Piše:Biljana Vankovska

Eto, ima i tome kraja! Preživeli smo još jedne izbore. Ne znam kako je drugima, ali je meni dosta (ovakve) demokratije. Svakako, i nakon drugog kruga lokalnih izbora, dolaziće odjeci izborne rašomonijade, ostaće i gorki ukus onog bljutkavog miksa nedovoljnog legitimiteta i legaliteta.

No, najveće „silovanje“ svih čula su bile rasprave unutar Državne izborne komisije. Još mi se plače od muke kada se setim one „biser“ izjave da je neko pokušavao (zamislite bezobrazluk!) da pravnim sredstvima opstruira politički proces. I tu već nemate dileme da ljudi koji bi trebali braniti zakonitost biračkog procesa i individualnih prava, pojma nemaju o tome da demokratija bez liberalnih principa (ograničavanja unutar prava i kontrole) može biti samo demokratija sa atributima.

Klimaks je bio ne samo sapunska serija u dva kruga, nego i slični serijal unutar Državne izborne komisije, u kojima se već nije znalo ko s kime i kako „koalicira“ (da ne upotrebim vulgarniji izraz).

Možda meni popušta prag izdržljivosti, ali osečaj mučnine raste od silnih političkih perverzija koje su, kao nikada ranije, marširale besramno ispred očiju glasača. U ovakvoj atmosferi nemam ni volju da ozbiljno komentiram Makedonskog „Rugovu“, profesora-kolumniste koji se otvoreno založio za dve Makedonije i za stvaranje paralelnih društava.

Čovek je očito istraumatiziran nakon toliko netačnih proignoza i još gorih političkih saveta opoziciji. (A nije mu ni prvi put, još od vremena kada je kao ministar unutrašnjih poslova stvaranje Tetovskog parauniverziteta nazvao rođendanskim slavljem i naduvanim balonom – sve dok ovaj nije pukao 2001 godine). Osim toga, njegova „genijalna“ ideja o podeli Makedonije na „naše“ i „vaše“ nije ni tako nova.

Svojevremeno, Ljubčo Georgievski je bio onaj koji je predložio podelu između etničkih zajednica i to razgraničavanje izgradnjom zidova. Ovog puta, profesor Frčkoski nema u vidu takvu podelu. Očito, podela po etničkoj liniji je završena stvar: zidova nema, ali je ponor dovoljno dubok da se tačno zna ko je na kojoj strani, i u kojoj „Makedoniji“ ostao.

Nekadašnji pisac ustava, sada preobučen u Rugovu, ide korak dalje predlažući biološku diferencijaciju kićmenjaka i beskičmenjaka u svom dvorištu. Od njegovog se predloga teško može razumeti dali pri tome on smatra da borba između demokrata i diktatorskog režima ne postoji u albanskom delu Makedonije, ili ga se to uopšte i ne tiče. No, važnije od stavova jednog konfuznog profesora je činjen ica da dobar deo makedonske intelektualne „elite“ izmišlja toplu vodu za društvo koje je odavno podeljeno i otuđeno samo od sebe, i to ne samo po etničkoj, nego sve dublje i po političko-stranačkoj liniji.

Ideja o segregaciji i uspostavljanja paralelne ekonomije, trgovine, radnji, kafića, medijuma, univerziteta i slično – nažalost, već postoji na delu. Politička netrpeljivost između dve političke bande je upravo onaj faktor koji je umalo zemlju gurnuo u intra-etnički konflikt, koji je davno ušao u porodični život, pa i u bračne spavaće sobe. A što se tiče fakulteta, dovoljno je videti kako se konstituiraju komisije za doktorate i magisterijume, ili kako se selektiraju senatori, dekani itd.

To što je Frčkoski obznanio stvaranje „njegove“ Makedonije i paralelno društv o kao agendu opozicije, nije nikakav junački društve ni čin, još manje je intelektualni poduhvat vredan poštovanja; jer, istinski izazov je u prevazilaženju „podvojene društvene ličnosti“, nastojanje da se izađe iz crno-belog sveta koji se nudi kao jedini mogući oblik političkog življenje. I naravno, u tom kontekstu se ne smeju zaboraviti i druge podele, kao etničke, konfesionalne, i pre svega – socijalne i klasne…

I tako, dok se mi u Makedoniji i dalje reproduciramo kao primitivan organizam kroz prostu deobu, a onda se ponašamo kao predatori jedni prema drugima, oko nas postoji svet na koga smo i zaboravili. Može početi rat između dve Koreje, a nama neće ni oko trepnuti.

Kolege iz regiona me pitaju imamo li nekakve analiza o efektima koje će izazvati skorašnji ulazak Hrvatske u EU, a ja sam zatečena pitanjem. Pa, mi ne razmišljamo čak ni o bližem susedstvu, ono koje ima i te kako veliki uticaj na stanje u zemlji.

Pregovori između Beograda i Prištine prolaze kroz dramatične mene, glavno za Srbiju, koja ne zna kako da „proguta žabu“ zbog evrointegracija i da se suoči sa činjenicom da je Kosovo ne samo izgubljeno, nego da ima i snažniju pregovaračku poziciju jer je produkt međunarodnog statebuilding-a. Drugim rečima, to je država koja se po svakoj cenu mora kompletirati, jer u tome su saglasni i Vašington i Brisel. Ovih proteklih nedelja, dok smo mi razmišljali i delovali isključivo lokalno, interesantne su se stvariu dešavale…

Tako, nama dobro poznati Fil Riker, koji je do nedavno bio američki ambasador u Makedoniji, izražavao je ushićenje vođstvom premijera Dačića, poručujući srpskoj javnosti da je sada vreme da se gleda samo napred, a nikako nazad, u prošlost. Nema vremena Riker za teze o suočavanju s prošlošću (uključujući i onu iz 1999.), jer to su teme za tamo neke građanske i NGO inicijative, a ne za državnike.

Tako, možda i (ne)svesni minira postizanja inicijative za REKOM, koja upravo zagovara obrnuto: suočavanje s prošlošću, borbu protiv oficijalnog zaborava u vezi ratnih zločina i kršenja ljudskih prava, a s ciljem uspostav ljanja stabilnog i trajnog mira. No, takvi su Ameri, pragmatični i bez nerava za dugotrajne i delikatne procese.

I pored potsticaja i zahteva da se demonstrira „odvažni statesmanship“ (isti repertoar fraza koje se koriste i kada ohrabruju makedosnku elitu da popusti u vezi imena, zar ne?), baronesa je ostala kratkih rukava, bar za sada. Nije krila razočarenje, pa i ljutnju, a već je i najavila da nema ambicije da ostane na poziciji „ministerke za spoljne poslove EU“. Rok za krajnji odgovor Beograda ističe sutra, na dan nakon objavljivanja ove kolumne. Pitaju me kakv e su prognoze, a ja sa sigurnoću odgovaram da su loše, i to nezavisno od ishoda. Kada se jedan ovakav produženi konflikt „rešava“ silom (čak i vojnom silom) i/ili ultimatumima, ostaje tužna istina da u toku od decenije i nešto više nije postignuto ništa više od izgradnje jedne nedovršene države i karikaturalne demokratije, decenija u kojoj nije ni bilo pokušaja uspostavljanja mera poverenja između dve zajednice (osim što se normalizacija gleda u rukovanju zvaničnika i zajedničkim letom za NY), a ljudska i manjinska prava nisu visoko na agendi, fragilni mir se održava segregacijom i bodljikavim žicama, čuvan od stranih vojnika – onda nema puno razloga za optimizam.

O postkonfliktnoj izgradnji mira, i još manje o pomirenju, se može govoriti u getoiziranim zajednicama i dok državu vode lideri sa vojničkim biografijama. To je taj bazični neuspeh raznih Rikerovaca i Eštonki, a ne u tome što nije sključen usmeni sporazum s pismenim zapisnikom (eto, još jedne invencije slične onoj kada je „usmeno potpisan“ t.z. Majski sporazum između makedonskih i albanskih stranaka, a u kome je predviđeno formiranje vlada po federalnom principu između pobednika dve zajednice, a ne pobednika na višestranačkim izborima).

Danas počinje još jedna runda pregovora u vezi imena kod posrednika Metju Nimica u sedištu UN. Tajming je sve samo ne slučajan… Vašington i Brisel nastoje da orkestrirano zatvore preostala „otvorena pitanja“ u Zapadnom Balkanu.

Plašim se da dolazi dan kada će Gruevski morati da plati za svo ono progledavanje kroz prsti za ono što se dešavalo na političkoj sceni u Makedoniji, a u kome nisu mu izražavali ushićenje, ali su davali tihu podršku. Onig časa kada budete čuli kako ambasador Voker ili možda čak i Riker počne da izražava divljenje, onda ćete znati koliko je sati.

No, za razliku od Srbije koja ima nešistu savest u odnosu na Kosovo, s Makedonijom to nije slučaj u odnosu na Grčku. Uguravanje u nerincipijelni regionalni paket, upotreba politike šargarepe i štapa u kojoj su i jedno i drugo okrenuiti samo jednoj strani u „sporu“, ne samo da nije dobra vest, nego je daleko od toga da obećava mir i stabilnost.

Nisam ubeđena da su SAD i EU uopšte naučile neku lekciju iz grešaka učinjene tokom sveukupnog balkanskog konfliktnog mismanagementa. Mečka igra kod komšija, a muzika je sve glasnija i zlokobnija. A mi, u našim paralelnim svetovima, sanjamo, svako za sebe, o „svojoj“ Makedoniji…