Piše: Ivan Ergić

Truizam da politika kvari ljude deluje ofucano, ali to je jedna od lako dokazivih istina sa istorijskim kontinuitetom. Makijaveli je to samo eksplicitnije postavio i istovremeno isproklamovao kao nešto što ne bi trebalo biti etički sporno, jer politika kao takva treba da bude van pitanja morala. Bivši žestoki levičari i antiratni aktivisti su stali na stranu rata i imperijalnog intervencionizma: to jest, upravo oni koji su iznikli iz pobune protiv američkog genocida u Vijetnamu ili francuskih zločina u Alžiru. Bili su radikalni pacifisti, oni koji su izbegavali poziv u vojsku tzv. „draftdogers“, da bi vremenom postali suptilni imperijalisti sakriveni iza socijaldemokratske retorike i praznih priča o neophodnosti intervenisanja zarad očuvanja ljudskih prava. Šezdesetosma je bila poslednja romantičarska pobuna na zapadu, protest idealistički nastrojene mladosti, ustanak protiv državnog i porodičnog paternalizma, birokratije, malograđanskog konformizma i nadasve neokolonijalizma.

Dani Bendit-Koen, ili kako su ga zvali „crveni Dani“, preteča kasnijih narcisoidnih frankofonih filozofa i kvaziaktivista tipa Anri-Levija, Kušnera, Finkelkrota, javno se odrekao svog angažmana a samim tim i čitavog nasleđa šezdesetosme, koji je u suštini bio jedan veliki pokret otpora za ljudska prava i protiv imperijalizma. Njegove reči da su „bili zaljubljeni u revoluciju“ukazuju na to da je pobuna za njega, ali i pomenute francuske filozofe, više estetski i ludički, nego politički fenomen. Tako današnji intelektualci kao što je recimo Slavoj Žižek, nastavlja tradiciju pravljenja spektakla od pobune ili revolucionarnih težnji, jer praveći od nje burlesku depolitizuje je i oduzima joj od ozbiljnosti i radikalnosti.Tadašnji situacionisti su pogodili suštinu kad su rekli Benditu: „inteligencija šoumena je glupost revolucionara“. Kakva razlika u odnosu na ljude kao što su Rudi Dučke ili turski 68-aš Deniz Gezmiš, koji su dali svoje živote za šezdesetosmu, da bi za razliku od Bendita i drugih ostali zaboravljeni ili upamćeni kao teroristi.

Joška Fišer, još jedan poznati 68aš i prijatelj „crvenog Danija“, kao ministar „Zelenih“ na mestu ministra spoljnjeg, umesto angažovanja za zaštitu životne sredine i pokušaja mobilizacije međunarodne zajednice za pitanja klimatske katastrofe, bavio se zagovaranjem i agitacijom za rat na Kosovu. Nakon sistematskog obmanjivanja evropske i nemačke javnosti o situaciji na Kosovu on i njegove kolege Rudolf Šarping i Gerhard Šreder, koji su išli toliko daleko da su situaciju na terenu poredili sa onom u Holokaustu, nisu našli za shodno čak ni da se izvinu za sistematsko laganje evropskih građana, kako se to obično radi po uglađenom diplomatskom bontonu. Jedno je obična laž, a drugo je laž koja dovodi do obmanjivanja javnosti koja na osnovu nje podržava intervencije i rat. Ako čak pretpostavimo da je rat bio neizbežan i da su Srbi sistematski ugrožavali kosovske Albance, najmanje što je mogao da uradi kao „zeleni“jeste da se zauzme da se u bombardovanju ne koriste bombe sa osiromašenim uranijom koji truje ekosistem i od čijih posledica oboljevaju, kako Srbi i Albanci, tako i Nato piloti i vojnici koji su učestvovali u operacijama.

Politička licemernost Havijera Solane će se izučavati kao paradigma u nekim budućim, drugačijim društvima, iako je licemerje takođe politička konstanta istorije. Solana, koji je bio radikalni socijalista, jedan od najžustrijih protivnika NATO kasnije će postati njegov generalni sekretar! Pretpostavimo kao opravdanje, da se za vreme hladnog rata zbog animoziteta prema SSSR mogla kod jednog levičara sa zapada i razumeti prećutna naklonost zapadnjačkoj vojnoj organizaciji, međutim, posle pada „zavese“ kad je postala neoimperijalistička institucija par ekselans, kako jedan levičar može da postane njen lider i da ima gotovo diskreciono pravo pokretanja vojnih intervencija? On je danas glavni kreator evropske bezbednosne politike koja je u svojoj osnovi poluimperijalistička. Hoze Manuel Baroso, predsednik Evropske Komisije i jedna od perjanica pretvaranja Evrope u neoliberalni eldorado je bio član maositičke partije u Portugalu.

Džek Strou, takođe „intervencionista“ i Blerov prvi asistent u pohodu na Irak, u mladosti je bio član marksističke organizacije NUS koja je okupljala radikalne studente. O Bilu Klintonu, američkom 68-ašu je bespotrebno pisati, o njemu će u budućnosti kad bude pisana drugačija istorija pisati narodi Haitija, Jugoslavije, Istočnog Timora, Ruande, Somalije.. Nažalost, američka i svetska javnost je postala najosetljivija povodom „slučaja Luinski“, dok je za vreme trajanja afere dobio ovacije od strane generalne skupštine UN kao znak podrške zbog navodno nepravedne hajke. To što će u svetskoj javnosti ostati upamćen po aferi Luinski, monstruozna je banalizacija njegove politike i njegovih zločina. Džordž Robertson, koji je bio generalni sekretar NATO, i za vreme intervencije na Kosovu plasirao neviđene laži, u maldosti je bio radikalan student koji se borio protiv Aparthejda. To je čovek koji je u svom iskazu pred parlamentom, pre intervencije na Kosovu koja je trebala da zaštiti Albance, priznao je da je više ljudi ubijeno od strane albanske OVK nego od srpske policije.

Može biti zanimljiva teza jednog od biografa Joške Fišera, da postoji kontinuitet nasilja među bivšim 68-ašima i njihovog zalaganja za vojne intervencije. Međutim, apstrahovati nasilje kao osnovni element bilo bi prikazati ga kao njihovu karakternu osobinu a ne kao deo njihove političke ličnosti ili ubeđenja, jer ciljevi ondašnje borbe i današnjeg militarizma su dijametralno suprotni. Za Jošku Fišera, jedan novinar je ironično zaključio da je on jedini od svoje generacije, koja je htela da izvrši „marš kroz intitucije“i koji se odnosio na doktrinu Rudija Dučkea preuzimanja institucija države od strane studenata i vanparlamentarne opozicije, to na kraju uspeo.

Isto tako, interesantno je da je Oskar Negt ovaj fenomen odricanja od ideala prošlosti i oportunizam opisao kao „mentalnu bolest intelektualaca“. Postoji stav da se sa godinama prosečan čovek, pa tako i intelektualac pasivizuje i prihvata konzervativnije stavove i životnu filozofiju, po onoj klemensoovoj da „onaj ko nije bio socijalista u dvadesetoj nema srca, a ako nije konzervativan u tridesetoj nema pameti“. Međutim, zanimljivo je da njihovo odbacivanje prošlosti i naročito politički oportunizam koincidiraju sa transformacijom visoke politilke i državnika u puke agente krupnog kapitala i imperijalizma. Većina njih su po završetku političke karijere postali konsultanti i lobisti globalnih korporacija, što samo pokazuje istobitnost njihovog poziva političara i poziva privatnih savetnika i agenata. Šreder kao konsultant ruskih firmi i Fišer kao američki lobista su samo najistaknutiji primeri.

Takođe ostaje upečatljivo da su intelektualci sa one strane Gvozdene zavese, npr. Adam Mihnjik, Vaclav Havel, Đerđ Konrad bili na svoj način 68-aši i disidenti, koji su tražili socijalizam sa ljudskim licem, da bi na kraju završili kao veliki zaljubljenici u liberalizam, kapitalizam i Ameriku, što se posebno odnosi na Havela koji je u zapadnom pop-političkom narativu dobio status ikone. Zajedno sa svojim zapadnim kolegama oni su bili među prvim zagovornicima intervencionizma za koji dobro znaju da nije borba za ljudska prava već imperijalistička doktrina. Tarik Ali, britanski šezdesetosmaš pakistanskog porekla, jedan od retkih koji je ostao dosledan idealima 68’, i sam je primetio to nekritičko udvorništvo Americi, naročito od strane nekadašnjih disidenata, što njihov celokupan angažman kompromituje do neprepoznatljivosti.

Ono što je karakteristično za 68-aše nije samo njihov oportunizam i strast za sinekurama već to što su mahom pripadali ili pripadaju tzv „trećem putu“, jednoj vrsti socijaldemokratije, laburizma, pa i socijalizma. To je jedna od najvećih sramota tzv. Socijalističke internacionale i čitavog pokreta u kojem su stranke predvodnice imperijalističkih pohoda. Ostaje činjenica da je kvazilevica pred kraj dvadesetog veka učinila daleko više zla svetu, nego najokorelija desnica, između ostalog i zato što su srušili taj najosnovniji simbolički i ideološki poredak. Bivši levičari i antiratni aktivisti su postali lideri vojnog i ekonomskog neokolonijalizma, što je zaista svojevrsna perverzija.

Niko ne može ovim ljudima da zameri postšezdesetosmaško povlačanje u normalne tokove građanske politike i države, pa i rezigniranost i skepticizam prema idealima revolucije. Međutim, toliki oportunizam i poltička beskrupuloznost je nešto sasvim drugo. Ne samo da su okrenuli leđa onome za šta su se borili već su postali predvodnici onoga protiv čega su se borili. Molotovljev koktel su zamenili političkim koktelima. Od zaljubljenika u revoluciju postali su zaljubljenici u moć i njihova priča zaista može da se izučava kao paradigmatična unutar teorija političke transformacije, a u moralistici kao najbolji primer političke hipokrizije.

Dvogled