Piše: Zlatko Paković

… „Danijel Dragojević odbio Nazora“, četiri varijacije, izvedene iz jedne vesti, isticale su se ove sedmice među naslovima u kulturnim rubrikama medija u Republici Hrvatskoj. A vest, to je zaista vest, glasi ovako:

„Najvišu državnu nagradu na području kulture i umjetnosti, Nagradu Vladimir Nazor za životno djelo iz područja književnosti u 2018. dobio je Danijel Dragojević, ali mu nagrada neće biti uručena jer je pjesnik, koji i inače zazire od nagrada i priznanja, očekivano nije prihvatio. O odbijanju nagrade obavijestilo je Ministarstvo kulture.“

Nije Dragojević, dakle, odbio Nazora, ni državnu nagradu, ni nagradu za životno delo, Dragojević – koji, otkad peva, dosledno odbija nagrade, priznanja, intervjue, javne istupe i ponovljena izdanja svojih zbirki pesama – odbio je samo nagrađivanje, stvarajući pesmu javnim gestom, i predočivši nam inače zaboravljenu misao pevanja: jedina nagrada za pesnika jeste njegova pesma, i od te nagrade nema druge nagrade.

Niko od savremenika tako kao Dragojević, decenijama dosledno, nije na našem jeziku otkrivao drukčije vidove onoga što se inače smatra poznatim. Samo u poslednjoj svojoj knjizi pesama „Kasno ljeto“, objavljenoj prošle godine, ostvario je genijalne pesme o bogu i stvaralaštvu čoveka.

Onaj ko piše genijalne pesme o bogu i stvaralaštvu, pred kojima se čovečanstvo čudi kako ih već pre hiljadu godina nije znalo napamet, ne uzima ordenje, plakete, novac i priznanja, ne uzima ništa, i ne učestvuje u cirkusu nagrađivanja, koji su izmislili ne pesnici, nego političari u kulturi, kako bi nadomestili nedostatke književnicima i njihovim delima. Danijelu Dragojeviću (Vela Luka, 1934), naprosto ništa ne nedostaje.

O stvaralaštvu čoveka, koje je zapravo najčistija igra, o tom čudu pokazivanja stvari iz tačke u kojoj se ona skriva, njenog nastajanja iz trenutka njenog nestajanja, jer „zadatak poezije nije da odrazi stvarnost, već da je pobedi i rastvori; između sna i događaja stoji čovek, njega treba pobediti“, kako kaže Dragojevićev davno umrli ispisnik Branko Miljković (Niš, 1934 – Zagreb, 1961), Dragojevićeva pesma, pesma nad pesmama XXI veka, „Katulbo“:

„Ima mnogo riječi koje ako ih čitamo obrnuto/ zvuče ljepše (muzikalnije), a i sličnije su predmetu/ koji bi trebale predstavljati. Tako, tim činom, na-/ staje nešto slično i nešto posve različito, i ogledalno/ i dalekozorno. Jedna takva riječ je, bez sumnje, i/ oblutak, od natrag viđena: katulbo. Da provjerite,/ ponovite je naglas nekoliko puta: katulbo, katulbo,/ katulbo. Kako se čuje, divna igra. Za razliku od/ pravog oblutka, ovaj novi se kotrlja, poskakuje,/ zvuči neveselo, kao neki nepoznati stranac iz toplijih/ krajeva. Katulbo.“

O Bogu – dakle, doista o Bogu – o onom po čemu on može biti, evo dela pesme „Prozor“: „Bog je prozor, lijepo opće mjesto,/ zatvarano/ i otvarano.“

Na Danijela Dragojevića mislim, na njegovu ljudsku i pesničku doslednost, na njegovo pesništvo koje je, verovali ili ne, iznova „omnis humanitatis pater“, i na to kako od javnog gesta on stvara pesmu, i od pesme javni gest, kao da je na trgu, na agori koju upravo stvara u pesmi kao najdublju intimu, na to njegovo kristalno jasno uviđanje usmrćivanja Boga živih i na mogućnost rađanja Boga umrlih, otkrivanja Boga zatrtih, stvaranja Boga uništenih, danas, dok pred novopazarsku publiku izvodim novopazarsku omladinu da javni gest pretvori u pesmu i na svet donose boga ubijenih svojih nekadašnjih sugrađana:

Grupa učenika pušta iz grla gromoglasni vapaj.

– Ovo su vapaji sandžačkih Jevreja koji su iz Novog Pazara listom nestali u martu 1942. godine, kao da ih ovde nikad nije bilo.

– Dvesta trideset muškaraca, žena i dece.

– Kao da ih nikad nije bilo.

– Kao da nikad nisu bili naši sugrađani.

– I sinagoga im je spaljena, a njeno zgarište počišćeno.

– Kao da te bogomolje nikad nije bilo.

– I kao da se jevrejska molitva nikad nije prolamala novopazarskim nebom.

– I novopazarskim srcima.

– I nema više ni njihovog groblja.

– Jevrejsko groblje u Novom Pazaru je zatravljeno.

– Okorovljeno.

– Sve dok ga mi, novopazarski učenici, pre dve godine nismo očistili.

– Ali na njemu se grade kuće.

– Kao da Jevreji u Novom Pazaru nikad nisu umirali,

– Kao da Jevreji u Novom Pazaru nikad nisu postojali.

Grupa učenika aplaudira. Dugo, da se srce stegne.

– Kad su sandžačke Jevreje odvodili iz Novog Pazara u nasilnu smrt, okupljeni građani Novog Pazara, muslimani i hrišćani, aplaudirali su tom sprovodu, pozdravljajući odlazak svojih sugrađana Jevreja u nasilnu smrt…

– Kao što se pozdravlja novi život!

– Kao što se pozdravlja nečiji uspeh!

– Mi, novopazarske omladinke i novopazarski omladinci, muslimani i hrišćani, sada ćemo, u znak sećanja na naše ubijene sugrađane jevrejske nacionalnosti i jevrejske veroispovesti, izgovoriti jevrejsku molitvu:

– Šema Izrael/ Adonaj elohemu/ Adonaj ehad!

– Čuj Izraele/ Gospod je naš Bog/ Gospod je jedan!

Danas