“Što se astronomije tiče nema nikakvog razloga da novu godinu slavimo prvog januara jer se u svemiru, a i ovde na Zemlji, tog dana ništa naročito ne dešava. Proslava Nove godine je, dakle, čisto ljudska pojava. Sa nadom da će naredni period života biti bolji, lakši i lepši, ljudi su od pamtiveka dočekivali narednu godinu prinoseći žrtve bogovima i priređujući gozbe”, piše Aleksandar Zorkić na portalu astronomija.org.rs.

Za sva je kriv drugi od sedam rimskih kraljeva Numa Pompilije, kaže autor. “Do njega, rimski kalendar je imao deset meseci, svaki mesec 30 odnosno 31 dan, a godina je počinjala 1. marta. Pošto je deset meseci sa 304 dana, koliko je po tom kalendaru trajala godina, ipak malo da u njih stane čitava prava, Sunčeva, godina, Numa Pompilije je naredio reformu pa su kalendaru  dodata još dva meseca: januar i februar i to pre meseca marta. Januar je bio posvećen Janusu, bogu svih početaka. Logično je da božanstvo početka ne može imati svoj mesec na kraju godine, ali od tada je oktobar, iako mu ime kaže da je on osmi mesec postao deseti, a decembar (deseti) postao je dvanaesti”.