i blokadi saobraćajnica po čitavoj Srbiji? Zar tu nije bilo svih boja, a ne samo zelene i crvene? Bilo je i crne i njenih raznih nijansi. Dakle ekologija i zelene politike nemaju tu snagu da se samostalno formiraju i nametnu kao ideologija, već se neretko oslanjaju kako na levicu, tako i na desnicu. Zato u najboljem slučaju ovakve pokrete možemo posmatrati kao pokrete koji traže alternativu, odnosno pokušavaju biti niti levo, niti desno što je u neku ruku dobro zarad političke taktike omasovljenja i okupljanja većeg broja ideološki raznorodnih pristalica, koje se ne slažu ni sa politikom vlasti, ali ni sa politikom bivših političara koji su nekada činili vlast, a koji sada čine deo šire opozicione koalicije.

Summa summarum, naredni izbori u Srbiji će barem za sada, kao i prethodni ostati bez jače levičarske ideje, bez jakih levičarskih stranaka, predsedničkih kandidata koji izražavaju jasne  levičarske ideje, ili takvih kandidata za gradonačelnika. Nećemo čuti ozbiljnije kritike kapitalizma i krupnog kapitala, nećemo čuti  jake antinacionalističke narative u potrebnoj meri, neće biti preterano internacionalističkih poruka, neće se čuti ništa o klasnim razlikama između nekolicine bogatih i ogromnog broja siromašnih uz naglašavanje nejednakih životnih uslova koje proizvodi kapitalizam kao sistem, nećemo čuti ni preterano o javnim politikama uvođenja besplatnog školstva i zdravstva, o radnim politikama koje garantuju radnička prava, o subvencijama za poljoprivrednu proizvodnju, o borbi za veća prava žena, o borbi za nacionalne, seksualne i sve druge manjine, itd. Sve će to biti marginalne teme, u ogromnoj većini slučajeva. A i ako se budu pominjale od strane pojedinih aktera, ne treba slepo verovati u njihovu iskrenu želju da bi to, ako osvoje vlast na bilo koji način popravljali. Jer, nekako nas je vreme naučilo da se malo šta od predizbornih obećanja u praksi i ostvari.

P.S. Dok sam radio na tekstu u pozadini se čula muzika. U pitanju je jedan od najboljih albuma ikada otpevanih na domaćem jeziku: Treći svijet od zagrebačkog Haustora. I baš kad je išla pesma „Neobičan dan“ u refrenu sam zapevušio „O,o,o tko će shvatiti to, ljevica, desnica, centralno“. I onda ponovio u duhu napisanog, „desnica, desnica, centralno“. Eto naslova. Album je dalje išao, pa se došlo i do pesme „Radnička klasa odlazi u raj“. Ne, ovaj tekst nije imao za cilj da bilo koga odvrati od izlaska na izbore. On je samo tu da upozori. Jer kad budete izašli na izbore 3. aprila i kad budete pogledali te famozne listiće različitih boja, skriveni iza drvenih kutija sa hemijskom olovkom u ruci, a kojim slučajem ste levičar ili su vam leve ideje bliske, teško ćete se na tim listićima pronaći.

Ili da parafraziram Rundeka: Sebe ne buju našli tam’.

Pa-pa proleteri!

Novi plamen