Autor: Luis Hernández Navarro

U meksičkim elitama duvaju vetrovi slični onima koji su duvali pre 20 godina. Baš kao Enrike Penja Nijeto (Enrique Peña Nieto) danas, tada se Karlos Salinas de Gortari (Carlos Salinas de Gortari) osećao nepobedivim. Njegov projekat reformisanja Meksika na autoritaran i vertikalan način napredovao je bez većih poteškoća, a promovisan je kao prevazilaženje mitova i istorijskog atavizma. On je već udario temelje za trans-sexeino (ostanak na vlasti nakon šest godina, koliko traje predsednički mandat u Meksiku). Podrška javnog mnenja koju je imao bila je astronomska.

Reforme 27. člana ustava, kojima je privatizovan ejido (zajedničko dobro) i trasiran put za koncentraciju zemlje na selu, usvojene su bez većih poteškoća. Isto se desilo sa amandmanom na član 130, kojim su dodeljena politička prava sveštenstvu. Prilikom potpisivanja Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA) proglašeno je doba obilja, progresa i prosperiteta.

Sam salinizmo je verovao da će biti večan. Nije moglo biti drugih reformi sem njihovih. Nisu bili suočeni sa opozicijom koja je bila u stanju da izdrži njihov nalet. Partija demokratske revoucije (PRD) ubedljivo je izgubila izbore 1991. na polovini trajanja predsedničkog mandata, a više od 300 njenih militanata je ubijeno. U političkim deponijama oni su pretresali stvari poput preimenovanja zemlje, zastupajući mišljenje da su je internacionalne finansijske institucije identifikovale kao Meksiko, a NAFTA je bila potpisana u to ime.

Pojava Zapatističke armije nacionalnog oslobođenja (EZLN) u januaru 1994. dramatično je preokrenula tu sliku. Izbacila je iz koloseka Salinasov trans-sexeino projekat, razorila autoritarno predsedavanje, postavila urođeničko pitanje u centar javne agende, demaskirala laž vladinog projekta borbe protiv siromaštva, otvorila prostore za ekspanziju širokog raspona političkih i građanskih snaga koje su bile politički blokirane, izdejstvovala građanizaciju Federalnog izbornog instituta (IFE), postavila temelje za političku reformu 1996, okončala vladavinu dva hegemona političko-kulturna bloka i unela svež vazduh u javnu debatu o sudbini zemlje.

Zapatistički ustanak je osvojio, za vrlo kratko vreme, ogromni društveni legitimitet, koji je politički i legalno priznat, prvo u Dijalozima u katedrali, a potom u Zakonu za dijalog, pomirenje i dostojanstven mir u Čjapasu. Ta posvećenost njihovoj borbi nije bila nepovezana sa katastrofalnim posledicama „modernizacijskih“ reformi salinizma među širim delovima stanovništva. Mnoge žrtve su doživele ustanike kao svoje osvetnike. Pobunjenici su opravdali oružani ustanak, delom, kontra-reformama na član 27 ustava i potpisivanjem sporazuma NAFTA.

Pojava Zapatista nije zaustavila ciklus neoliberalnih reformi, ali su njeni promoteri bili primorani da ih odlože. Premda je učinila evidentnom krizu političke reprezentacije u kojoj se društvo ne uklapa u režim, i bila je pravi činilac borbe za političke promene, nije imala dovoljno snage da ograniči „partidokratiju“. Niti je mogla da zauzme stalno mesto za nacionalnim političkim stolom.

Bilo je to očigledno najmanje u tri navrata. Prvo, 1996, sa neuspehom vlade da ispuni sporazum iz San Andresa, i potpisivanjem sporazuma iz Barselone, po kom je dogovorena nova politčka reforma koja je dovela do stvarne podele vlasti između tri glavne partije. Ovo pregovaranje je dodatno ojačalo partijski monopol nad političkom reprezentacijom; ostavilo mnoge političke i društvene snage koje nisu identifikovane sa ovim partijama izvan institucionalnih prostora; i sačuvalo gotovo netaknutom moć lidera korporativnih masovnih organizacija.

Drugo, 2001., u preteči aktuellnog Pakta za Meksiko, PRI, PAN i PRD su se ujedinile u senatu da bi glasale za karikaturu urođeničke reforme koja je sporazum iz San Andresa učinila mrtvim slovom na papiru, okončavši mogućnost da bi EZLN i njeni saveznici mogli na drugi način da budu ubačeni u nacionalni politički život.

I treće, od sredine 2005. i tokom 2006. zapatisti su promovisali, putem Drugačije kampanje, nepartijsku, neizbornu političku inicijativu, u čijem srcu je bilo ućešće naroda promovisanjem, odozdo pa ulevo, proces antikapitalističke promene. Taj projekt je blokiran vladinom represijom nad narodom San Salvadora Atenka i nerazumevanjem institucionalne levice.

Uprkos ovim smetnjama, EZLN nastavlja da bude jaka snaga transformacije i neosporna referenca za široki arhipelag društvenih organizacija u zemlji. Bez traženja dozvole, pobunjenici upravljaju sobom, obavljaju pravosudne funkcije, odgovorni su za zdravlje i obrazovanje svog naroda i praktikuju pravo na samoodbranu. Pre samo godinu dana, 21. decembra 2012, oni su pokazali svoju snagu mobilisavši, u tišini, 40.000 pristalica iz baze na miran i disciplinovan način. U avgustu, 2000 pristalica iz gotovo svakog dela republike učestvovalo je u zapatističkoj školi, neverovatnom obrazovnom iskustvu. Na kraju tog dešavanja, stotine predstavnika i predstavnica urođeničkih naroda iz čitave zemlje su, zajedno sa pobunjeničkim zapovednicima, učinili seminar Huan Čanes (Juan Chavez) ključnim momentom rekonstrukcije Urođeničkog nacionalnog kongresa.

20 godina kasnije nakon svoje javne erupcije, zapatistički pokret nastavlja da bude novi vid politike koja raspolaže ogromnom snagom. Ono što je suštinski originalno u pogledu te snage, napisao je esejista Tomas Segovia (Thomas Segovia), je da, čak iako je u pitanju oružani ustanak, on i dalje uporno zadržava karakteristike društvenog protesta a ne političke revolucije. Taj protest je doveo u pitanje legitimnost vlasti. On je izbegao da postane politička partija i bude uhvaćen u mrežu institucionalne politike.

Zapatistička pobuna se oslobodila od narodnog suvereniteta i ne priznaje posrednike za njegovo sprovođenje. To je pravi izraz društva koje kritički razmišlja o sebi i svojoj sudbini, koje pravi svoja pravila i, čineći to, se instituiše.

Kontrapunkt