Piše: Stefan Aleksić

Najčistiji primeri temeljnih političkih strategija nalaze se na marginama političkog delovanja, pa kako su vicevi u mnogome parodija politike – ne treba da čudi njihova međusobna sličnost. Primerice, subjekti politike/komedije izgrađuju se na posve sličan način. Obucite ga u nošnju i odenite određenim (manje ili više poželjnim) osobinama i voila: Era, pragmatični pametnjaković u opancima i sa šajkačom. Politički se likovi takođe konstruišu metodom “obucite Cicu” te nastupaju zaodenuti u svoje nošnje, svetonazore i vrednosne sisteme – latimo se ponovo lokalnog primera: figura “pristojnog srpskog konzervativca” operiše određenim vrednosnim sistemom (porodica, tradicija, deda solunac…), obučen je na tipično dosadan način, a centralni se ideološki akcesoar neovisno od konteksta ne dovodi u pitanje – on pod miškom nosi “Politiku”.

Konzistentnost postsocijalističke političke mape – baznadežno podeljene između dva suprotstavljena (mada međusobno konstitutivna) imaginarija: nacionalizam protiv liberalizma sa svojim izvedenim oblicima 1 – s vremena na vreme i u veoma specifičnim okolnostima može se destabilizovati. Medijski skandal star par nedelja imao je potencijal da uradi baš to: u diskurzivnom procepu izmedju tri centralna mehanizma održanja sadašnje vlasti u Srbiji – nepoznatog počinitelja, anonimnog bota i lažnog komentara na internetu – uglavio se i par lažnih “stručnjaka za porodicu” ali i jedan lažni Vox Populi kao potencijalno najtemeljnija pretpostavka gorepomenutog nacionalizma.

Podsetimo: u Politici su se pre par nedelja pojavila dva teksta za čije se autore kasnije ispostavilo da su lažni. Doduše, ikonografski se potencijal dao nazreti još i ranije: kad je, povodom serije nešto progresivnijih policy predloga, Politiku i bez doprinosa lažnih autora zaposela jurišna formacija konzervativnog komentrijata. Stoga se cela diskusija mogla jednostavno protumačiti kao još jedan u seriji minornijih sukoba u četvrtvekovnom ratu na osnovnoj liniji političke podele postsocijalističke Srbije – Prva protiv Druge Srbije. “Minorni” jer se – i pored potezanja teške artiljerije 2 incident završio tek kao prolazno čačkanje bez dubljeg ulaženja u temeljni problem medijske sfere pa je, sasvim zgodno, izbegnuta i destabilizacija gorepomenute političke triangulacije.

Ali ipak je ostalo neizgovoreno da je uredništvo Politike najverovatnije – žmureći na jedno oko ili ne, nije mnogo bitno – “naselo” na prevaru iz jednog znatno banalnijeg razoga: sporni tekstovi reflektovali su konzervativni etos za koji je uredništvo držalo da ga deli gro čitalaštva (u tome se, izgleda, slažu i Politikino uredništvo i njihovi kritičari – do izražaja ovde dolazi gorepomenuta međusobna konstitutivnost). Stoga se, makar na jednom nivou, incident da okarakterisati kao jedno poprilično banalno podilaženje javnosti i jedna, u liberalnom ekonomskom okruženju – legitimna, marketinška stretegija. Jer, pored toga što se nacionalni “Vox Populi” najtemeljnije da razumeti kao ono verovanje u koje ljudi veruju samo zbog toga što pretpostavljaju da svi ostali veruju – on je, kao i sam nacionalizam, i odlična strategija titranja publike. U konkretnom su se primeru, izgleda, sinhronizovale dve prirode i “nacije” i „tradicije“ – indoktrinaciona i marketinška – stvorivši jedinstvenu leguru: nacija/tradicija koja i indoktrinira i pravi profit.

I bilo je vrlo verovatno da će izvan računice ostati ideologija antisocijalizma u centru konzervativnih argumentacija, “tradicija” i “narod” kao sofisticirane strategije pacifikacije stanovništva, proces kroz koji se “Mišljenje Naroda” konstruiše 3 te na kraju (prvom mestu?) mediji i politički interesi njihovih vlasnika. Pa ne treba da čudi da je ostalo neizrečeno i da centralna komponenta nacionalističkog diskursa – “Vox populi” – nastaje kroz proces koji je posve sličan procesu pomoću kojeg se konstruiše i sama “nacija”: kao projekcija političkih težnji elita putem modernih sredstava indoktrinacije – medijskih i školskih kurikuluma (nije sve to promaklo Benediktu Andersonu koji i utemeljuje ideju da je nacija ništa drugo do zamišljena zajednica proizvedena putem ova dva mehanizma). “Glas Naroda” (a zajedno sa njim i „tradicionalna porodica“ i „nacionalne vrednosti“ i ostale desničarske drangulije), kao integralni deo “nacionalizma”, uvek je već himera; šarena laža; pokretna slika; bengalska vatra; projekcija na zidu – toliko lažna da je za njenu proizvodnju potreban, pored stvarnog interesa vladajućih elita, jedan lažni komentator. Stoga analiza himera “tradicije” i “nacije” proizvedenih u mreži visokotehnologizovanih aparata za proizvodnju ideologije mora ići onkraj pitanja “lažnosti” 4 autora i/ili teza iznetih u tekstovima (iako je ono iznimno bitno): privatizovani mediji najbolji su mehanizmi širenja nacionalne ideologije a „slobodno tržište“ najbolji poticatelj konzervativnih i onih još gorih društvenih procesa. 5 Jer ako u novokonzervativnoj revoluciji centralnu poziciju drži rekonstrukcija/reprodukcija kapitalističkih ekonomskih odnosa, krilnu zauzima retradicionalizacija. Retradicionalizacija u raznim oblicima a unutar nje proizvodnja („tradicionalne“) – a zapravo patrijarhalne – „porodice” kao jedne prave mikropolitike kreiranja iznutra hijerarhizovanih ćelija koje u sebi i reprodukuju odnose dominacije i nose kapitalističke proizvodne odnose te, na samom kraju: hijerarhiju izvedenu iz njih.

Ispada, na kraju, da je arbitrarna mapa postsocijalističke politike – koja kao osnovnu liniju podele identifikuje nacionalizam protiv liberalizma – tek bezmasna, lite zamena za klasnu politiku; tek se uz pomoć pojmovnog aparata koji zaziva nečije konkretne interese rešavaju naizgled nerazmrsive kontradikcije dva suprotstavljena tabora – moć proizvodnje nacionalističkog i konzervativnog diskursa u istim je onim rukama je u kojima je i (medijski) kapital.

Proletter

1. Narod protiv stručnjaka; zatucani protiv obrazovanih; populizam/pragmatizam; narodnjaci/rokeri…

2. U vidu Politikinih utvara devedesetih: optužbi za strano plaćeništvo i izdaju različitih valenci, pa čak i bioloških oružja u obliku Gorana Kozića.

3. Kao da je javnost odašiljač a ne pasivni konzument

4. Dobri manipulatori znaju da je efikasnije udesiti da se pojedincima više “isplati” da svesno veruju u laž no da se u ovo ili ono ubeđuju.

5. Ni ne treba da čudi da je u konkretnom slučaju neizgovorena ostala jedna logička greška: Politika se izdaje i percepira kao Vox Populi, ergo, sve što kaže Politika je “Vox Populi”: ko ne vidi da je to procep kroz koji privatni kapital manipuliše javnim mnjenjem – nema mu pomoći.