Piše: Biljana Vankovska

Na početku samo da potsjetim javnost da je inicijativa za REKOM (t.j. osnovanje Regionalne komisije o utvrđivanju činjenica o ratnim zločinima iz 1991-2001) bila široko podržana od građana, ali i od najviših državnih pretstavnika Makedonije. Ja i moje kolege, javni zagovarači za REKOM, trenutno pripremamo regionalni susret na kome će pretstavnici predsjednika država iz regiona raspravljati o pravnim preduslovima za formiranje Komisije. Prošle nedelje širom regiona smo pretstavljali izveštaj o tranzicionoj pravdi i govorili o izazovima koji stoje pred procesom pomirenja. Ali, makedonski mediji su nas propisno ignorisali (svaka čast izuzecima), uključujući i novinare koji su članovi Koalicije za REKOM. Očito, kontroverze oko lokalnih izbora i spektakl oko dočeka jedinog haškog osuđenika Johana Tarčulovskog su bile daleko atraktivnija vijest nego težak i bolan proces pomirenja između nekadašnjih zaraćenih strana. Već sam napisala da se reflektori po pravilu okreću ka učesnicima konflikta, od kojih se sada stvaraju heroji i/ili mučenici, ali malo ko je uopšte i pomislio na žrtve, na poginule, isčezle, invalide, raseljene…

Talas uvreda i prijetnji nakon prošlonedjeljne kolumne, uključujući i pretnju tužbom od strane poslanika, nije se stišavao danima. Stoički sam izdržala “ono što sam sama tražila”, ili kao što je to objasnio prijatelj, napadi na mene su u tom času postali model dokazivanja lojalnih „patriota“, po onom starom uličarskom šablonu: moraš prebiti nekog geja da bi dokazao da nisi peder. “Patriote“ su vježbali mržnju i pokazali da nisu ništa gori od ostalih nacionalista u regionu (pratim šta se dešava Predragu Luciću u BiH, pa kažem sebi da sam ja i dobro prošla). No, kako su dani prolazili, tako se postepeno počeo stvarati i jedan drugačiji talas, pun pozitivne energije, i počele su stizati čestitke zbog principijelnosti i integriteta, ali i podrške zbog iskazanog stava o ratnim zločinima i kaznama. Bolno sam prihvatila činjenicu da je velik dio mojih studenata na mirovnim studijama odlučio da bude u grupi „ponosnih Makedonaca/Makedonki“, i da ostanu gluhi i slijepi pred činjenicama. S druge strane, bilo je dobro čuti da tako ne misle studenti na nekim drugim fakultetima, posebno na Pravnom, i da su shvatili poruku. Dakle, ima nade.

Ipak, ovdje sam odlučila da napišem koju riječ o mojim albanskim prijateljima. Veliki broj (ne)poznatih su mi zahvalili zbog onoga što su oni nazvali hrabrošću da progovorim o albanskim civilnim žrtvama nasuprot razoropađene makedonske većine. Malo je bizarno kada nekome treba hrabrost da progovori o žrtvama, ali tako je to kod nas – uoibičajeno je da svako plače samo nad svojim grobovima. No, misam mogla a da ih ne pitam gde su bili kada je trebalo osuditi onu sramotnu amnestiju koja je oslobodila od progona počinitelje zločina nad makedonskim žrtvama? Da li ih to samoviktimizacija sprječava da se suoče sa činjenicama da nisu stradali samo oni? Većina intelektualaca je to prećutala, drugi su samo stidljivo i previše intelektualizirano, a često i samo u privatnim krugovima, rekli da smatraju da svaki zločinac zaslužuje kaznu, a svaka žrtva – pravdu. Ukratko, veliki dio albanske javnosti u Makedoniji se ovih dana našao zatečen: upravo kada su me prigrlili kao prijateljicu, nekoga ko brani „njih“, a ja sam počela da postavljam nezgodna pitanja! Pita me jedna mlada Albanka: „a, što ste tako zapeli da provocirate s tom amnestijom!? Pustite to, da zaboravimo sve i da gledamo ka budućnosti.” Drugi počinje da mi objašnjava koliko je pravičan njegov narod kome je u “genima” bilo zapisano da ne vrši zločine. Treći me uvjerava da nije nacionalista, da poštuje sve ljude i da želi da živi s njima, ali da obožava Svoje (albansko). Odgovorila sam da je obožavanje sinonim za sljepoću za sve tamne strane „svojega“, nekritičko posmatranje stvari je samo ljepši način da se opravda svoj nacionalizam. Čovjek može obožavati svoju decu, na primjer, ali čak i prema njima mora biti kritičan ako čine zlo. Ali voljeti dva miliona ljudi, među kojima ima i puno neljudi, to je nonsens i protivprirodni blud. Komentar koji me je najviše dirnuo svojom iskrenošću je onaj koji je došao od starog poznanika i aktiviste iz civilnog sektora, koji mi je napisao: „sasvim se slažem s tobom u vezi albanskih zločina i makedonskih žrtava, i nemaš pojma koliko se stidim samoga sebe što nemam tvoju hrabrost da izađem u javnost i suprostavim se ‘herojima’ iz moje zajednice.“ Ali, kaže, ja bar pokušavam da sa svojim angažmanom radim na izgradnji mira i pomirenja. I to je nešto, nešto što zaslužuje respekt, kažem mu. Ma koliko to izgledalo nedovoljno u ovom času. Ali na duge staze, ovaj čovjek bar čini nešto.

„Moji“ Makedonci hronično stradaju od nedostatka originalnosti, pa sve nekako prisvajaju tuđe parole. Nakon imitacije „Otpora“ na ljevici, sada “branitelji” na desnici izbacuju parolu „I ja sam ratni zločinac“. Time pada u vodu očekivanje nas REKOMovaca da će činjenice spriječiti udaranje u grudi onih koji su počinili zločine i da će se postiđeti i oni i politika koja je stajala iza nasilja. Ali, ništa se od toga ne događa; upravo, obrnuto! Bez stida, dignite glave korača heroj, koji je odmah postao i akademski građanin i već položio prvi ispit na fakultetu (ko da je osam godina proveo u nekakvoj Lepoglavi).

No, vratimo se drugoj, albanskoj strani… Šta reći kada u desetak godina nema ni najmanjeg pokušaja da se postide oni koji su izazvali nasilje pod izgovorom da je to bila pravedna borba za ljudska prava. Upravo ti ljudi redovno dobijaju i demokratski legitimitet na svim izborima od 2001. naovamo i zauzimaju najveće pozicije u državi. Tačno je da nije teško prepoznati nekolicinu albanskih intelektualaca sa integritetom i spremnošću da se ograde od amnestije, ali se oni broje na prstima jedne ruke. Da li je to dovoljno? Da li je dovoljno čak i u takvim situacijama nastupati kao albanski intelektualac, t.j. nezaboravljajući etnički atribut? Pokušavala sam i sama da razumijem strah i teror kome su izloženi, smatrajući da je “moja zajednica” malo liberalnija (mada se sada i to pokazuje kao privid). Ništa mi, recimo, ne pomaže privatna podrška albanskog kolege koji šapuće dok mi govori da stoje uz mene. Stvar je u tome što nije protrebna podrška meni lično, nego onome što zastupam javno.

Čovjek koji se plaši nije i ne može biti slobodan čovjek. Strah da se napusti svoj kolektivitet i da se stane uspravno kao ljudsko biće i kao građanin je dubok kod obje strane. No, krajnje je vrijeme reći da na albanskoj strani sve više korijenje pušta trijufalizam i da dolazi do masovne (zlo)upotrebe mita o tome da su samo žrtve a nikako i počinioci, o pravednom ratu za ljudska prava i o navodnoj pobjedi. (Kažem, navodnoj, jer onaj rat i nije bio baš neki rat, a tu su bili i oni iz međunarodne da pripomognu, zar ne?). Strah je ponekad zgodan i kao izgovor da se ne bi preuzela odgovornost oko šutnje o zločinima i oko krivnje samih počinioca. Na tribinama o tranzicionoj pravdi ukazivalo se na tradiciju s kojim se živi na ovim prostorima, da kada je riječ o pravdi, činjenice su manje bitne za nacionaliste. Žarko Puhovski je to sročio ovako: „U ovakvom stanju, pravda se uvijek postavljala više na svetonazorske, religiske, i ustvari na metafizičke osnove, a ne na činjenice. Zna se ko je bio u pravu a ko nije, a činjenice jednostavno ne smiju promijeniti ovakva uvjerenja.“ Haški sud se polako zatvara, a svaka se njegova presuda i dalje tretira isključivo kroz nacionalnu/etničku prizmu, a ne prema tome koliko je zadovoljena pravda za žrtve. Prognoze su da će ubuduće sve manje biti riječi o počiniocima zločina, posebno u Makedoniji, ali najmanje što se može uraditi je skupiti i pribilježiti imena stradalih i okolnosti u kojima su izgubile život, da bi se jasno vidjela završna računica – kolika je cijena plaćena u ljudskim životima za nečiju državu, teritoriju ili za „okvirna“ ljudska prava u Makedoniji.

Već čujem optužbe da sam ponovo, i u ovoj kolumni, blaža kada kritikujem Albance i da trebam žešće iskritikovati njihove intelektualce “koji važno vrte palce” i nikako da kažu da se stide svojih lažnih heroja, ko što sam to učinila ja u vezi sa Tarčulovskom. No, ja polazim od toga da je svako odgovoran za sebe i za svoju neposrednu okolinu. Svako čini ono što njegova savjest nalaže. I ko sam ja da njima kažem što je dobro i pravedno uraditi? Jedino se vlastitim primjerom može nešto poručiti, a ja sam to uradila u prošlonedjeljnoj kolumni, i u mnogim drugim koje su već zaboravljene. Kolumnom ne možeš svijet spasiti, da parafraziram stihove Balaševića, ali možda možeš promijeniti nečiji individualni način razmišljana, možeš podstaći pa i postiđeti…

Nova Makedonija

Prevod je autorkin