Piše: Biljana Vankovska

Mlađe generacije ne mogu ni znati, osim ako im to neko stariji ne objasni, da su inicijali B.B. nekada bili više od toga, jer je samo njihovo pominjanje imalo posebnu moć da unese uzbuđenje i miris seksepila koj „jačeg pola“. Za nas, na ovim prostorima, BB označava nešto daleko prozaičnije: to je poštanska oznaka za objekat koji se nalazi na određenoj (imenovanoj) ulici, ali je sam objekat „bez broja“, najčešće zato što je bio opšte poznat. Ali, stvari se mijenjaju i postaju uzbudljivije otkako je BB postepeno preraslo u generički pojam koji asocira na kriminalnu biznis-paukovu mrežu koja obuhvata (bezbroj) sestrinskih firmi registrovanih na istoj adresi, iza koje stoji isti kapital, koji se prelijeva i uvećava kroz tansakcije u koje su često involvirane i državne strukture.

Za samo nekoliko godina, od famozne adrese „Pero Nakov“ BB (gdje je pored ostalih firmi bilo sjedište i poznate A1 TV) stigli smo do Gradskog stadiona BB (gdje je pored Sitel TV smješten i veći broj firmi). Dakle, i tada i sada, kapital je bio povezan s medijskim magnatima, koji su bili bliski ili dio političkih centara moći. Novinari su, razumljivo, neizostavni dio ove scene, ili bolje rečeno pokriće za ono o čemu je zaista riječ – stvaranje profita, na najrazličitije načine.

Najnoviji skandal je povezan s poznatom novinarkom sa inicijalima I.T., što meni budi asocijaciju na (makedonski prevod) naslov naučno-fantastičkog filma o simpatičnom vanzemaljcu. Možda zato što se sada svi nekako ponašaju ko da su pali sa Marsa i kao da su zaprepašćeni gdje to živimo, ko sve vrti lovu, i kao da ima nešto nestvarno u tome da se državni novac prenosi u privatne džepove.

Setila sam se da je Ivona Talevska prije samo godinu dana dobila image poznate B.B., tj. seksepilne novinarke koja je bila uključena u anketu koju su organizovale dnevne novine pod naslovom „Koja voditeljica bez gaćica ispred Gruevskog“. I sada se dešava istinski zaplet, jer gaće su se zaista spustile i razotkrile sramotu nosioca vlasti, a Ivona je ta koja je dio ove seksi-drame. Javnost još uvijek čeka na reakciju javnog tužilaštva, koje bi moralo postupiti identično kao i u onom drugom slučaju B.B., ali svakako i sudovi, koji – da bi zabava bila veća – upravo dobili instrukcije da donose ujednačene i pravične presude za slične slučajeve. (Tako, normalan čovjek, čak i kada je ateista, počinje da se krsti i da se pita da li je ovo zaista država kada elementarne norme koje važe za pravosuđe od pamtivijeka sada su dio nekakvog novog reformskog poduhvata u stilu „Ostvarujemo“ u susret izborima).

Dok dočekamo ishod (ne umri magarče do zelene trave!), svjedoci smo i srceparajuće drame u kojoj ministar, poznati karatista, bukvalno plače i usred parlamenta pita: „A zašto me toliko mrzite?“. Da nije tragično, bilo bi zaista smiješno, jer čovjek ne samo da je uvrijeđen zbog nasrtaja opoziciskih poslanika, nego još i traži ljubav i zahvalnost?! To je ta arogancija vlasti, koja kada izgubi dodir sa stvarnošću, počinje da vjeruje svojim propagandnim porukama, i ozbiljno smatra da je narod treba voljeti i biti zahvalan za ono što radi (u ovom slačaju, u resoru zdravstva).

(Ne)popularni Nino se bio istakao i dok je bio ministar obrazovanja, kada je slično reagovao na kritike akademske zajednice na predložene reforme. Ovih dana govori da su tenderi koje su dobile firme mlade I.T. bili legalni, ali su „malčice neetični“. Ovaj čovek zaista ima crni pojas, ali u moralnom idiotizmu: kao što se ne može biti malčice trudna, tako nešto ne može biti malčice nemoralno. Ili jeste ili nije, mada je čitav ovaj skandal odavno izašao iz sfere morala i etike, i nalazi se u sferi organizovanog kriminala.

Pominjajući ovo, pada mi na pamet još jedna nebuloza istog ministra, koji je prije nekoliko godina priznao da je odgovoran za propuste u resoru prosvjete, ali da nije kriv i zato ne podnosi ostavku. I tada sam napisala u kolumni da bi s njegovim pravničkim obrazovanjem (makar ono ne bilo sjajno) ipak morao znati da razlikuje političku odgovornost od krivice (za kažnjivo djelo). Evo, čak i da mu povjerujemo da nije kriv u ovoj aferi (posebno zato što je tako zapletena da je potrebna ekspertiza iz oblasti ekonomskog i finansijskog kriminala), on je nesumnjivo odgovoran za resor zdravstva. Zato, najmanje što može da uradi, ako ne iz ljubavi prema demokratiji, nego iz ljubavi prema Partiji, jeste da podnese ostavku. A organi gonjenja, razumije se, obavili bi svoj dio posla kao što se od njih to i očekuje.

Reći će neko, možda i s pravom: a zašto smo se svi okrenuli (samo) Todorovu? I biće u pravu, jer u normalnim zemljama i za manje afere premijer bi bio taj koji bi zatražio glasanje o povjerenju vladi, ako već ne bi razriješio ministra ili sam podnio ostavku. Ali kod nas postoje tako veće afere nego firme Ivone, pa usred Skopja 2014 ova galama dobija tužan i patetičan prizvuk.

Kolumnu pišem s osećajem nalik onom kada učenik mora da napiše nešto o knjizi koja mu je data (nametnuta) za lektiru. Dakle, ne piše o knjizi koju je sam odabrao, nego zato što mu je to školski zadatak. I ovo je nešto što kolumnista i intelektualac ne smije prećutati, mada ne mogu da sakrijem osjećaj da je sve ovo uzalud, bez efekta, pa i besmisleno. Naime, kada od drveta (skandala) ne vidite šumu, tj. činjenicu da se ovdje ne radi o aferi, nego o sistemu, onda se sva galama, ustvari, svodi na „zašto ona vozi tako skupi džip, a ne mogu ja? Ah, da samo naši dođu na vlast, pa da i mi budemo bogati i slavni!“

Za Ivonu nikada nisam ni smatrala da je novinarsko ime, niti je ikada bila, niti će ikada biti. To isto mislim i o onima koji su ovih dana najglasniji u vulgarnim psovkama, kao da su sami nekoruptivni sveci dok im iz usta izlazi slina. Ovo je društvo u kome je piramida vrijednosti odavno okrenuta naopačke, a korupcija i gaženje preko leševa da bi se zaradilo po svaku cijenu (s firmom ili sa „fabrikom“ za pravljenje pozitivnih vijesti i izbornih kampanja) su metastrazirali do mjere u kojoj je potreban radikalan zahvat, amputacija! Novinare sam odavno prestala da sažaljevam, jer su najvećim dijelom sami (svaka čast izuzecima) prostituirali svoju profesiju, jer se nude ili onima na vlasti ili opozicionim centrima. Većina urednika i velikih novinarskih pera može u svakom trenu „kupiti“ svakog profesora, sa svim njegovim prnjama. Bez njihove svesrdne pomoći, ni političari ne bi mogli vladati na način na koji to rade i usavršavaju se već 20 godina; više puta su otvoreno i govorili o svojoj moći da ruše ili uspostavljaju vlade. Umjesto da budu pravi posrednici između građana i onih na pozicijama moći, oni su postali posrednici između kapitala i političkih centara moći, pa su se, usput, i sami omrsili reketarstvom ili vlastitim biznisima, pa se više ne zna da li im je novinarstvo pokriće za ono što zaista rade ili je samo dopunska delatnost.

Makedonija, ali ne samo ona, je u takvom bezizlazu, u trajnoj fazi primitivnog polufeudalnog i predatorskog kvazikapitalizma, u kojoj se ekonomska elita stvara jedino putem kronizma i nepotizma. Ovo je sistem u kome ništa nije sveto i sve je na rasprodaju! А svaka naredna vlast samo prevazilazi prethodnu, i to u istim „disciplinama“. Kurto i Murto su u glavnim ulogama, jer igraju po pravilima prljavog plesa kapitala.

Nova Makedonija

Prevod je autorkin