Autor: Imanuel Volerstin

Špijunaža je večna. Nekada su države špijunirale druge države. Danas one špijuniraju svakog, i ja doista mislim, svakog. Svi smo, nedavno, saznali, zahvaljujući uzbunjivačima, Vikiliksu i britanskom Gardijanu, koliko je obiman postao domet SAD, koje, očigledno, imaju najobimniji špijunski sistem među državama u svetu, posebno zahvaljujući Agenciji za nacionalnu bezbednost (NSA). Čudno je da su i špijuni, kao i mnogi obični ljudi koji niti špijuniraju niti se bave bilo kakvom opakom aktivnošću, dakle i jedni i drugi su bili iznenađeni kada su saznali da je njihova privatnost masivno napadnuta.

Ono što je NSA radila zove se rudarenje, iskopavanje metapodataka. To jest, ona organizuje servise za prenos elektronske pošte i telefonskih poziva da bi preuzimala podatke koje će analizirati prema „modelima” koji, pretpostavlja se, otkrivaju stvarne ili moguće „terorističke” aktivnosti. Po svoj prilici, početni element koji izaziva sumnju je komunikacija između nekog izvan SAD i nekoga unutar SAD. Međutim, to se zatim proširilo na sve komunikacije osoba unutar SAD i svih drugih. A zatim, uključilo i sve komunikacije između ovih „drugih” i drugih sa kojima komuniciraju. U ovom trenutku govorimo o mreži koja obuhvata gotovo celokupnu populaciju SAD.

Pravni osnov ove aktivnosti je član 215 Patriotskog zakona, koji omogućava FBI da zatraži izdavanje naloga za postupanje sa „očiglednim, konkretnim stvarima” radi zaštite od „međunarodnog terorizma”. Takav nalog izdavao je (skoro uvek) Sud za nadzor obaveštajnih službi (FISA). Kriterijum za izdavanje naloga i vladini argumenti ovom sudu ostaju tajna. Ova sadašnja, vrlo obimna aktivnost, ima za cilj da otkrije šta je obelodanio Edvard Snouden i šta je izazvalo toliku buku i metež. Za neke ljude, ova otkrića predstavljaju potpuno iznenađenje. Za druge, ona su samo potvrdila ono u šta se dugo sumnja. Za vladu, ona su velika neprilika. Otkrića su izazvala tri glavne reakcije. Prva, od vlade SAD. Iako je Predsednik Obama izjavio da je rasprava o ovim pitanjima poželjna i obećao veću „transparentnost” u procesu donošenja odgovarajućih odluka, istovremeno se obrušio na Snoudena na najbešnji mogući način, zahtevajući njegovo dovođenje pred američki sud.

Druga velika reakcija došla je od drugih vlada širom sveta, koje su otkrile da su bile predmet aktivne špijunaže SAD (nešto što su one, naravno, već znale). Istovremeno zajednička otkrića Bredlija Meninga i Edvarda Snoudena pokazala su stepen kooperativnosti između zapadnoevropskih vlada i Japana sa operacijama NSA. Ali, najinteresantnija reakcija dogodila se u Kongresu SAD. Do sada, suprotstavljanje takvim aktivnostima članova američkog Kongresa bilo je sasvim marginalno. Ođednom je postalo ogromno. Dva člana Predstavničkog doma, Džastin Emiš i Džon Koners udružili su snage da predlože mere koje bi ograničile „neselektivnu kolekciju” takvih podataka.

Dve stvari treba primetiti u vezi sa Emiš-Koners amandmanom. Džastin Emiš je tvrdo desničarski republikanac, tzv. libertarijanski republikanac. Džon Koners je istaknuti stariji član „progresivnog” (ili „levog”) krila Demokratske stranke. Drugo što treba primetiti je da ih je napadao opet jedan neuobičajeni par – Predsednik Obama i Predsedavajući Predstavničkog doma Džon Boner. Bio je to „establišment” protiv „ekstrema”. Glasanje je pokazalo 205 glasova za (94 republikanca i 111 demokrata) prema 217 protiv (134 republikanca i 83 demokrata), sa 12 uzdržanih. Poraz amandmana bio je osiguran jedino zahvaljujući najintenzivnijem lobiranju Obame i Bonera. Osim toga, i što je najupadljivije, autor člana 215, republikanac Džejms Sensinbrener (republikanac iz Vinskonsina) ljutito je optužio vladu da ne vodi računa o onome šta je on napisao. Rekao je da je reč u vezi sa „relevantnim” podacima značila ograničavanje autoriteta vlade, a ne njegovo uvećavanje. On je, takođe, podsetio „establišment” da klauzula prestaje da važi 2015. i dodao: „Sve dok ne shvatite da imate problem, ona i neće biti obnovljena”.

Pa gde smo mi? Vlada (svejedno da li demokratska ili republikanska) pokušaće da umiri verbalno one koji protestuju, a za to vreme će nastaviti da ulazi u privatnost svima. Koristiće (ili će proizvoditi) terorističke zavere da to opravda. Ali, uzbunjivači su narušili njen legitimitet, i to je ono što boli i zbog čega je vlada toliko osvetoljubiva. Da li će nešto kao Emiš-Koners amandman proći sledeci put? Teško je reći, ali je sasvim moguće. A ako se to desi, šta onda? Pa, to malo zavisi i od toga ko je na vlasti. Ono što možemo reći ipak jeste da su legitimnost i autoritet vlade SAD na unutrašnjem planu, ozbiljno narušeni. Kada ovo dodate ozbiljnom i kontinuiranom padu u geopolitičkoj legitimnosti i autoritetu, SAD počinju da izgledaju kao jedna od manje stabilnih zemalja u svetskom sistemu, a ne kao jedan od njegovih stubova.

Republika