Peti i poslednji sagovornik Danice Popović, profesorice beogradskog Ekonomskog fakulteta u penziji, bio je vladika diseldorfski i cijele Njemačke Grigorije. Oni su razgovarali o zanimljivim religijskim, kulturnim i društvenim temama, i to s pozicija naizgled suprotstavljenih, a zapravo komplementarnih – profesorka Popović sebe određuje kao bogotražitelja, a vladiku je predstavila kao svešteno lice koje razumije i crkvu i laike.

„Čovek postavlja ateistička pitanja, ali čim ih postavlja, on traži Boga. Pravi ateista bi bio samo neko koga ta tema uopšte ne interesuje. Kroz Ivanov lik, Dostojevski izražava kritiku tadašnje crkve u Rusiji. U vidu treba imati da je to njegova nedovršena knjiga. Čak postoje teorije da je Aljoša trebalo da postane ateista i revolucionar, a Ivan da postane vernik. Kad u jevanđelju neki čovek moli Hrista da isceli njegovog sina ili slugu, nisam sada siguran, Hrist ga pita: ‘Veruješ li’, a on mu odgovori: ‘Verujem, gospode, pomozi mom neverovanju.’ Neverovatno paradoksalno, a istovremeno jako istinito. Kad mi ljudi priđu kao svešteniku i kažu: ‘Voleo bih da verujem, ali baš i ne verujem’, kažem im: ‘Ja isto tako’, i onda malo zastanu. Jer, za veru se treba boriti. Za neverovanje se ne treba boriti, ono se uvek javlja samo“, predočava vladika.