Kad građani bez maske demonstriraju protiv corona-mjera: da li je to građanska neposlušnost ili ne?

by PCNEN | maj 25, 2021 | Drugi pišu | 0 comments

Autorka: Christine Abbt*

Oni koji se izlažu visokom riziku čije su posledice moguće ozbiljne teške povredame – iz nehata ili namerno – često gube pravo na obeštećenje od strane osiguranja. Jer osiguravajuća društva zahtevaju i realnu procenu rizika od strane oštećenih i činjenje koje minimira moguće štete.

Osobe koje uprkos tome ignorišu oprez i zakone, i na taj način rizikuju zdravlje i život, obično su takođe spremne da same plate te posledice, ako drže da je to neophodno. Sa društvene tačke gledišta, presudni je faktor ko snosi rizik i nastale troškove za posledice. Građansku neposlušnost -u istoriji ideja- karakteriše to što ne delegira opasnosti na druge, već preuzima na sebe i riziko i konsekvence.

Obaveza neposlušnosti

„Koji ti rizik misli obuzima ?“ Pita Ismena svoju sestru Antigonu u istoimenoj drami Sofokla kada čuje da ona ne želi da ostavi palog brata nesahranjenog. Antigonina odluka je rizik, jer je Kreon, kralj Tebe, strogo zabranio sahranu. Ismene pokušava da spreči svoju sestru da realizuje tu nameru – uzalud. Između sestara nastaje razdor. Jer Antigona političkoj moći jačeg suprotstavlja opšte pravo svih da na odgovarajući način sahrane rodbinu. Za ovo uverenje, ona se usuđuje ne samo da prekrši zakon, već i da se otvoreno politički suprotstavi kralju. Antigona kraljevoj “zapovesti smrtnika” suprotstavlja „nepisanu, nepromenivu Božju zapovest“: i zbog toga biva ubijena.

Dugo pre nego što je Henry David Thoreau u 19. veku skovao termin „građanska neposlušnost“, u antičkoj grčkoj tragediji je definisan temljni konflikt vezan ta taj termin: pojedinac insistira na zakonu koji se smatra univerzalnim i odstupa od konkretno u tom momentu važećeg prava. U kontekstu demokratija, većina a ne vladar primorava pojedinca ili manjinu da čini ono što pojedinac ili manjina fundamentalno odbija da zastupa i radi.

Iz perspektive teorije demokratije, ova prisila se u početku čini ne samo legalnom, već i potpuno legitimnom, sve dok god i u ukoliko su izborni mehanizmi i glasanje otvoreni za sve. S druge strane, Thoreau u svojim spisima govori o obavezi neposlušnosti prema državi, „ako je njen zakon tako koncipiran da vas primorava da drugima nanesete nepravdu”. Thoreau se usprotivio ropstvu kao i ratu američke vlade protiv Meksika pa je odbio je da plati porez koji je produžavao ovu nepravdu prema drugima.

Ako zakon primorava jedne da zlo čine drugi, tada nastupa -kaže Thoreau- obaveza nepoštovanja tog zakona i neposlušnosti državi koja ga sprovodi. Baš kao što Antigona polazi od nepromenive zapovesti Božije, tako i Thoreau polazi od zaposvesti sopstvene savesti, koju uzdiže u univerzalnog sudiju. Građansku neposlušnost osnivač koncepta definiše takođe još jednom centralnom i opšte primenljivom karakteristikom: postojanje prostora za delovanje savesti za jednog mora biti konsekventno i bespogovorno prvo zastupano u odnosu prema svima ostalima a drugo: postojanje tog prostora mora biti dopušteno i svima ostalima.

U fokusu: jednakost svih

To su jasni zahtevi, koji građansku neposlušnost razlikuju od drugih formi kršenja zakona i oni u Thoreauovim očima omogućavaju legitimacionu indentifikaciju. Thoreau piše: „U svakom slučaju moram da se potrudim da se ne odam nepravdi koju osuđujem.” Pri čemu važe principi sadržajne uzajamnosti (ako se Antigoni dozvoljava da sahrani svog brata prema običajima, onda to treba dozvoliti i svima ostalima) i apstraktne uopštenosti (ako za sebe zahtevam legitimnu mogućnost odbijanja, onda je dopuštam i drugima u svemu što oni smatraju za legitimno).

Mahatma Gandhi, koji je svoje političko delovanje bio snažno utemeljio na Thoreauovim razmišljanjima, se u svojoj kampanji za slobodu Indije permanentno pozivao na ove kriterijume nenasilnog otpora, definisanog prigovorom savesti. Oni su od suštinske važnosti za razlikovanje građanske neposlušnosti od drugih oblika borbe i otpora. Neposlušnost, koja sebe želi da vidi kao građansku, i svog protivnika priznaje kao ravnopravnog.

Onu nepravdu, koju neko ne prihvata, taj ne počinjava drugima, pa makar oni bili i vlastodršci. Jer ko počini građansku neposlušnost, ne zalaže se samo za svoju stvar, već istovremeno i za ideju jednakosti koja nadilizi lični interes ili poziciju savesti. S tim je, naravno, povezana i spremnost onih koji u građanskom smislu nisu poslušni da za početak preuzmu rizik i njegove posledice umesto da ih nameću drugima ili njima opterećuju druge.

Kako se različito otpor može koncipirati i pružati -ponekad čak kod sličnih interesa- pokazuje negativna recepcija Gandhijeve građanske neposlušnosti, na primer kod Frantza Fanona. U svojim spisima o kolonijalnom ugnjetavanju pedesetih godina, Fanon je kritikovao nenasilne oblike otpora kao preslabe i beznadežne te pozivao na nasilnu borbu protiv tlačitelja. Nasilje je kod njega stilizovano u sredstvo tranzicije u smislu da je bilo privremeno neophodno: kako bi se naknadno postigao slobodan i nenasilan svet.

Razlika između konfrontacije s jedne strane i provokacije s druge za Gandhija je bila od fundamentalnog značaja. On je istakao da su policajci, političari, eksperti i državni službenici uvek prvo ljudi, definitivno protivnici, ali ne i neprijatelji. Što Fanon negira. On u izvesnom smislu podseća na figuru Ismene, koja sw -u poređenju sa Antigonom- poziva na tzv. pravo jačeg i podređuje mu se. I Fanon argumentuje na temelju apsolutnog kontrasta između „mi“ i „oni“: i tako nastavlja politiku nejednakosti. Ono što je Antigona tražila u antičkom teatru -ili Thoreau u XIX veku ili Gandhi u XX- je pravo na otpor u korist veće slobode i jednakosti za sve.

Neposlušnost u sadašnjosti

A danas, 2021? Mogu se identifikovati mnogi protesti i oblici otpora. Pozivanje na koncept građanske neposlušnosti često se koristi kao opravdanje. Koristeći pomenute kriterijume mogu se napraviti razlike među njima. Dva primera.

Slučaj Belarus 2020/21: Demonstracije protiv izborne prevare Lukašenkovog aparata moći pokazuju sve karakteristike legitimne građanske neposlušnosti. Uprkos zabranama demonstracija, ljudi izlaze na ulice tražeći poštene izbore i demokratsku slobodu za sve. Pritom stoje nenaoružani i vidno nezaštićeni nasuprot bezbednosnim snagama opremljenim svim zamislivim priborom za upotrebu sile. Hiljade i stotine hiljada ljudi mesecima stoje ruku pod ruku, pevajući, plešući i izražavajući volju koju nasilje vlasti ne može slomiti, ne prihvatajući obmanu vlasti. Pritom, ovi ljudi lično preuzimaju nezamislivo visok rizik. Hapšenje, zastrašivanje, mučenje i uništavanje alati su autoritarnog aparata moći. Nenasilno sučeljavanje i istrajnost su sredstva hrabrih ljudi koji Lukašenku poručuju da može jednostavno da ode, da mu se neće svetiti te da neće biti zarobljen ili ubijen. Ko se zalaže za demokratske principe uzajamnosti i sveopštosti te za slobodu i jednakost svih, može u slučaju Belarusa stati na stranu samo onih ljudi koji svojom krhkošću podsećaju na sve sebi slične.

Slučaj Liestal 2021: Demonstracije protiv mera za obuzdavanje pandemije nisu građanska neposlušnost. Prvo, jer su najčešće odobrene od nadležnih državnih organa, tj. od onih koji imaju moć. Drugo: tamo gde se krši zakon, naime pri odbijanju prihvatanja mera zaštite, nipodaštava se ravnopravnost svih u odnosu na realizaciju njihovih sopstvenih prava a time se ruši i centralni princip forme zvane građanska neposlušnost. Na koji način? Može postojati – ovo je poenta građanske neposlušnosti – opravdanih razlozloga da se izađe na ulice zbog zabrinutosti za fundamentalna prava, osobito ako je takav skup zvanično zabranjen. Međutim, oni koji se orijentišu ka osnovnim vrednostima slobode i jednakosti za sve (ili se barem na njih pozivaju) u današnje vreme bi trebalo da nose zaštitu od infekcije i drže se potrebne distance. Jer, tek time što ih i javno šitite, demonstranti prepoznaju svoje protivnike kao sebi jednake. Moglo bi biti da je zamorno nositi zaštitnu masku, ali sa duge strane kao gradjanski neposlušan demonstrant ne smem ni u premisi da preuzmem odgovornost za to što drugi, zbog mene, može možda da umre zbog covid-19 ili da godinama pati zbog posledica “long covid”.

Ko svoje činjenje opravdava pozivanjem na obavezu građanske neposlušnosti treba da preuzme s tim povezan rizik – umesto da iz nehata ili namerno izlaže druge smrtnoj opasnosti.