Godine 2011, Erl Hejvens, direktor Centra Virdžinija Foks Stern za istoriju knjige u renesansi na Univerzitetu Džons Hopkins, imao je misiju: Morao je da ubedi svoj univerzitet da kupi „ogromnu kolekciju lažnih tekstova“.

Kolekcija, poznata kao Bibliotheca Fictiva, obuhvatala je preko 1.200 književnih falsifikata koji obuhvataju vekove, jezike i zemlje – lepo povezane rukopise ispisane crnim mastilom koje je navodno napisao Šekspir; dela koja su napisali sicilijanski tirani, rimski pesnici i etrurski proroci; pesme poznatih sveštenika i teologa – sve delimično ili u potpunosti izmišljene.

Bio je to neobičan zadatak za naučnika posvećenog proučavanju istine, ali Hejvens je bio nepokolebljiv. „Nikada nam ranije nije bila potrebnija ovakva kolekcija nego što nam je potrebna sada“, bio mu je glavni argument.

Internet i sve veća popularnost društvenih medija menjali su način na koji su informacije pisane, širene i konzumirane, što je dovelo do fenomena lažnih vesti kakve danas poznajemo. U takvom „ludom, brzom informacionom svetu“, zbirka drevnih laži i pogrešnih predstavljanja činjenica sadržanih u Bibliotheca Fictiva mogla bi da ponudi smernice o tome kako se snaći u trenutku, pokazujući da se „ono što se sada dešava, zapravo, dešava od samog izuma jezika i pisma“, navodi Hejvens.

Univerzitet Džons Hopkins je otkupio kolekciju za neotkrivenu sumu i smestio je u odeljenje Muzeja i biblioteke Evergrin, vili iz 19. veka u Baltimoru.

Prodavci su bili Artur i Dženet Friman, par trgovaca knjigama koji su stekli ime u uskom svetu antikvarnih knjižara sakupljanjem fascinantnih književnih falsifikata. Njihov poduhvat je počeo 1961. godine, kada je Artur Friman, tadašnji postdiplomac elizabetanske drame na Univerzitetu Harvard, počeo da prikuplja izvore o Džonu Pejnu Kolijeru.

Kolijer, veoma cenjeni naučnik iz 19. veka, izazvao je uzbunu među svojim savremenicima kada je tvrdio da je pronašao hiljade napomena na primerku Drugog toma sabranih drama Vilijama Šekspira iz 1632, za koji je tvrdio da ga je napisao Šekspirov savremenik – ali ga je zapravo falsifikovao sam Kolijer.

U decenijama koje su usledile, Friman, koji je preminuo 2025. godine, sakupio je ogroman niz književnih falsifikata, sakupljajući knjige čiji je sadržaj bio lažan. To je uključivalo poeziju za koju se tvrdi da ju je napisao Martin Luter, koji nije bio neki pesnik, ili izveštaje o papi Jovani, ženi koja se u srednjem veku prerušila u muškarca i izabrana je za papu, samo da bi bila uhvaćena kada se iznenada porodila usred procesije u Rimu.

Neprocenjiv materijal za sticanje medijske pismenosti

Otkako je Univerzitet Džons Hopkins stekao kolekciju, Hejvens i drugi profesori koriste ova dela kako bi podučavali studente o medijskoj pismenosti i dezinformacijama. Ovo je relativno skoriji razvoj u akademskim krugovima, gde su naučnici uglavnom ignorisali istoriju falsifikovanja.

„Vremenom se u ovom informacionom okruženju upalila sijalica i ljudi se vraćaju u prošlost da bi naučili stvari o dezinformacijama i laži koje su danas veoma relevantne“, rekao je Hejvens. „I pomalo je utešno znati da ovo nije samo fenomen trenutnog digitalnog okruženja društvenih medija.“

Jedna od najvažnijih stvari koje studenti mogu da nauče iz kolekcije nije toliko sposobnost prepoznavanja da li je sadržaj teksta istinit ili ne, već da se pisanje često stvara sa namerom koja stoji iza njega.

„To je pomerilo moj fokus sa ‘Da li je istina?’ na ‘Ko je ovo napisao? Ko ima koristi od ovoga i zašto? Šta pokušavaju da urade? Šta pokušavaju da iskoriste?’ Kada čujem vest koja deluje sumnjivo, pitam se: ‘Koji strah, kakvu želju, kakvu kulturnu anksioznost ova priča iskorišćava?’ Uvek postoji razlog za to“ navodi jedna od studentkinja koja je prisustvovala Hejvensovom seminaru.

Na primer, razlog iza Konstantinove darovnice (Donatio Constantini), verovatno najrelevantnijeg falsifikata u istoriji zapadne kulture, je očigledan. Lažni edikt iz osmog veka tvrdio je da je rimski car Konstantin poklonio zapadni deo Rimskog carstva papi, a papstvo ga je vekovima koristilo da potkrepi svoje tvrdnje o političkoj vlasti – sve dok dekret nije opovrgao Lorenco Vala 1440. godine.

Studente je čitanje drevnih putopisa sa izmišljenim izveštajima o putovanjima u daleke zemlje, naseljene ljudima koji su opisani kao „radoznalci ili divljaci“, navelo da shvate koliko moćni i potencijalno štetni mogu biti ovakvi narativi.

„Ove izmišljene priče postale su plan za transatlantsku trgovinu robljem. Mašta je zapravo postala stvarnost, što je zastrašujuće“, ističe studentkinja.

Proizvodnja lažnih vesti se ubrzava, a poverenje opada

Doduše, informaciono okruženje se radikalno promenilo od vremena Konstantinove darovnice ili izmišljenih putopisa, i sada prolazi kroz nekoliko posebno burnih decenija.

Kirsten Edi, viši istraživač u istraživačkom centru Pju, specijalizovana za vesti i navike u informisanju, primećuje da su internet i društvene mreže promenili stavove ljudi prema informacijama.

„Ljudi su izloženi većem broju informacija iz više izvora nego bilo kada u istoriji“, napominje Edi. „Ljudima nije samo teško da znaju čemu da veruju, već osećaju i sve veći zamor od vesti ili ih čak izbegavaju.“

U SAD, poverenje javnosti u glavne institucije i medije stalno opada u 21. veku, a poverenje u nacionalne novinske organizacije je posebno opadalo u poslednjoj deceniji, prema istraživačkom centru Pju.

Širenje generativne veštačke inteligencije verovatno će pogoršati ovaj pad poverenja. Nedavni izveštaj veb-sajta za proveru činjenica NewsGuard otkrio je da preko 1.200 veb-sajtova proizvodi nepouzdane vesti generisane veštačkom inteligencijom „sa malo ili bez ljudskog nadzora“.

„Poverenje ljudi u sopstvene sposobnosti da identifikuju lažne informacije ili informacije generisane veštačkom inteligencijom nije dovoljno razvijeno“, rekao je Edi.

Generativna veštačka inteligencija ima potencijal da poljulja „temelje načina na koji se tekst kreira“ i smanji „naše poverenje u pisanu reč“ uopšte, kako je Tomas Helstrem, koji vodi grupu za inteligentnu robotiku na Univerzitetu Umeo u Švedskoj, izneo u nedavnom radu.

Veštačka inteligencija novi alat za proizvodnju obmana

Ipak, drugi način da se to posmatra jeste da je veštačka inteligencija najnoviji alat u dugoj istoriji čovečanstva oblikovanja i iskrivljavanja narativa. Damijen Šarlotin, istraživač u HEC Paris i Sciences Po, gde proučava velike jezičke modele, pravo i dezinformacije, napominje da, u pravnom kontekstu, postoje slučajevi u kojima veštačka inteligencija stvara lažne pravne slučajeve koji se koriste za potkrepljivanje pravnih argumenata.

„Ali u pravnoj oblasti, brzopleto igranje sa autoritetima, prepravljanje nizova citata, falsifikovanje i omalovažavanje argumenata u lošoj veri se uvek dešavalo“, podseća. „Ono što se menja jeste da, pošto postoji ovaj novi alat koji može da stvori stvari koje čak i ne postoje, sada možemo lakše da uočimo nemarne, loše advokate.“

Ali loši advokati, sa svojim lošim argumentima, bili su tu i pre veštačke inteligencije, baš kao što je ljudska sklonost ka laganju, falsifikovanju i falsifikovanju tekstova bila tu pre nego što smo skovali termin „lažne vesti“, kako potvrđuje Bibliotheca Fictiva.

Ima li nade

Godine 2024, Hejvens i Kristofer Selenza, dekan Kriger škole umetnosti i nauke Univerziteta Džons Hopkins, održali su onlajn seminar o istoriji dezinformacija.

„Obim i brzina promena u medijima koje prolazimo su bez presedana u ljudskoj istoriji“, napisao je univerzitet u opisu seminara. „Ipak, ljudi u prošlosti su se suočavali sa kriznim trenucima – trenucima kada je pisanje izgledalo nepouzdano, kada se format pisanih informacija menjao i kada su novi formati publikacija primoravali na ponovno procenjivanje prirode istine.“

U ovim nesigurnim trenucima, vredi zapamtiti da je čovečanstvo uspešno prevazilazilo ove probleme što je utešno. Akumulirana stručnost, kakva se nalazi u bibliotekama, univerzitetima, vladinim agencijama i naučnim institucijama, teži da bude na strani pobednika. Danas je samo pitanje da li ta stručnost može da prati brzinu i obim obmane – i u kojoj meri će javnost takođe pratiti korak.

„Biće ludih teorija, biće ljudi koji će iznositi zavere, biće grešaka“, naglašava Selenza. „Ali nadamo se da ćemo vremenom, ako se držimo zajedno, shvatiti da je akumulirana stručnost i dalje nešto za šta bi trebalo da se borimo.“ (Izvor: Big Think/RTS)