Аutori: Gerhard Engelmajer i Mihael Laj

Religiozni mir je istorijsko dostignuće Evrope, jedno iza kojeg stoji ogroman broj žrtava. Samo je Tridesetogodišnji rat (1618 – 1648) u nekim regionima kontinenta smanjio broj stanovništva za čak dve trećine. Državno-teoretske i političko-religiozne uslove za prevazilaženje religioznih ratova definisao je filosof Tomas Hobs (1588-1679) u svom 1651. godine objavljenom delu “Levijatan”. Tu je u genijalnom istorijskom preokretu država proglašena za vrhovnog suverena na zemlji, a crkve i religiozne zajednice pozvane da se potčine novom suverenu – Levijatanu.

Time je stvorena sledeća formula koja je Evropu izvukla iz mraka religioznih ratova: Kako bi uživali mir, individulanu slobodu i dobili garanciju poštovanja svoje privatne imovine, ljudi ulaze u jednostrani ugovor s Levijatanom – kao nekad Mojsije na bregu Sinaju – i prenose na njega suverenitet.

Moderna pravna država je u velikoj meri religiozno neutralna, ona garantuje religioznu slobodu i zaštitnički stoji iznad nje. Kao preduslov, taj model modernog Levijatana zahteva od religioznih zajednica da prihvate primat državnog suvereniteta i odustanu od toga da razvijaju svoju političku teologiju.

U modernim pravnim državama sve religiozne zajednice bez ostatka moraju da prihvate institucije države, demokratije i religioznog pluralizma kako bi i same u uzvratnom aktu bile prihvaćene i priznate od države. Priznavanje sekularnog državnog suvereniteta od strane religioznih zajednica neophodan je uslov za uživanje religioznih sloboda i neutralnost države u pitanjima religije.

Da li se Evropa i islam isključuju?

Uopšteno rečeno: Moderne pravne države i političke religije se međusobno isključuju. Jedna politička religija može sebe definisati transcendentno ili sekularno, odnosno može da se razvija oko transcendentnih ili političkih referenci. Kako ortodoksni islam i sunitske i šiitske denominacije stavlja Božje zakone Kurana i Sune iznad građansko-sekularnih ustava, te zajednice priznaju instituciju pravne države samo privremeno i samo prividno. Zaključak: Moderna pravna država i ortodoksni islam se međusobno isključuju. Njima je fizički nemoguće da postoje zajedno na istom mestu.

Integracija islamskih zajednica u liberalno-demokratska društva i, kao produkt tog čina, državno priznavanje Islama kao pravno zaštićene religiozne zajednice zahteva temeljnu reformu samog Islama. Neobavezujuće i samo prividno prihvatanje institucija pravne države od strane islamskih zajednica nije i ne može biti dovoljno. Evropski Islam mora preduzeti radikalnu reformu Šerijata, konkretno, mora odustati od Šerijata. Zadatak nije lak, jer time se od evropskog Islama zahteva ništa manje nego radikalna reforma samog sebe, ali samo taj postupak bi ga učinio kompatibilnim sa institucijom moderne pravne države.

Po jednoj studiji Kriminološkog istraživačkog instituta Niderzaksen, polovina muslimana u Nemačkoj vrednuje Islam iznad demokratije, pa time Šerijat za njih poseduje veću vrednost nego demokratska pravna država. U konfliktnim slučajevima između demokratije i Islama polovina nemačkih muslimana daje prednost Islamu i Šerijatu.

Nejasne i difuzne izjave koje dolaze od predstavnika islamskih udruženja su vrlo upitne. Islamski pokret “Nacionalna vizija” na primer, govori o koegzistenciji muslimana i nemuslimana. Da se razumemo – “koegzistencija” je ideološki ekstremno opterećen termin. On je politički ušao u upotrebu u vremenu Hladnog rata, kada su mu komunisti podarili tretman privremenog primirja u borbi za globalnu prevlast. U tu ideološku interpretaciju “koegzistencije” spada i “Nacionalna vizija”.

“Nacionalna vizija” je bio i naslov knjige bivšeg turskog premijera i osnivača islamističke Partije blagostanja, Nekmetina Erbakana. U njoj se nalazi njegova koliko čuvena toliko i zastrašujuća izjava: “Evropljani veruju, da su muslimani došli u Evropu samo da bi zaradili novac. Ali Alah ima drugi plan”. Izjava turskog predsednika Redžepa Erdogana sa jednog izbornog skupa 1997. gotovo da je na nivou objave rata: “Demokratija je samo voz na koji se mi ukrcavamo dok ne dođemo do cilja. Džamije su naše kasarne, minareti naši bajoneti, kupole naši šlemovi i vernici naši vojnici”.

Ali i neke izjave date na nemačkom tlu daju hranu za razmišljanje. Tako je bivši predsedavajući Centralnog saveta muslimana u Nemačkoj Nadem Elias na pitanje da li je Islam kompatibilan sa sekularnom pravnom državom odgovorio: “Da, dokle god smo mi u manjini”.

Klopka za pravnu državu

Trenutna politička diskusija oko miroljubivosti Islama očito računa s postojanjem široke evropske baze intelektualno “nepunoletnih” građana koji nisu u stanju da razmišljaju samostalno. Iz tog razloga se svi kritičari Islama paušalno trpaju u grupu islamofoba, čime se svaka religiozna kritika tendenciozno kriminalizuje i u startu guši. Bez kritičnog suočavanja sa religijama kroz istoriju, ne bi u Evropi bilo ni doba Prosvećenosti niti bismo mogli da govorimo o Moderni.

Kritično suočavanje s pojmom religije bilo je i ostalo temeljni elemenat demokratije i sekularne pravne države. Svako ko danas bagatelizuje očigledne probleme do kojih dolazi u procesu integracije Islama u evropske države i društva, gazi vlastitu odgovornost prema budućim generacijama. Naša deca i pokolenja koja tek dolaze nemaju svoj glas, tim više današnje generacije stoje u obavezi da razmišljaju o njihovoj budućnosti i osiguraju šanse da i oni sutra mogu živeti u otvorenom demokratskom društvu.

Kako ortodoksni Islam ne poznaje, ne priznaje i ne dopušta nikakve istorijsko-kritičke interpretacije svog bića, tako se i svaka evropska odluka o integraciji Islama pretvara u društvenu klopku za pravnu državu. Konsekventna integracija ortodoksnog islama u perspektivi transformiše pravnu u božju državu. A takve države danas, tamo gde realno postoje, zauzimaju prema svim pokazateljima i internacionalnim standardima – indeks mira, garancija ljudskih prava, ekonomska raspodela, izdavaštvo, patenti, kvalitet života – stabilno mesto na dnu lestvice. Da li smo ikad čuli o nekom političaru ili teologu islamskog sveta, kako je dao izjavu po kojoj bi Hrišćanstvo bilo integralni deo njihove kulture?

Ali, dok insistiramo na ugovoru s Levijatanom konsekventno i čvrsto, dok težimo koaliciji sa slobodoljubivim muslimanima, Hobs još ima šansu. Ne i veliku, na žalost: Umesto da u palati Sturani na bečkom Ringu otvori odavno neophodan Karl-Poper institut za unapređivanje otvorenog društva, država Austrija se odlučila da u njoj ugosti misionarsku stanicu islamističke ortodoksije (misli se na saudijski Centar kralja Abdulaha). Umesto otvorenog društva, Beč svetu poklanja interreligiozni dijalog saudijskog tipa.

* Gerhard Engelmajer (1947) je predsednik austrijskog udruženja “Freidenker” (“Slobodoumni”). “Freidenker” organizacije imaju dugu evropsku tradiciju, nastajale su od sredine 19. veka u Francuskoj, Nemačkoj i Engleskoj kao intelektualna garancija da moderne države neće skrenuti s puta sekularizma i demokratskog pluralizma. Oni se definišu kao čuvari tekovina doba Prosvetiteljstva i onih filosofskih pravaca koji stoje kao njegove preteče (Lok, Hjum, Lajbnic, Hobs).

Mihael Laj (1955) je nemačko-austrijski politikolog i autor niza teoretskih knjiga o političkoj religiji. Termin “političke religije” je u politikologiju sredinom prošlog veka uveo Erik Fogelin da bi objasnio suštinu nemačkog nacionalsocijalizma. Laj ga je preuzeo i proširio kao teoretsku kategoriju pogodnu da opiše neke moderne političko-državne forme.

RTS/Prese